Reklame
Igra prestola

„Ratni plen“ je besprekorna epizoda "Igre prestola"

Emotivni, intimni momenti između popularnih likova sa jedne strane i brutalno ratovanje sa druge.

pisao J. W. McCormack
08 Avgust 2017, 8:30am

HBO

Upozorenje: sadrži spojlere

Igrom sudbine, poslednja epizoda „Igre prestola" nosila je naslov „Ratni plen", a baš su nju kao plen osvojili pirati – procurela je na internet dva dana pre emitovanja. Nadam se da ste odoleli iskušenju i niste morali da žmirkate kroz mutnu pikselizovanu sliku; tamnije scene u piratskoj verziji bile su praktično neprozirne, a zmajevi kao da su bili od Lego kockica. Ali realno nije ni bitno, jer kako god da ste je odgledali, verovatno ste izvukli isti zaključak: Ovo je bila jedna od najboljih epizoda u istoriji televizije.

„Ne biste verovali"

Četvrta epizoda sedme sezone ponovo prati radnju kroz pojedine likove, baš kao što smo navikli na startu serije. Nudi nam revolucionarno vizualno pripovedanje, posebno u završnoj sceni bitke tj. masakra; više podseća na Džona Forda nego na LOTR, i u najmanju ruku je ravna prethodno viđenim scenama borbe na Crnobujici ili Tvrdidomu. Tu su šarmantni dijalozi, zaplet se razvija, dešava se masovni pokolj, ali ima i onoga što je svaki pravi GOT fan odavno očekivao – rasprave o zalihama žita.

Žito, saznali smo, su lanisterska kola prevozila iz poharanog Hvata. Kada Bron, šaljivi ubica i asistent opšte prakse, primeti da je Džejmi Lanister nešto smoren, pita ga „Da te nije Kraljica Trnja bocnula u muda za oproštaj?" Ali mi znamo šta je blaženopočivša Olena Tirel sa zadovoljstvom priznala ubistvo Džejmijevog sina Džofrija. Džejmi takođe zna da je brat Tirion nevin, te da nije ni morao da se nađe u trenutnoj problematičnoj situaciji sa sumanuto ambiciozno sestrom da su samo izbegli taj atentat. On ništa od toga ne objasni Bronu, koji je i sam dosta loše raspoložen jer ceni da ga Lanisteri nisu dovoljno platili za usluge koje im pruža (monarhija nije meritokratija), pa ga Džejmi šalje da lokalnim farmerima oduzme žito. Ova prijatna scena podseća nas na vedrije razmene između ta dva likova iz nekih ranijih epizoda, kad nismo imali toliko toga u mislima. Sledi retko bezazlena scena kraljice Sersei u kojoj se ona oslobađa zaostalih dugovanja u razgovoru sa bankarom Tajkom Nestorisom, koga planira da potplati plenom otetim od bogatih Tirela.

Gore u Zimovrelu stvari nisu tako vesele; Piter Beliš poklanja Branu Starku bodež upotrebljen u pokušaju atentata na njega, koji je pokrenuo Rat pet kraljeva i celu prateću dramu. Dobro kontinuitet i sve to, ali šta ovde planiraju? Maloprsti ni ne pokušava da objasni odakle njemu taj bodež, zašto misli da ga Bran želi, i zašto mi odjednom nabacuje citate iz „Blejd ranera" (…video sam stvari koje vi ne možete ni da zamislite…) U svakom slučaju, Bran nije impresioniran – pogled mu je standardno hladan – jer je u glavi premotao i odgledao celu seriju od početka, što ga čini sablasnim. Slično se ponaša prema nesrećnoj Miri, nalik na nadobudnog studenta koji kad se vrati u svoje selo sa prezirom gleda staro društvo koje ne čita Ničea i ne sluša Pejvment. Mira zaključuje da je Bran „umro u onoj pećini" jer se jedva setio da joj se zahvali što ga je odvukla do kuće. Pošto je nekim čudom preživela pet sezona ove serije, ona se povlači i vraća kući.

Još malo o pšenici

Temperature su ispod nule, kule su urušene, enterijer provincijalan – malo ko bi rekao da je Zimovrelo popularna turistička destinacija, ali cele sezone neko tamo svraća. Najnovija pridošlica je Arja Stark, za stražare Betmen lično. (Jedan od njih drugom neobjašnjivo promrmlja nešto u stilu „U toj kuhinji kurac možeš da gurneš samo u džigericu.") Oni je obaveste o nedavnim događajima. (Nervira me što Arja pita „koja gospa Stark?" kad zna dobro da joj je majka mrtva a brat neženja, ko bi drugi osim sestre bio?) Sa Sansom se sreće u grobnici, nateruje suze na oči; šaljivo se prisećaju nekadašnjeg detinjeg rivaliteta (– Moram li da te zovem gospa Stark? – Moraš.) Ali one su sada odrasle žene, uzajamno impresionirane, pa je drama između njih iznenađujuće uverljiva iako samo rekapituliraju događaje koje smo mi imali prilike da gledamo. Dirljivo je kako se tri najmlađa preživela člana porodice Stark sreću u bogošumi. Jeste Sandra nadrndana, jeste Bran nadobudni snob („Svašta ja vidim"), jeste Arija hladnokrvni ubica, ali porodica je porodica. Ništa ih više neće razdvojiti, sigurno ne Maloprsti koji shvata da za njega tu više nema mesta.

U ovoj epizodi takođe su lepi oni retki trenuci bliskosti koje nam prikazuju između pojedinih likova. Brijena preko volje prihvata kompliment od Podrika, Džejmi znalački klima glavom Bronu da potvrdi da je Randil Tarli seronja, Misandei i Deneris devojački namiguju jedna drugoj pre nego što se pojavi Džon Snežni, a Džonovu leksiku posle ispravlja Davos (i tako nam demonstrira da živ je Stanis, umro nije).

Stvarno svega ima u ovoj epizodi, čak vidimo i privatni intimni trenutak između Deneris i Džona dok izgledaju aboridžinske pećinske crteže Belih šetača i Prvih ljudi u pećinama ispod Zmajkamena. Fino je i kako mu ona traži da se pokloni pitajući „Zar ti nije od ponosa važnije da tvoj narod preživi?", baš ono što je on ranije pitao Mensa Rejdera. Serija je i dalje okupirana kontrastom između dužnosti i pragmatizma, što se ponovo vidi kad Deneris čuje od Tiriona da joj je vojska ostala zarobljena u Kasterlija steni, povrh ranijeg gubitka flote porodica Tirel i Martel. Nerviraju je Tirionovi oprezni saveti, pa se ona okreće Džonu i pita „Šta ti misliš da bi trebalo da uradim?" On joj kaže „Vaši sledbenici znaju da vi nemoguće činite mogućim. Možda zato i veruju da ste sposobni da stvorite svet koji nije toliko usran kao ovaj u kom živimo. Ali ako zmajevima spaljujete kule i gradove, niste nimalo drugačiji – isto ste ono što smo već videli."

„Beži jebote, budalo jedna"

Ne zna se koliko ozbiljno je Deneris prihvatila Džonov savet kad se pojavi na ekranu početkom finala epizode, ali pre toga vidimo još nekoliko izuzetno prijatnih scena. Prvo Arija i Brijena sparinguju u predvorju Zimovrela, bore se čisto sporta radi što se retko viđa, a podjednako im je uzbudljivo kao da se bore na život i smrt. Sansu ovaj dvoboj prekida u sred razgovora o – naravno – zalihama žita, ko zna kako tu stoje stvari! Maloprsti uz nju gleda trening, ništa manje zainteresovan, onako zlobno, sumnjivo, kao da još uvek planira da prejebe Starkove na razne načine. Beliš shvata da će mu Arija biti dodatna prepreka na putu do Sanse, a Arija jednim pogledom kao da ga prozire. Zatim gledamo druženje između Davosa i Džona na zidinama Zmajkamena, već viđeno u bezbroj komedija, ali ipak dražesno: (– Šta misliš o njoj? – O kome? – Znaš ti dobro kome. – Ima dobro srce. – Srce, a? Vidim da je baš merkaš u predelu srca.) Svi znamo šta sledi, naravno, ali serija iznenađujuće delikatno razvija romansu između Kralja Severa i Majke Zmajeva. Tu je i Misandei, impresivna kao i uvek ali iznenađujuće neobaveštena o bračnim konvencijama Vesterošana. Ona i Davos malo flertuju, a zatim Teon stiže na obalu. Džon izjavi da će ga poštedeti – Teona svi na kraju nekako poštede – zato što je spasao Sansu od Boltona. Ovaj pita gde je Deneris, kažu nije tu. Pa gde je otišla?

Evo gde. Eksplozivno finale ove epizode opet nam prikazuje Brona i Džejmija i prelepom krajoliku (pretpostavljam Andaluzije?) gde ismevaju Semovog brata zato što se zove Kurton. Nesrećni mladić upravo je preživeo svoju prvu bitku, i to protiv bivših saboraca; trudi se da ostane pribran kad odjednom niotkuda naleti čitava horda Dotraka. Čujemo ih kako galopiraju mnogo pre nego što ih vidimo, a zatim ih sve nadleće Deneris, držeći se Drogonu za vrat kao Bastijan Falkoru u „Beskrajnoj priči".

Nemam reči koliko je fenomenalna bila ova bitka. Zmaj spaljuje vojsku, Dotrake buši škorpion (tako se sprava stvarno zove), zapaljeni ljudi trče svud okolo, konj izgubi nogu. Najefektnije od svega nije prelepa kinematografija, već činjenica da po prvi put navijamo za obe strane odjednom, stalo nam je i do jednih i do drugih. Kad Drogona upucaju, gledamo užasnuto kako pada. Zatim kad se oporave i spale škorpiona (jebo njega), zabrinemo se jer Džejmi odjednom galopira u sigurnu smrt.

Saosećamo sa beznadežno nadjačanim lanisterskim vojnicima. Jedan od njih drhti od straha dok neimenovani Dotraki jahač prezrivo dobacuje Tirionu da njegovi ljudi ne znaju šta je borba. Tu kreće supertužni remiks „Kiša kastamerskih" dok Džejmi gleda opšti pokolj, a mi zaboravljamo da su ti ljudi zlikovci. Odjednom ih doživljavamo samo kao obične ljude, uplašene i poražene. Džejmi jaše pravo na Drogona, spasava ga Bron, a mi sve to vidimo iz Tirionove perspektive koji mrmlja „Beži jebote, budalo jedna". Ali dugo je on već tu, ne ide nikuda. A nećemo ni mi. Danas smo svi Lanisteri, a zaista mnogo dugujemo ovoj seriji.

Više na VICE.COM:

"Igra prestola" otpisuje žene, a muškarcima daje supermoći

Igra prestola: Zašto spojlujemo i kako da se spasimo danas

Džordž R.R. Martin sprema novu seriju, ovog puta o vanzemaljcima

Tagged:
HBO
Televizija
Recenzija
Zmajevi
Sedma sezona