Ogromna arhiva fotografija Aleksandra Mekvina je konačno objavljena

Prvobitno objavljeno na i-d.

Francuska fotografkinja En Rej upoznala je britanskog dizajnera Aleksandra Mekvina 1996. godine, kada je bio proglašen za umetničkog direktora Živanšija. Trinaest godina, od 1998. pa sve do njegove smrti 2010, fotografisala ga je u ateljeu u kom je stvarao, kao i pre svake revije za Živanši ili za njegovu privatnu ediciju. Spajala ih je sklonost ka Kubrikovim filmovima, a zajednički su im bili fotografski koreni u vidu Ričarda Avedona odnosno Irving Pen. Svih 40,000 fotografija koliko je Rej sakupila su analogno snimljene. Neke čak koriste tehnike iz 19. ili ranog 20. veka kao što su brom uljano ili gum-bihromatsko štampanje, sa izvanrednim rezultatima.

Za izložbu "Nezavršen – Li Mekvin“ u sklopu Rencontres d’Arles – fotografskog festivala koji se svake godine održava na jugu Francuske – Rej je koristila i male i velike formate kako bi predstavila različite stane lika i dela poznatog dizajnera, od izuzetnog zanatskog aspekta do dramskih lajtmotiva ptica i anđela. Ako je Mekvin bio vizionar, Rej je kao hroničar njegovo rada ostvarila svoju viziju. U jednom pariskom kafeu, pričali smo o geografskom preklapanju, žalosti, i iznad svega pomenu kreativnosti.

Kako ste se odlučili za fotografiju? Da li potičete iz porodice kreativaca?
Nije bilo kreativaca – mama je podizala četvoro dece a tata je bio kapetan trgovačkog broda, vrlo romantičan posao! Pričao nam je fascinantne priče sa svih stana sveta. Akademski sam se obrazovala, francuski model, Les Grandes Écoles. Fotografijom sam počela da se bavim pre sad već dvadeset godina, nešto pre nego što sam upoznala Lija devedeset pete. Oduvek sam se družila sa raznim umetnicima, a 2003 sam počela da radim u Pariskoj operi – gde sam i danas, pokrivam sve i svašta: portret, probe, poster. Od 2007 sam počela da radim i za Met operu u Njujorku. Volim dugotrajne aranžmane.

Kako ste stupili u vezu sa Li Mekvinom?
Naši životi su bili vrlo sinhronizovani; kad smo se sreli živela sam u Japanu, a Živanši je aprila ’97 poslao njega u Tokio iz nekog razloga, na par nedelja. Brzo smo se zbližili, snimala sam ga po ulicama Tokija i razgleda kimone – što nije u okviru ove izložbe. Bilo je zabavno, bio je još jako mlad, beba.

Leta ’97 preselila sam se u London, muž mi se tamo zaposlio. Li me je pozvao da radim na njegovom univerzumu, što je potrajalo par nedelja. Posle sam se preselila u Pariz, a nedugo potom je on napustio Živanši i počeo da radi svoje izložbe u Parizu.

Retko smo razgovarali, ali veza koju smo imali bila je snažna. On je sa mnom uvek bio nežan. Znao je a može da mi veruje. Uradili smo pa portreta, on bi posle desetog viknuo "jel‘ gotovo više?!" Nije voleo svoj izgled. Rekao bi, "Šta da radim sa ovakvim licem? Ulepšaj me ti." Bio je nezgodan, stidljiv, povučen. Ali sa druge strane, svima je namerno pravio probleme. Bilo je baš veselo, noćna mora za fotografe u bekstejdžu. Mrak, gužva, jaki kontrasti, ja mu kažem "Evo ovde ima malo svetla, stani mirno samo na trenutak", a on se nasmeje i kaže "E baš neću – uhvati me ako možeš."

Vaša arhiva je ogromna – kako ste sproveli selekciju?
Verovatno ima oko 40,000 slika, ludilo. Fizički zapisi, dakle kutije, brižljivo očuvani negativi. Nisam ništa digitalizovala – to bi mi oduzelo previše vremena, a nemam nikog da mi održava arhivu. Ne sećam se odakle mi 40,000 fotografija! Nek znam napamet, ali redovno se desi da naiđem na neku nepoznatu u nekom uglu; da se naježiš. Ima i nekih vanvremenskih, u poetičnoj atmosferi. Kad se setim slike Erin [O‘Konor] sa parom drvenih krila šeta ulicama Londona – sećam se da mi je ta odmah skočila u lice. Li je voleo tu sliku; voli je i Erin. Neke su slike lako prepoznatljive, to se ne menja. Neke su više reportažnog karaktera: Li kako radi, Li kako se smeje sa društvom. Širok je raspon. Možda čudno zvuči, ali iako je odeća bila važna, nije sve zavisilo od nje. Ja sam tog čoveka doživljavala kao nešto više od modno dizajnera. Za mene je bio umetnik koji pokušava da se izrazi. Moda je za njega bila samo jedan medij, to je bilo sasvim jasno.

U izložbi je oko 170 fotografija. Kako ste ih sveli na taj broj?
Donela sam radikalnu odluku, rekla sam sebi: prvo selekcija, zaboravi na kostime, oni će se pojaviti tu i tamo sami od sebe! Želela sam u stvari da prenesem suštinu njegovog dela onako kako sam je ja doživela. To može biti portret, može biti neki detalj, može biti žena koja nosi njegovu kreaciju. On je voleo da modelima objasni svoj koncept, kakav govor tela želi, kakve gestove. Bio je vrlo precizan. Samo na osnovu njegovih kreacija mogao bi se uraditi izvanredan foto-sešn, ali ja sam htela da snimim kreatora kako stvara, u trenutku kreacije. La genèse. To je u srži ove izložbe – uz samog čoveka, naravno.

Menjao je telesnu težinu, frizuru, stil. Kao i svi kreativci sveta, nosio se sa svojim slabostima i nesigurnostima, ali bio je izuzetno snažna ličnost. Čovek menja svoj lik – koji nije maska, ali jeste nešto slično masci. Zaključila sam da je važno baš to prikazati. Pravo je pitanje, sad kad ovo radimo, da li bi se Liju dopalo? Na to je teško odgovoriti, staviti se na njegovo mesto, ali mora se pokušati.

Beležite doba kreativnog duha u kom je odnos prema vizuelnim snimcima i pristupu modelu potpuno drugačiji nego danas.
U životu je jedna stvar veoma značajna, a to je vreme. Na modnoj reviji se čeka. Žene čekaju dok im se sredi kosa, obuku kostimi. Ima tu i žurbe, ali mnogo je onih trenutaka između aktivnosti. Ja sam kao fotograf imala priliku da uhvatim nešto krhko i prelepo, proces nestajanja: javi se misao i osobi potpuno promeni izraz lica, a ona toga nije ni svesna. Opet, bila sam nedavno u bekstejdžu na jednoj reviji: svi su gledali u svoje telefone. Rekla sam sebi, uh, gde nestadoše oni privatni trenuci mira u užurbanoj atmosferi koja ih okružuje? Nema toga više. Mobilni telefoni su prokletstvo ljudskog roda.

Znači radili ste modni bekstejdž nezavisno od Mekvina?
Bila sam kod Šijapareli. Mnogo volim priču Elze Šijapareli, neverovatno je sa kolikim je umetnicima ona sarađivala – Kokto, Pikaso, Dali, ludilo. Kakav život! Kuća je fascinantna, na Trgu Vandom, nešto zaista neverovatno. Kreativni direktor Bertran Gijom je moj dobar drug iz Živanši perioda. Bila sam tamo u januaru, kada su održali poslednju reviju. Tada sam videla sve te telefone, što po meni oduzima malo magije celog događaja. Svi su u istoj prostoriji ali izolovani: jedna šalje poruku dečku, druga proverava mejl, niko nije prisutan u sadašnjem trenutku, samo su telom tu. Treba se opustiti!

Kako se vaš stav prema arhivi menjao sa vremenom?
Prvu sam zbirku izdala 2012. Bilo je vrlo emotivno. Sa Lijem sam imala i umetničku i ličnu vezu, teško je upravljati time. Tada sam odala počast preminulom prijatelju ali i izrazila žalost jednim vriskom. Ta knjiga je hronološko tipa: jedna revija za drugom, nema analitičkog pristupa, još nisam bila spremna da se time bavim. Morala sam da ga ožalim. Proces je naporan ali se mora proći; sa vremenom čovek nauči kako da se nosi sa tim. Ove slike sam gledala po 15 sati svakog dana od septembra, lice čoveka koji mi je bio prijatelj a onda se ubio. Drago mi je da više ne moram da ih gledam. Ne žalim se, bila mi je čast, ali zaista je bilo naporno.

Sve se ovo bavi stvarima koje su okončane, London krajem devedesetih, neka druga era. Stavljam tačku na tu priču. Lija prati legenda, tuga, žalost, magija. Sve je to tačno, ali pre svega se radi o revoluciji. Tako smo se zabavljali! Kraj je tragičan, svakako, ali sama priča je živa i vesela.

„Nezavršen – Li Mekvin” može se videti na Rencontres d’Arles do 23. 9. 2018.