Ljudi mojih godina umiru kao muve i ne znam šta da radim

Imam 40 godina, što je godinu dana više nego Boris Trivan, glavni i odgovorni urednik portala Noizz, čija smrt je potresla medijsku scenu Srbije.

Pošto sam neki kao deo te scene, pogodila je i mene. Ali malo više nego neke ljude. Ne zato što sam lično znao Trivana, video sam ga jednom u životu. Nego zato što je istog dana umrla kumina kuma. 40 godina. I što je nedelju dana pre toga umrla kolegenica moje žene. 40 godina. I što je nedelju dana pre toga umrla još jedna kolegenica. 40 godina.

Svako umiranje kontamo kao nefer, ali umiranje tu oko 40 kontamo kao naročito nefer. „Mlad čovek“ kažemo. „Nije fer, nek ide redom“, dodajemo. „Samo da ide rendom“, upada baba, dobro baba ajde beži sad.

I jeste 40 nekako baš kurac vreme za umiranje, taman si u naponu snage, taman više nisi debil klinac, možda si i krenuo u neku ozbiljniju priču, kad paf. Srčka. Uglavnom, ponekad sa podvrstom moždanog udara. Malo ređe, rakčina. Još ređe, nezgoda neka.

Ali nezgode su jebiga, nezgode. To podvedeš pod rendom frik događanja kao što je uspeh Hrvatske na Mundijalu ili činjenica da je Maya Berović trenutno najveća zvezda. Ali za prs od čuke, pa i od raka, nekako imamo tendenciju da okrivimo same sebe. Ili genetiku. Ili same mrtve.

Što se nije bolje čuvao? Što je pušila? Što je radila toliko? Što se nervirao? Što se drogirao? Što je pio?

Ja se plašim da na sve ovo postoji jedan prost odgovor.

Zato što tako, jebiga, mora.

Zato što tako jedino može da se živi danas, ako nisi srećan da si rođen bogat. Ili glup. Ili oba, za maksimalni natalni džekpot.

Zato što je način na koji živimo sve dublje i sve jače nehuman.

Čuvena Rat Park studija na pacovima koja je svetu ukazala na opasnost heroina i koksa, i na to koliko je lako navući se, je bila u startu pogrešna, jer je previdela jednu banalnu stvar: pacovi su pametne i osetljive životinje, navikle da slobodno ronzaju poljima i kanalizacijama, i kada ih zatvoriš u kavez tako da ne mogu da se okrenu i moraju da seru jedni drugima u usta, pa im ponudiš da se gudriraju kao jedini izlaz iz te čamotinje, normalno da će da se gudriraju.

Kada su pacovima istog tipa omogućili zatvor u kome imaju dovoljno prostora, igračaka, sadržaja i malih pacovskih fliperana, broj pacova koji se odlučio da utehu potraži u pajdu je drastično pao. I pacovi su živeli duže i generalno vodili ispunjenije živote (ok, ovo poslednje je pretpostavka, pacovska psihologija još nije zaživela kao nauka, osim možda u slučaju Zorana Milivojevića).

Nije baš logička olimpijada iz tog izvući zaključak da se ljudi generalno useravaju sebi u zdravlje zato što su nesrećni svojim životima.

Sad, za to baš ne postoji lek. Kako da se ne stresiram kada moram da radim dva posla da bih platio vrtić? Kako da se ne nerviram što je autobus krcat pa ću da zakasnim na posao pa mi možda odbiju od plate (dobro, ne meni, ali ja sam u fazon 0,5% srećnika po tom pitanju). Kako da se iskuliram kada nemam dovoljno para za život?

Pa nikako. Može samo ili da me boli kurac i da živim u bedi i štroki ili da se cimam da se izvučem iz toga pa da možda jednom imam dovoljno keša za tu jogu i zen i ceremoniju čaja. A šanse za to su sve manje što sam stariji i što više raste globalna nejednakost i divlja neoliberalni kapitalizam koji svu novostvorenu vrednost prebacuje u ruke privilegovanih.

Prosečni seljo u jebenom srednjem je veku imao više chilla i slobodnih dana nego kancelarijski radnik danas. I manje stvari o kojima je razmišljao. OK, ovo drugo nije dobro samo po sebi, ali na neki način jeste dobro za zdravlje. Guraš svoju priču, ne trošiš energiju na neurone (mozak je najveći potrošač energije u telu, zato postoji izraz „mentalni napor“, nije zajebancija rođaci), ne jedeš baš puno jer jebiga nema, a kalorije ionako doprinose smrti ćelija - i živiš ko bog. Jedino te sjebe neka zarazna bolest ili neka infekcija koju si dobio jer si raščešao bubuljicu na bulji, ali bože moj, ju vin som ju luz som.

Ali danas smo te stvari rešili. Imamo hrane koliko hoćeš, imamo antibiotike, imamo nemačku medicinu. Ali ljudi i dalje umiru od srčke.

Rešenje postoji, ali se nikom ne sviđa, jer je preteško. I znate šta, praktično je isto kao i rešenje za problem globalnog zagrevanja koji će nam se MEGAusrati u živote za najviše deceniju-dve.

Rešenje nije na individualnom nivou, iako će te terati da se tako osećaš i da tako razmišljaš. Vrište iz raznih medija, kampanja, bombarduju nas poruke iz usta savršeno ispeglanih i eko-svesnih selebritija: uzmi bus, ne vozi se autom, kupi ovaj starbaks vidiš da daje 1 cent za amazonske šume, smanji plastiku zajebi kese… Ali ne kažu da je sve to kap u naftnoj mrlji koja će nas sve progutati, i koju iz svojih ždrela povraćaju, naravno pre svega megakorporacije, veliki biznisi i međunarodni koncerni.

Da se vratimo na priču o zdravlju i ličnoj odgovornosti: naravno da je bolje da ne pušiš, ne cirkaš kao debil i ne šmrčeš baš svaki jebeni vikend. Ali naravno da te razumem zašto ti to treba. Isto kao što ti treba i da se iskačeš na rejvu ili izdernjaš na tekmi.

Ovaj današnji život je prosto, prečesto sranje. Prebrzo se morfovao u ovo, šta god ovo bilo - globalizam, kasni kapitalizam, neoliberalizam, atomizacija individue, potrošačko društvo, društvo spektakla, fluidno vreme…

Poenta je da smo koliko pre par generacija živeli u malim zajednicama, jeli uglavnom ono što napravimo, skakutali zelenim poljima, pili vodu iz reke i umirali lepo ko ljudi od tifusa ili posekotine na palcu. I tako je bilo generacijama i generacijama pre toga, desetinama hiljada godina.

I ostalo je to negde, u genetici i mišićnoj memoriji. Nešto unutra, što te na sitno glođe i jebucka u mozak, kaže ti da ovo ludilo i šareniš unaokolo jeste nekako gotivno ali da nije to baš onako kako je zamišljeno. I onda želiš istovremeno i u tome da uspeš i od toga da pobegneš.

A to srce ne može da podnese. Jer mozak ne može to da podnese. I onda prečesto prosto odustanu prerano. I tako ispadne da, uprkos svim blagodetima tehnologije i te civilizacije koju živimo, ne živimo nešto preterano duže od naših predaka.

Znam, sve su ovo anegdotalne priče, meni se tako čini na osnovu ličnih iskustava, statistike govore da je povećan prosečni životni vek itd.

Ali džaba mi sve to, kada tih ljudi oko mene više nema. I kada ne mogu da ih vratim. I kada je jedino što mogu da uradim da se to i meni ne desi – da menjam sebe.

OK, prestaću da pušim, ješću zdravije, spavaću više. I živeću duže, možda. Ali u društvu koje je sranje.

Zato bih radije usmerio energiju na to da promenim(o) društvo. Da dođu ti roboti u fabrike i na šaltere, da se radi manje a da svi imaju garantovan osnovni prihod, da sačuvamo reke i ne uništimo more, i da najzad genetski izmodifikujemo te jednoroge koji će da prde duge, pa da se razilazimo kao ljudi.

Za to bi vredelo ne umreti.