Reklame
Porodica

Kako da ne zaratite sa porodicom zbog raspodele imovine

Jedino što mi je momentalno postalo jasno je da ne postoji scenario u kome su svi istovremeno srećni i zadovoljni.

pisao Sara Radojković
29 Mart 2018, 7:30am

Fotografija Flickr korisnika Fif'

Nekad mi se čini da nema ničeg komplikovanijeg u Srbiji od rešavanja stambenog pitanja. To je verovatno zbog činjenice da često rešavanje tog najvećeg životnog problema za jedne, znači smrt za druge. Zbog toga priču o potencijalnim nekretninama koje će kad tad pasti u ruke sledećoj generaciji prati gotovo uvek neprijatna i mučna atmosfera.

Sa jedne strane, u mnogome skrajnute i zapostavljene starije generacije svoju imovinu koriste kao sredstvo da skrenu pažnju na sebe i da stvore prividan osećaj kontrole, osećaj da su oni i dalje važni i da za mnoge stvari treba da se pitaju. Sa druge strane imamo mlađe generacije koje se u trci za egzistencijom bore i protiv tog kontradiktornog osećaja u sebi gde ih istovremeno teši to što će imati uopšte šta da naslede, dok se osećaju kao najgore lešinarčine.

Tako smo se barem ja i moja familija osećali, a pitanje šta ćemo sa jednim stanom dugo se nije spominjala. Vreme kao faktor, odnosno starenje i smrt kao posledica njegovog proticanja su bile ignorisane – samo da su oni živi i zdravi, govorili smo. Sve dok spomenuti stan nije ostao prazan. Njega je nasledila naša majka, ali ona ima troje dece, a jedno od troje dece ima svoje dete. Pa hajde ti sad uradi matematiku šta sa tim stanom da se radi. Šta, kome i koliko?

Uostalom kako se to uopšte računa kada niko ne može predvideti budućnost niti broj komada buduće dece, a imajući u vidu da bi najgluplje bilo prodati ga i spiskati nešto što je sticano godinama teškog rada. Jedino što mi je momentalno postalo jasno je da ne postoji scenario u kome su svi istovremeno srećni i zadovoljni. Neko će morati da se strpi i stisne na jedan, neko na drugi način.

Ma sve ćemo da se dogovorimo – mantrala sam u sebi kao luda, a u glavi sam se samo prisećala priča u kojima braća i sestre ne govore, pa njihova deca pokušavaju da zakopaju ratne sekire mimo njih. Setila sam se svih tih ostrašćenih govora u kojima se opisuje ko je kome koliko i kad dao, ko je rekao hvala a ko ne, ko je bio tu te i te godine a koga nije bilo ni od korova. Ježila sam se od svega toga, pa opet, kada je moj stariji brat prvi potegao pitanje toga šta ćemo i kako ćemo i predstavio mi svoju projekciju budućnosti, nešto me je žacnulo. Nisam mogla da obuzdam glas u sebi koji je odjednom krenuo da govori – to nije fer, šta on misli ko je, pa nije on jedini, to što ima dete ne znači da ima sveti gral – glas koji je od mog rođenog brata pravio mog neprijatelja.

Najgori mogući scenario

Zgrozivši se nad samom sobom, a kako bih sebi još jednom pocrtala kako ne smem da nasedam na takve misli, obratila sam se advokatu da mi ilustruje kako uopšte izgleda taj najgori mogući scenario ostavinske rasprave. Želela sam da se podsetim zašto je baš to ono što zaista ne smemo sebi dopustiti.

- Što se tiče ostavinskih postupaka najčešći pravni problemi koji utiču na dugotrajnost ovih postupaka su prekid postupka i vođenje parnica. Ako su pravna pitanja u ostavinskom postupku sporna onda se najčešće ostavina prekida i stranke upućuju na parnice koje su dugotrajne. Tek po završetku parnica se može nastaviti i sud donosi rešenje o nastavku postupka. Kada postoji više naslednika od kojih neki preminu ili su sporna pravna pitanja između naslednika, jako je teško završiti ostavinski postupak. Kada postoji više naslednika sud svakom od njih mora uredno uručiti poziv za raspravu. Ako samo jednom nije poziv uručen pravilno ročište se odlaže što često takođe utiče na dugotrajnost postupaka – ljubazno mi je objasnio advokat Veličković Veljko iz istoimene advokatske kancelarije.

Ukratko, ako mi to sami ne rešimo, rešavaće sud za nas. Verovatno zauvek. Nisam mogla a da ga ne upitam kako na njegov posao utiču narušeni međuljudski odnosi do kojih je sigurno moralo da dođe čim se cela stvar završila u advokatskoj kancelariji.

- Problem kod zajedničke imovine je što zajedničari odnosno lica koja poseduju imovinu nemaju tačno predviđen način kako koriste stvar i već pri korišćenju te stvari, a pre podele, dolazi do problema i narušavanja njihovih odnosa iz razloga zato što strane ne mogu da se dogovore kako da koriste zajedničku stvar - kaže mi on i potvrđuje moju tezu o tome da je teško govoriti o bilo kakvim podelama kada je budućnost jedna od većih nepoznatih u jednačini.

On je još istakao da je kod ostavinskih rasprava uvek najbolje prosto poštovati volju ostavioca tačnije testament, i poštovati sve one koji se u njemu nalaze. U mom slučaju stvar je malo drugačija, stan je prepisan mojoj živoj i zdravoj majci, koja je verujući da je odgojila poštenu i normalnu decu rekla – dogovorite se. E pa ovaj deo koji se odnosi na normalnu decu, me dovodi do sledeće tačke.

Profesionalna pomoć

Nakon što sam shvatila koji su putevi kojima definitivno ne želim da idem, rešila sam da se pozabavim i samim emocijama ljutnje, osećaja da stvari nisu fer koje su iskočile kao čupavi klovn iz kutije iznenađenja. Pitala sam psihologa Lea Ivančića, odakle uopšte sve to u meni. On mi za početak objašnjava da je rivalsto među braćom i sestrama uvek prisutno i da koliko god odrasli bili ovako stresni događaji nas često vraćaju regesiji i detinjastim obrascima ponašanja koji bude najluđe i najiracionalnije delove u nama.

- Podela imovine se obično dešava onda kada još uvek nismo u potpunosti prihvatili gubitak srodnika, dok smo još u fazi poricanja, besa ili pogađanja. Samim tim, nismo racionalni i tom nasledstvu pridajemo značenja koja nema. Ono postaje način da na neki način “sačuvamo” voljene uz sebe, da se obračunamo sa starim porodičnim nepravdama ili da ipak u situaciji gubitka “nešto i dobijemo”. U disfunkcionalnim porodicama raspodela imovine je kao poslednja bitka za roditeljsku ljubav i odobravanje kao i poslednja prilika da se dokaže “koga je mama ipak volela više" – objašnjava mi Leo a ja shvatam kako nam je mama nehotice uvalila kosku. Svojom maksimom dogovorite se sami, kao da je rekla dogovorite se sami koga ću ja više da volim.

Ta spoznaja nam svakako neće pomoći previše u rešavanju nešto kompleksnijih problema finansijkse prirode. Leo ipak ima rešenje i za to.

- U inostranstvu se, pored advokata, u ovakve slučajeve često uključuju i psiholozi i to ne samo prilikom podele imovine, već i u proces sastavljanja testamenta. Važno je da se o smrti kao i podeli imovine otvoreno priča i jako je važno da roditelj da do znanja deci da niko nije favorizovan. - govori mi on.

Ima rešenje, ali mi nismo u inostranstvu. Zato se i ja, kao skoro svaki građanin ove zemlje kada ga izneveri nepostojeći sistem baziran na razumu okrećem sledećoj logičnoj stvari - natprirodnim silama u koje snažno verujem.

Okretanje Bogu

Nakon razgovora sa duhovnim ocem moga oca, odnosno našim porodičnim sveštenikom, u neformalnom razgovoru saznajem da nisam prva koja mu se obraća sa ovakvim problemom. Kod njega dolaze mnogi i često ga uvlače u ovakve situacije ne bi li on bio sudija. Ali čak i kada od njega dobiju savet kako treba postupiti oni ne poslušaju.

Ipak, ono što on govori svima njima a i meni jeste da se setim simbola praznih ruku na jevrejskim grobljima kao najboljeg pokazatelja onoga kako treba da razmišljamo. Naše ruke uvek treba da su prazne jer je suština posedovanja zapravo davanje. On dodaje još i da o stvarima treba razmišljati samo kao o putevima koji su istovremeno i svačiji i ničiji.

Znam, to nije baš najlakša misao za provući kroz sistem pogotvu dok živimo u ovom duboko materijalistički nastrojenom svetu. Ali jeste nešto što ću prihvatiti kao odgovor za kojim sam tragala. Uostalom, ako ovo zvuči previše kompleksno Džej Zi je nešto slično rekao mnogo jednostavije u svojoj pesmi Family Feud - nema pobednika u porodičnom ratu.