Od Dražena do Severne Koreje: Zaboravljena košarka u slici i reči

Kraj avgusta za nas basketomane uglavnom znači jedno - početak sezone se približava. Evropski timovi su već u kampu, takmičenja kreću za par nedelja, dok je i NBA tu odmah iza ćoška. Prelazni rokovi su uglavnom završeni, timovi su formirani, treneri su izvršili prve prozivke i počinje rad na parketima širom zemlje. Od Subotice do Vranja, od Šida do Zaječara, sportskim salama odzvanja ritmičan zvuk driblinga. Leto je gotovo - košarka može da počne.

Kada god pripremam neki od istorijskih tekstova na temu YUBA košarke, uvek se rado poslužim novinskim foto arhivom kako bih dodatno obogatio čitalački ugođaj. Međutim, ta pretraga foto-materijala mi redovno oduzme više vremena nego što je za to predviđeno, jer se redovno zateknem kako se rok polako primiče, a ja i dalje gledam fotke sa utakmice Zdravlje-Sloga iz '99. ili tome slično. Ako tekstualna istorija YUBA košarke ne postoji mimo nekih pokušaja mene i još ponekog predanog kolege, fotografska je bogami u jako dobrom stanju.

Stoga, pred početak ABA lige i ostalih evropskih takmičenja, evo jedne poslastice za basket sladokusce koji su kao i ja odrastali uz YUBA prenose na državnoj televiziji i leta obojena zlatnim medaljama plavog tima. Već dugo vremena u arhivima nalazim interesantne fotografije koje će vam verno oslikati neka prošla košarkaška vremena i trendove, a sada sam konačno rešio da ih i pretočim u jednu malu reportažu i tako i podelim sa vama. Uživajte.

U sezonu 1985-86 zagrebačka Cibona ušla je ne samo kao prvak Jugoslavije, već i aktuelni prvak Evrope. "Cibosi", predvođeni asovima poput Dražena i Ace Petrovića, Zorana Čuture, Andra Knega i drugih, pokorili su Evropu po prvi put 1985. porazivši u finalu veliki Real iz Madrida. Dražen Petrović, taj nezaustavljivi šuter, bio je prava rok zvezda košarkaškog sveta, a u prvom kolu nove sezone učinio je nešto što je samo pojačalo njegov legendarni status.

Naime, Cibona je u prvom kolu išla u goste ljubljanskoj Olimpiji, koja je zbog administrativnog previda bila kažnjena te su morali svoju premijernu utakmicu odigrati isključivo sa kadetima (igrali bi i sa juniorima, ali ih Olimpija te sezone nije imala). Neko bi se ovde možda i opustio i rutinirao utakmicu, ali ne i Dražen, koji je ovo shvatio kao poziv na rušenje rekorda - i rekord je bio srušen.

"Košarkaški Mocart" je dečurliji u zelenim dresovima ubacio 112 poena, uz šut iz igre 40 od 60 (trojke 10 od 20). Tako je Petrović mlađi oborio rekord Radivoja Koraća (74 poena), a Zagrepčani su slavili sa ukupno 158-77. Draženov prosek u toj sezoni, inače, bio je 43.1 poen po meču - apsolutni rekord koji zasigurno nikada (ili barem ne skoro) neće biti oboren.

Cibona je protutnjala regularnom sezonom, otvorivši istu nizom od dvadeset uzastopnih pobeda - prvi poraz naneo im je Šibenik, Draženov stari tim, za koji je 36 poena ubacio Predrag Šarić - Dariov otac. U plej-of su Cibosi ušli kao apsolutni favoriti, i u finalu su pred sobom imali Zadar Vlade Đurovića.

U jednom od najuzbudljivih finalnih serija koje je Jugoslavija ikada videla, Zadrani su slavili sa 2-1 - još se pamti maestralna partija Petra Popovića (oca Marka Popovića) u odlučujućem trećem meču, koji je nakon dvadeset i pet minuta bez koša ubacio 36 poena, sve u drugom poluvremenu i produžecima. Zadar je na kraju pobedio sa 111-110, i tako srušio dvostrukog prvaka Evrope.

Da, dobro ste pročitali - dvostrukog. Jer, samo mesec dana pre majstorice sa Zadrom, Cibona je odbranila trofej evropskog prvaka gaženjeg Sabonisovog Žalgirisa u Budimpešti. Ako vam ovo ne govori koliko je jaka bila jugoslovenska prva liga - osvojiš Evroligu, pa izgubiš u domaćem plej-ofu - ništa neće.

Na slici, inače, Dražen se bori za poene u polufinalu plej-ofa protiv beogradskog Partizana. Čuvaju ga današnji selektor Srbije Aleksandar Đorđević i direktor Štark Arene Goran Grbović, a pozadi se vidi i kolega novinar Zoran Čutura. Partizan je pobedio posle uzbudljivog meča sa 124-123.

Zoran "Moka" Slavnić uvek je važio za košarkaškog ekscentrika, pre svega kao igrač, a posle i kao trener. Nakon izuzetne igračke karijere, koju je krunisao jedinim jugoslovenskim olimpijskim zlatom u Moskvi 1980, Moka se posvetio trenerskom poslu u kojem je takođe ostavio veliki trag.

Na klupi, Slavnić nije bio jednako efikasan kao na parketu - štaviše, kao trener on nema nijedan osvojen trofej. Ali, još se pamti da je upravo on "gurnuo u vatru" Dražena Petrovića u Šibeniku, dok Dino Rađa kaže da je Slavnić, sa svojim opuštenim načinom rada, bio izuzetno važan za formiranje šampionske generacije Jugoplastike - Mokin "beogradski šmek" opustio je mlade Splićane koji su pod Slavkom Trninićem trenirali kao u vojsci, i pripremio ih za mandat šjor Bože Maljkovića koji će ih dovesti do krova Evrope.

Od 1988. do 1991. Moka je bio trener kluba u kojem je ostvario i najveće igračke uspehe - Crvenoj Zvezdi. U sezoni 1989-90, Zvezda je sa Mokom stigla do finala plej-ofa, ali su ih tu sačekali njegovi stari đaci iz Splita i osvojili svoju treću uzastopnu titulu prvaka Jugoslavije. Zvezda je igrala i finale kupa, i tu takođe upisala poraz, takođe od Jugoplastike. "Žuti" su u Dubrovniku slavili sa 79-77.

Na slici, vidite prilično ekstravagantno obučenog (i obuvenog!) Slavnića kako drži trening prvotimcima Crvene Zvezde, baš na samom početku te izuzetno uspešne sezone koju sam malopre spomenuo. Iza njega je Ivo Petović, dok su u masi, okrenuti leđima, još i Srđan Dabić, Zoran Jovanović, Rastko Cvetković, Časlav Trifunović i drugi. Asistent trenera te sezone, inače, bio je Marin Sedlaček, danas priznati NBA autoritet za polje evropske košarke i zaposlenik Filadelfija 76ersa.

Da Dragutin Topić ume da "leti", to ste svi znali. Ali, većina vas ga pamti isključivo kao skakača u vis. U svojoj "matičnoj disciplini", popularni "Top" učestvovao je na šest olimpijskih turnira, i osvojio dva evropska i jedno univerzitetsko zlato, kao i svetsku dvoransku bronzu u Parizu 1997.

Ipak, jedno vreme Topić se okušao i kao - košarkaš. Počelo je dosta nevino, sa učešćem na All-Star utakmici domaće lige gde se takmičio u zakucavanju. Upravo to je i tema slike iznad - bio je to osmi maj 1992. u Novom Sadu, i prvi "Ol-Star" susret nove SR Jugoslavije. Topić je bio "gostujuća zvezda" iz drugog sporta, ali sudije nisu ostale ravnodušne kada su ga videle šta ume sa košarkaškom loptom u rukama. Topić je 1993. uspeo i da odbrani svoju titulu najboljeg "kucača", takođe u Novom Sadu.

Ali, nije to jedina košarkaška epizoda iz Topove karijere. U sezoni 1992-93, Topić je bio licenciran kao igrač subotičkog Spartaka. Ruku na srce, on je tu više uveseljavao navijače svojim moćnim zakucavanjima na zagrevanju, ali stariji ljubitelji košarke u Subotici pamte mitski trenutak kada je Topić ušao pred kraj utakmice protiv Crvene Zvezde u "Dudovoj Šumi" i u blow-out scenariju pogodio trojku iz svog prvog šuta. Publika je pala u momentalni trans, a jutjub snimka, nažalost, nema ni dan danas…

Inače, da Dragutin još uvek ima federe u nogama pokazuje vam ovaj snimak od pre par godina. Što bi rekao Bora Drljača - stari vuk je još u punoj snazi.

Godinama me je proganjalo jedno misteriozno sećanje na sezonu 1999-00, koju inače ne pamtim po lepom. Te godine, u Zvezdu se posle duge ino-avanture vratio Saša Obradović, ali ga je teška povreda sprečila da odigra i jednu zvaničnu utakmicu za crveno-bele. U polufinalu plej-ofa je Zvezdu posle napetog plej-ofa eliminisao Partizan, a Evroliga prošla je prilično bolno, uz samo dve pobede u petnaestak odigranih utakmica.

Svejedno, nekako mi je u ćošku malog mozga ostao podatak da je Zvezda negde dobrano posle okončanja sezone odigrala prijateljski meč sa putujućom reprezentacijom Severne Koreje. Ono što je interesantno je što se ovog meča apsolutno niko živ nije sećao - Zlatko Bolić, naprimer, ne pamti ovu utakmicu (iako sam naknadno utvrdio da on tu jeste učestvovao). Svejedno, bio sam ubeđen da se ovaj meč desio, i to pre svega zbog činjenice jer pamtim novinski izveštaj u kojem se spominje da je Obradović konačno zaigrao.

Zahvaljujući živoj enciklopediji Zvezdine košarke, kolegi savantu Žarku Dapčeviću-Dabi, ja bezmalo dvadeset godina kasnije konačno dolazim do informacija o ovoj utakmici. Mada je i sam Daba bio prvo malo zbunjen, jer je on pak bio ubeđen da se radi o Južnoj Koreji a ne Severnoj (zvanični arhiv MNPressa u svojem opisu navodi da je utakmica protiv Južne Koreje što je opet neistina), na kraju je uspeo da iskopa novinski izveštaj i tako razreši ovu misteriju koja me je dugo, dugo mučila.

Osim bazičnih podatak sa meča, a to je da ovo jeste bila jedina povratnička utakmica Saše Obradovića (otperjao je put Podgorice već kroz mesec-dva), te da je rezervni plejmejker reprezentacije upisao 14 poena i 10 asistencija, jedno od otkrovenja mi je bilo da sam sa jednim članom te ekipe išao u srednju školu - Milošem Cvetićem, koji je sada, kako čujem, uspešan u oblasti medicine, a da sam sa dvojicom bio komšija u 21. bloku - Nikolom i Brankom Kruševcem, koji su kasnije nastupali u Holandiji i Grčkoj.

Danas sam se čak i čuo sa Nikolom i zamolio ga da mi napiše nešto o utakmici ako se seća iste. Ne vredi, ni on ne zna ništa. Možda su im kasnije u svlačionici bezbednjaci Kim Il-Džonga prisilno obrisali sećanja, uzevši u obzir da su drugovi Korejanci ipak pretrpeli težak poraz…

Kakva slika.

Svega tri i po meseca nakon istorijskog trijumfa KK Partizan u Istanbulu, momci u crno-belom okupili su se pred početak nove sezone u kojoj su, da je sreće, mogli pokušati da odbrane titulu evropskog klupskog prvaka. Nažalost, do toga nije došlo, ali košarka se svakako valjala igrati dalje. Šef struke Željko Obradović okupio je novu ekipu, mlade, talentovane momke koji će nadomestiti odlaske Saše Đorđevića i Predraga Danilovića.

Pre nego što i krenemo da brojimo likove sa fotografije, u oči upada kežual stajling svih prisutnih, koji izgledaju kao da su upravo sveže skupljeni sa školskog basketa. Iako je zemlja u istorijski užasnom stanju, ovi momci imaju osmeh na licima - spremni su da rade ono što najbolje umeju i fokusiraju se na zbivanja na parketu. Znaju da će mnogi ljudi odagnati sumornu realnost prateći njihove partije, i spremni su da im pomognu u tome.

A što se sastava tiče…hajde da vam ne kvarim ugođaj. Pozabavite se sami sa pogađanjem ko je sve na slici - inače, zanimljivo je što je Ivo Nakić još uvek tu (u Beogradu, 1992 - ipak je otišao u Cibonu gde, po sopstvenom priznanju, niko nije hteo ni na piće sa njime barem dva meseca). Sakriven negde u gomili je i jedan budući prvi strelac Evrolige - i ne, ne mislim ovde na Miroslava Berića kojeg ćete svi prepoznati. Inače, ako neko slučajno prepozna lika koji stoji levo od Berića (tj. s njegove desne) neka se javi, jer tog čoveka čak ni fotograf nije potpisao.