Kako je to kad vam drug umre od droge koju ste mu vi dali

Bio je kraj semestra u studentskim domovima Univerziteta Linkoln, poslednje veče pred zimski raspust 2014.; atmosfera je bila na vrhuncu. Žurka u skoro svakoj sobi, studenti namereni da se još malo ižive pre nego što se vrate u porodični dom za praznike.

Ešli Hjuz i Luk Grin, devetnaestogodišnji studenti mašinstva, sprijateljili su se posle prvih par meseci na fakultetu; bili su klinci iz srednje klase, nikad nisu imali problema sa policijom. Uz još jednog druga, odlučili su da kupe ekstazi od studenta kog su znali.

Već sledećeg jutra, život im se zauvek izmenio. Ešli se onesvestio od prekomerne doze MDMA. U bolnici se borio za život a Luk se nalazio u pritvoru, osumnjičen za trgovinu drogom. U ćeliji su ga obavestili da je Ešli preminuo u ranim jutarnjim časovima, a onda ga pustili na slobodu.

Luk se iz žalosti, šoka, i straha povukao iz društva i počeo da se opija do te mere da je ubrzo i sam završio u bolnici. Iako ga je advokat uveravao da neće morati da služi zatvorsku kaznu, jula 2015., osam meseci pošto je Ešli preminuo, Luk je bio osuđen na 12 meseci robije u Glen Parva zatvoru, najnasilnijem maloletničkom KPZ u Britaniji.

Četiri godine kasnije, Luk strpljivo pokušava da dovede život u red, ali još uvek nije sposoban da priča o celoj svari bez suza. Pitanje glasi: da li je ovo zaslužio?

Tokom poslednje četiri godine, zbog sve čistijeg sadržaja droge, zabeleženo je 226 smrtnih slučajeva u Engleskoj i Velsu koji se dovode u vezu sa ekstazijem. Akteri svake od tih tragedija imali su roditelje, rodbinu, prijatelje.

Oko polovine preminulih od ekstazija su ili tinejdžeri ili u dvadesetih godinama života. Mnogi su drogu nabavili od prijatelja ili poznanika. Ljudi je retko kupuju od neke nepoznate dilerske karikature koja stoji na ćošku. Deljenjem ili preprodajom droge bave se desetine hiljada Engleza svakog vikenda. Ali šta se desi onima koji, slično kao Luk Grin, nehotice daju nekome pogubnu pilulu ili prah?

Baveći su se ovim slučajevima unutar UK, VICE istražitelji nailazili su na teške životne priče i nepravde. Tinejdžeri koji drogu podele sa društvom predstavljaju se kao bezočni „dileri ubice“, makar i sami bili izloženi istoj opasnosti. Nezasluženo ih goni i kažnjava policija, sudstvo, i mediji, po osnovu odavno prevaziđenih standarda upotrebe i trgovine drogom. Sve češće, kazne koje se izriču suprotne su od želja porodica preminulih lica.

U potrazi za krivcem, policija preuveličava ulogu mladih ljudi u procesu trgovine drogom. Sudije izriču prestroge kazne kako bi poslali preteću poruku u javnost, a mediji onda uzmu na zub ovu prokazanu, traumatizovanu osobu.

Jedan tinejdžer koji se u ovakvoj situaciji našao za VICE kaže sledeće: „Nije moglo gore. Prvo što mi je drug umro, drugo što su mene uhapsili kao krivca. Pitao je da li imam mdmu u prahu, ja mu dao, a posle upala policija u pola noći, obavestili me da je dečko umro.

„Pokušali su da stvari predstave kao da sam neki veliki diler, pregledali mi telefon. Ja drogu kupujem, ali u životu je nisam prodavao. Imao sam neke rezultate poker partija upisane u telefon, oni su bili ubeđeni da je to dilerska evidencija. Iskoristili su to što sam bio naivan i nikad ranije nisam bio u sličnoj situaciji; lako su me skembali. Posle su mediji pisali da sam diler koji je ubio svog druga. Teško mi je bilo da se sa tim nosim.

Optužnice se obično ne dižu za posedovanje ili distribuciju malih količina bilo koje droge, pa tako ni ekstazija. Ipak, takve ograde nestaju kad god se dese smrtni slučajevi.

Prošle nedelje je studentkinja Kejti Levin zaplakala u sudu pošto joj je izrečena kazna zatvora od šest meseci zbog distribucije kontrolisanih supstanci koja je u Šefildu prošlog juna dovela do pogibije njene prijateljice i cimerke Džoane Berns. Zajedno sa drugim poznanicima, Kejti (21) i Džoana (22) su odlučile da skupe novac i nabave ekstazi za proslavu diplome. Kejti je izvršila kupovinu jer je znala barmena koji prodaje ekstazi, pa je policija upravo Kejti – uplakanu zbog smrti drugarice – privela i izvela na sud. Prošlog petka, BBC je o ovom slučaju pisao: „Osuđena dilerka koja je dostavila MDMA preminuloj studentkinji."

Prilikom izricanja kazne, tužilac Džeremi Ričardson je rekao Kejti: „Teško je pojmiti zašto bi se jedna inteligentna mlada žena poput vas odlučila na takav nepromišljen korak. Ovim ste se odrekli svoje budućnosti.“ Sudija koji je izrekao kaznu Kejti Levin i 26-godišnjem barmenu Bendžaminu Vilijamsu, rekao je da mu „dužnost prema javnosti“ nalaže da ih oboje pošalje iza rešetaka. „Na različite načine, oboje ste odigrali ulogu u smrti jedne devojke. Moraćete sa tim da se nosite do kraja života – sami ste na sebe navukli ovu katastrofu. Ekstazi je sa razlogom kontrolisana supstanca najvišeg ranga. U pitanju je izvanredno opasna droga.“

Ako ćemo realno, niti je ekstazi „izvanredno opasna droga“ niti je „teško pojmiti“ zašto bi čovek delio svoje tablete sa društvom. Mladi ljudi koji ovo rade niti su tako neodgovorni kao što ih sudstvo predstavlja, niti bi trebalo da snose toliki deo odgovornosti. Iz britanskog MUP-a, poznatog po tome što drastično potcenjuje prisustvo droge u društvu, navodi se da je 550,000 ljudi prošle godine u Engleskoj i Velsu po sopstvenom svedočenju bar jednom uzelo ekstazi. Recimo da su ga uzeli samo dva puta, to bi bilo 1.1 milion doza prošle godine. Broj smrtnih slučajeva u istom periodu iznosio je 57. Ekstazi može biti smrtonosan, ali nije kako vlasti tvrde „ruski rulet“ među narkoticima, tj. smrtni ishod ne dešava se pri svakoj šestoj konzumaciji.

Sudije kažu da drakonskim kaznama žele da pošalju poruku društvu, da odvrate mlade od ekstazija – ali koliko mladih ljudi sluša te poruke? Ne bi se reklo da ih je mnogo. Ekstazi je i 2018. jedna od najprisutnijih droga na tržištu, a procenat mladih konzumenata (između 16 i 24 godine) viši je nego što je bio pre deset godina.

Pošto se osuđenici već i sami osećaju krivi zbog toga što su doprineli gubitku bliskih prijatelja, kome tačno služe ove drakonske kazne? Svakako ne preminulim žrtvama, kažu za VICE ožalošćene porodice.

Luis Birč, dečko pokojne Džoane Berns, rekao je sledeće pre nego što je Kejti Levin bila osuđena: „Znam pouzdano da Džoana ne bi želela da Kejti kroz ovo prolazi. To što je za grupu prijatelja kupila drogu od dilera ne znači da je i sama bila diler. Nikad ranije nam nije ona nabavljala drogu. Mogao je to da bude bilo ko od nas." Prošlog meseca je i Džoanina majka Moska na saslušanju jasno istakla da ne želi da u zatvoru završe ni Kejti ni Bendžamin.

Kada je prošle godine od ekstazija preminuo Luk Kempbel (16) u mestu na obali po imenu Ilfrakomb, pilule je kupio pre žurke od 17-godišnjeg prijatelja. Taj prijatelj je već pet meseci preprodavao drogu svojim vršnjacima, nabavljajući je od trećeg mladića koji je kupovao preko dark veba koristeći bitkoin. Sudija je nameravao da osudi obojicu na 18 meseci zatvora, ali je intervenisala Lukova porodica.

Pismom su se obratili sudu: „Mi ne zahtevamo osvetu. Svesni smo da je Luk uradio to što je uradio svojevoljno, bez prinude, da je želeo da ekstazijem proslavi maturu. Da je danas među nama, Luk ne bi želeo da neko drugi odgovara za ono što mu se te večeri desilo. Ako pošaljete ovu dvojicu dečaka na izdržavanje zatvorske kazne, nama ćete samo otežati situaciju u kojoj se nalazimo. Lukov život je izgubljen; nema potrebe da i ovi mladi ljudi izgube svoj.“

Na kraju je jedan mladić dobio uslovnu kaznu i 200 sati društveno korisnog rada, a drugi šestomesečnu ograničenu slobodu kretanja. Obojica su u saradnji sa Lukovom porodicom pravili video snimke kojima apeluju na drugu decu u školi da se informišu o rizicima koji prate upotrebu droge.

Nekada se, u strahu od policije, osobe koje nehotice daju smrtonosnu dozu droge svom prijatelju kriju, što nimalo ne pomaže porodicama žrtava.

Džejmi Milbur, čija je ćerka Džordžija prošlog maja preminula posle upotrebe ekstazija na Mjutini festivalu u Portsmutu, kaže sledeće: „Niko iz njenog društva nije priznao da je bio sa njim. Svako od njih se krišom nosi sa svojom tugom ili krivicom. To mora da im nanosi tešku psihološku štetu. Nikome nije od koristi da se tako velike tajne nose na duši. Ali Džordžija je sama odlučila da uzme tabletu. Ne može se uvek okriviti neko drugi. Nisu svi na svetu kriminalci, deca prosto rade ono što sva deca rade."

Sedamnaestogodišnji Dominik* je prošle godine prodao ekstazi dugu koji je kasnije preminuo od prekomerne doze. Kad je čuo, u strahu je odbio da izlazi iz stana. „Bila mi je frka, nisam znao šta da radim. Plašio sam se, pa sam ostajao ko kuće i krio se od celog sveta", kaže on. „Teško me je pogodila smrt prijatelja, osećao sam se odgovornim za bol koji je morala da pretrpi njegova porodica. Izgubili su sina mojom krivicom. Plašilo me je i šta će biti sa mnom. Predao bih se policiji, da me nije užasavala mogućnost da zaglavim zatvor na deset godina.“

Na kraju je Dominik ipak sve priznao. „Zaplakao sam i rekao im sve. Nisam mogao više da lažem." Pet meseci kasnije, pismom su ga obavestili da će ga sudski goniti. „Hteo sam da se ubijem, znao sam da ne bih preživeo u zatvoru. Nisam mogo jak, tukli bi me svaki dan, znali bi da sam ubica… ništa gore.“ Srećom, roditelji preminulog dečaka apelovali su na sud pa je Dominik izbegao zatvor.

Strah od zatvorske kazne nekad sprečava ljude da pozovu hitnu pomoć kada se neko overi. Petoro tinejdžera uzrasta od 16 do 17 godina osuđeno je 2015. pošto su prijatelja na samrti izbacili iz kola kada su shvatili da je uzeo prekomernu dozu.

Već decenijama je u toku hajka na tabletaše. Sve je počelo 1995. u Eseksu kada je Lea Bets, ćerka lokalnog policajca, uzela ekstazi za 18. rođendan i umrla. Njena slika iz bolnice našla se a svim naslovnim stranama. Javnost je buro reagovala, pa se gomila gangstera sa Ist Enda zaklinjala da će sami suditi onom koji je devojci dao eksere, čim ga budu našli. Još od tada se pilula podeljena sa drugom tretira isto kao i distribucija velikih razmera.

„Čak su i Boj Džordža citirali u novinama, rekao je da nema smisla da robijam zbog jedne tablete“, priča Džoana Mejlpltorp, koja je pre više od dve decenije dala drugarici ekstazi a proslavi 21. rođendana. Te 1997., Džoana je bila 21-godišnja marketinška asistentkinja. Njena pijana prijateljica Aleksandra Tomas loše je reagovala i završila u bolnici. Preživela je i oporavila se, ali je Džoana ipak morala da odrobija devet meseci.

Kaže da je u zatvoru potpuno zanemela pa su joj prepisali jake antidepresive. Po izlasku na slobodu progonili su je mediji, a imala je i problema sa zapošljavanjem. „Život mi je bio totalno sjeban", kaže ona. „Danas mogo toga mrzim. Pijem lekove. Još nosim taj lanac oko vrata. Kolege me izguglaju, pa mi kad se napiju kažu da znaju da sam ležala u zatvoru zbog dilovanja droge.“

Naravno, Britanija ovde nije izuzetak. U zemlji narko-kontradikcija zvanoj Amerika, deljenje droga može da donese i optužbu za ubistvo. Cele prošle godine, Njujork Tajms je istraživao fenomen zatvaranja heroinskih zavisnika pod ovom optužbom. Američka tužilaštva sve češće tretiraju prekomernu dozu kao ubistvo, iako namere da se naškodi očigledno nije bilo.

Ali kako navodi NYT, ovo se ne dešava samo na planu heroina. Timoti Lamer je 2012. bio osuđen na deset godina zatvora zbog ubistva u trećem stepenu: na zabavi u Blejnu, država Minesota, podelio je sa društvom psihodeličnu drogu po imenu 2C-E. Svi su se razboleli, a Timotijev najbolji drug Trevor Robinson (19), je preminuo.

Država nije imala milosti. Po reportaži lokalnog lista, Lameru je tužilac pretio kaznom od 20 godina ako se ne bude izjasnio kao kriv po lakšoj tački optužnice. Takođe uočavaju trend sve češćih osuda za ubistvo u trećem stepenu u vezi sa distribucijom droge. Tokom pet godina pre Lamerove osude, samo desetoro ljudi je odgovaralo po istoj optužbi; tokom pet godina posle Lamera, osuđeno ih je 29. Timoti je sa dijagnozom bipolarnog poremećaja bio pušten iz zatvora prošle godine, ali je u aprilu umro od srčanog udara.

Na studentskoj žurci u Konektikatu 2015., više lica je uzelo dozu jakog sintetičkog kanabinoida u prahu. Abhimanju Džanamanči je tom prilikom doživeo zastoj rada srca; život mu je spasao defibrilator, ali su ga potom uhapsili, optužili za dilovanje i posed marihuane, zatvorili i potom uputili na kliniku za odvikavanje od zavisnosti. Sve ovo zato što je zamalo umro od prekomerne doze.

Većina ljudi umešanih u ove slučajeve unutar UK – kako osuđeni tako i porodice žrtava – smatra da status kvo nikome nije od koristi. Mahom se slažu da bi bilo potrebno definisati kao zasebno krivično delo ovo „dilovanje u društvu“, pri kom lice koje drogu deli sa drugima ne stiče značajnu finansijsku korist – te slučajeve ne bi trebalo tretirati kao profesionalno dilovanje. Optužene ne bi trebalo teretiti za svesno nanošenje štete, ni kažnjavati za primer drugima. Mlade ljude najbolje štite kampanje za širenje informacija i ustanove za testiranje droga. Po nekima, dekriminalizacija i regulacija su koraci koji će spasti živote i smanjiti stopu zločina. Drugi samo savetuju da se MDMA ne koristi i ne deli.

„Teško mi je da ne mislim o Ešliju“, kaže Luk Grin. „Sve me na njega podseća. A ne bih ni da ga sasvim zaboravim.“

Lukovo služenje kazne u Glen Parva zatvoru bilo je teško kao što je i očekivao. Tukli su ga na tuširanju, pretili mu svakodnevno, a prošao je i kroz zatvorsku pobunu u kojoj je izbio požar. Dejli Mejl ga je proglasio za „monstruma“. Nasilnicima koji su ljude izboli nožem kazne su skraćivane, ali Luku je ista mera uskraćena jer su se nadležni organi brinuli da ne izazovu „medijsku reakciju“ i tako deluju „štetno po javni moral“.

„Izgubio sam mesto na koledžu, nisam mogao da završim mašinstvo. Morale su da prođu dve godine da bih se ponovo osećao prijatno u javnosti, bez osvrtanja preko ramena. Razumem sudove i medije koji žele da destimulišu upotrebu droge“, priča Luk, „ali ne treba žrtvovati ljudske živote zbog toga.“

*neka imena izmenjena radi zaštite identiteta

Pratite Maksa preko Tvitera.