Istorija tetoviranja u Srbiji

Na Balkanu su određene etničke i religijske grupe imale svoje tatu rituale još u XVI veku pa sve do početka XX veka.

|
jul 19 2018, 8:36am

Tetovaže žena u Bosni na kraju XIX veka.

Prvi susret sa tetovažama imao sam davne 1979. godine, na sredini osnovne škole. Bio je to trenutak na početku petog razreda, u ranom septembru, u onim toplim danima kada su nastavnici nosili košulje kratkih rukava, kada sam uočio da na zglobu Pere Marića, učitelja koji nas je podučavao matematiku, postoji tamnom plavom bojom iscrtan niz od nekoliko brojeva. Drugi nastavnici nisu imali takve oznake po rukama, u porodici i okruženju takođe nije bilo nikog sa „crtežima“, i ostalo mi je do danas jasno zapamćeno sopstveno dečije iznenađenje činjenicom da neko od nastavnika ima običaj da hemijskom olovkom piše brojeve po sebi.

Marić je predavao matematiku i dugo sam verovao da su brojevi na zglobu nešto što ima veze sa predmetom koji predaje. A onda sam doživeo još jedno iznenađenje kada nam je na neku zamenu došla nastavnica Milka, razredna susednog odeljenja, i u momentu u kom je krenula da nešto piše kredom na tabli na njenoj ruci se jasno videla ista stvar: niz tamnih ,nepravilno iscrtanih, brojeva.

Proći će nekoliko godina do moje prve spoznaje o svetu tetovaža koji sam tako sreo na, za sedamdesete godine prošlog veka, vrlo neuobičajen način, u školi, kod nastavnika: oboje su bili preživeli logoraši nacističkog Aušvica, jednog od najstrašnijih mesta koje je u XX veku postojalo na kugli zemaljskoj.

Zarobljeni kao mladi partizani od nemačke okupatorske vojske, Pera i Milka su bili odvedeni u monstruozni Aušvic sa namerom da iz njega izađu u oblaku dima poput više od milion drugih ljudi koji su tu bili ubijeni gasom u komorama, mučenjima i glađu, i čija su tela zatim spaljena da iza njih ne ostane bilo kakav trag. Oboje su uspeli da prežive i dočekaju slobodu, vrate se kućama i otpočnu novi život. Trag je ipak ostao: brojevi na zglobovima ruke kojima su nacisti tetovirali svakog logoraša ponaosob, oduzimajući mu ime, identitet i ljudskost tim činom, i pretvarajući ga tako samo u taj jedan broj dok na njega ili nju ne dođe red da bude odveden u gasnu komoru.


Dok sa čuđenjem i velikim pijetetom posmatram ogromno stakleno pakovanje „Pelikan“ mastila u kakva su nacisti umakali igle dok su nesrećnicima iz čitave porobljene Evrope crtali brojeve od 1939. do 1945. u svom sistemu koncentracionih logora za istrebljenje miliona i miliona ljudi, žena i dece, pitam se kako li je sam taj čin izgledao, koliko je bola izazivao, i kako su ga logoraški kapoi zaduženi za obeležavanje žrtava nanosili. Staru bocu mastila nemačkog proizvođača „Pelikan“ gledam u malom muzeju tetoviranja kod Nikole Žarkovića, jednog od najpoznatijih tatu majstora u Srbiji i regionu, poznatog pod umetničkim imenom Džoni-koji-tetovira. Pored svog vrhunskog umeća, Nikola sa velikim poštovanjem širom sveta skuplja predmete koji su važni za istoriju njegovog umetničkog zanata, i ta boca tu ima počasno mesto.

Tetovaža logoraša iz Aušvica. Fotografija: Wikimedia commons

- Dugo sam razmišljao, posmatrajući fotografije tih brojeva na rukama starih logoraša, na koji način su ih obeležavali - kaže za VICE Srbija Nikola. "Rekao bih, sudeći po tačkasto ispisanim ciframa, da se radilo o skupu uvezanih igala, po tri, četiri ili pet, koje su brzo i naglo ubadane u kožu žrtava. Sa ličnog i profesionalnog aspekta, teško mi je i da zamislim koliko je to bio bolan i težak čin, i šta su ti jadni ljudi tom prilikom preživljavali".

- Kad pričamo o domaćim tetovažama svi se najpre sećamo natpisa JNA po bicepsima i podlakticama, datuma kad je neko, najčešće, započeo ili završio služenje vojnog roka ili čak motiva topova, puške ili sidra, u zavisnosti ko je kakav rod služio. Kod običnih ljudi JNA refleksije su dugo bile glavne i jedine tetovaže. Rađene su u improvizovanim uslovima u kasarnama, i nije ih odlikovala nikakva posebna tehnika crtanja. Alat je bila igla obmotana koncem. Sa druge strane, postojali su zatvorski motivi i oni su delimično drugačiji. Dok su, recimo, u zatvorima u Rusiji tetovaže imale apsolutnu simboliku i govorile su sve o onome na čijem su telu bile iscrtane i pokazivale njegov status unutar zatvorske hijerarhije - a tako je i danas - kod nas je to tetoviranje više bilo znak „posebnosti“ i pokazivanje tog iskustva. Motivi su bili raznoliki, devojke, neka lica, imena ili, recimo, profil francuskog legionara iz Legije stranaca, što je bilo posebno moderno krajem sedamdesetih i u to vreme. To je značilo „zajeban sam, ne zajebavaj se sa mnom“ - kaže sagovornik VICE Srbija.

Istopljeni đon umesto mastila

- U zatvorima je bila prava sreća kada je neko imao minijaturno svrdlo za burgiju jer je ono dopuštalo lagano slivanje „boje“ sa natopljenog konca kojim je obmotano, zbog spiralnih kanala koje burgije imaju. Kad se radilo iglom, morali su stalno da je umaču u „boju“, za svaki ubod, što je komplikovalo i produžavalo proces i izlagalo učesnike mogućem upadu komandira u ćeliju. Boja se najčešće pravila tako što bi se pod upaljačem ili šibicom otapao đon zatvorske patike i ta crna guma se slivala u metalni čep sa neke flaše - takođe prošvercovan u ćeliju - u kom se nalazio alkohol. Jedan bi topio đon, dok bi drugi držao čep, vodeći računa da se ne prosipa. Guma se dodatno otapala u tom alkoholu i tek onda je crtač umakao iglu u tu smesu i time tetovirao. Problem je nastajao godinama kasnije kada bi se te tetovaže našle na suncu koje bi usijalo crnu gumu pod kožom pa bi krenuo svrabež i neprijatnost, to su bivši osuđenici te epohe često doživljavali na moru leti, objašnjava Džoni.

- 4 S su u to vreme bili dominantan motiv. Sve se još uvek crta mastilom, jednobojno, samo ide malo brže jer sam imao tu mašinicu od „vokmena“, kaže Žarković.

"Ljudi traže odjednom da im se preprave zvezde petokrake, natpisi JNA ili TITO, na primer, i stavi srpski štit sa ocilima, koji je bio najčešći motiv u to vreme. Ipak, sve ulazi u novu fazu kada sam 1993. godine dobio prvu profesionalnu mašinu za tetoviranje iz Amerike uz koju je stigao i katalog crteža kakvi su se tada tamo radili. Reč je bila o prvim crtežima u boji, multikoloritnim, i, mada su motivi bili netipični za našu sredinu, poput, recimo, „južnjačkih“ zastava Konfederacije iz američkog građanskog rata, to je bio prvi pravi proboj tetovaža van dotadašnjeg uskog kruga zainteresovanih. U američkom katalogu je, pored simbola Juga, bilo najviše lobanja, plamena, sa dosta žute i crvene boje, i odjednom je to izazvalo pažnju, kao i svaka nova i atraktivna stvar koja je dolazila do nas.

Dragan Nikolić i Bred Pit, Urke i Ahil

- Ni sam ne znam koliko Leonida i Sparti sam nacrtao nakon što se pojavio film „300“. Posle „Troje“ broj jedan među zahtevima bio je Bred Pit kao ratnik Ahil. Kada je reč o domaćim filmovima i motivima, i dalje je najtraženiji Dragan Nikolić, i to najčešće kao lik Urketa iz filma „Poslednji krug u Monci“ ili kao Flojd iz „Nacionalne klase“. Za ljude koji se odlučuju za Nikolićevog Urketa ili Flojda ti likovi simbolizuju jedan urbani Beograd, jednu šmekersku poruku o gradskom fazonu i tim nekim džentlmenskim ili zajebantskim likovima. Isto se tako traži i lik Dušana Prelevića, starog gradskog mangupa, koji nosi istu auru za one koji ga tetoviraju. Bilo je i slučajeva da sam crtao i Paju Vuisića, dok su među citatima ubedljivo broj jedan godinama oni Duška Radovića. Nažalost, dešava se da pojedinci nisu upoznati sa tim čije reči traže da im se napišu na telu, pa sam tako imao slučaj da je jedan mladić tražio portret patrijarha Pavla uz koga je trebalo da idu reči Duška Radovića. Dugo mi je trebalo da mu objasnim da ona misao koja mu se svidela nije patrijarhova već legendarnog voditelja i simbola beogradskog duha. Danas se dosta traže simboli srednjevekovne Srbije, Nemanjićki štitovi i orlovi, kao odraz dostupnosti tih motiva na internetu ali i zbog tv serije.

- Ono na čemu sve više insistiram i što možemo uslovno nazvati najnovijim trendom jeste prenošenje ličnih iskustava, i važnih momenata u životu onog ko se odlučio na tetoviranje, u crtež. Puno razgovaram sa svojim klijentima, otkrivamo zajedno šta je to što im je najvažnije u životu i to prenosim u tetovažu. Nastojim da razvijemo priču pa da motiv ne bude jednostavan crtež već skoro narativan postupak, recimo, kao filmska traka oko ruke na kojoj su prikazani ti posebni trenuci. Radio sam i note melodija koje su, na primer, dvoje ljudi, momak i devojka, slušali kad su otkrili da su zaljubljeni jedno u drugo, ili tekst pesme koju je jedna žena slušala sa svojim suprugom dok je bio živ. Takve tetovaže su duboka intima i za onoga ko ih nosi na sebi predstavljaju trajno podsećanje na sopstvenu sudbinu ili emocije. Nekad su to samo imena, dece, recimo, ili njihovi likovi, ali ja se trudim da imamo složenije motive poput crteža koji sam radio jednom čoveku, sa fotografije na kojoj je zabeležen kako svog sina vodi prvi dan u školu, objašnjava „Džoni-koji-tetovira“.

Ko se tetovira

- Danas su to advokati, sportisti, lekari, i posebno žene iz svih društvenih profila. Žene imaju svoju emotivnu logiku prilikom odabira motiva koja se razlikuje od muške, i ja to veoma poštujem. Takođe, trudim se da proniknem u te slojevite razloge koje žene imaju kad se odluče na tetoviranje, i bez obzira da li je reč o jednostavnom crtežu kampovanja u šumi, na primer, ili nekom vrlo komplikovanom i razvijenom prikazu životnog ruleta na kome se osoba u jednom trenutku svog života našla, smatram da svakom mora da se pristupi sa velikom pažnjom čak iako ne razumem do kraja razlog za takav izbor. U novije vreme sve su popularnije 3D tetovaže koje deluju kao da se nalaze negde duboko ispod kože odakle izbijaju na površinu. Ovo je veoma zahtevna ali istovremeno i najefektnija tehnika koja privlači puno pažnje. U poslednje vreme tako radim srednjovekovne oklope koji se vide ispod kože i koji prikazuju onoga ko nosi takav crtež kao viteza ili ratnika, u zavisnosti šta od svoje ličnosti želi da istakne. Jer, uvek treba imati na umu: tetovaža je eksplicitno izražavanje nekog ličnog stava i trenutna vizuelna poruka koja okolini treba da ukaže na nešto o ličnosti koja je ima, zaključuje Nikola Žarković.

Od margine do mejnstrima

Sa Nikolom razgovaram o dugom putu koji je tetovaža prešla u Beogradu i Srbiji, od marginalnog fenomena u epohi šezdesetih i nešto ranije, do aktuelnog statusa opšteprihvaćene i poželjne društvene odlike. Zanima me kako je evoluirala svest ljudi koji su se odlučivali za tetoviranje, kako su se menjali motivi, pod uticajem kojih faktora i šta su bile lokalne odlike & refleksije tog globalnog fenomena. Pred sobom imam i više nego kredibilnog sagovornika: „Džoni-koji-tetovira“ je jedan od tatu-majstora koji je najduže na sceni (počeo je još osamdesetih da „šara“), bio je avangarda u uvođenju glavnih tehnika i motiva, i danas važi za jednog od najprestižnijih u toj oblasti na čiji sto se dolazi isključivo na preporuku.

Tehnike su bile jednostavne, primitivne i iz današnje perspektive zapanjujuće nebezbedne u smislu infekcija i komplikacija. Dok je u JNA bilo moguće u obližnjem mestu u knjižari kupiti „Pelikan“ ili „Rotring“ mastilo ili tuš, i nabaviti kakve takve igle za šivenje, u zatvorima, i to posebno istražnim, tetoviranje je, osim nedostatka osnovnih sredstava, povlačilo i žestoku kaznu čuvara kada bi bilo otkriveno.

U njegovom improvizovanom muzeju tatu-artefakata nalazi se i mašinica napravljena od elektromotora Sony „vokmena“ krajem osamdesetih. Za one koji se ne sećaju tih vremena: „Vokmen“ je bio omanji muzički uređaj za slušanje analognih kaseta sa snimljenom muzikom, otprilike, pradeda Apple iPod-a s početka 2000. Kasetu je okretao elektromotor kome su struju davale dve veće baterije: efekat okretanja iskorišten je za pomeranje tatu igle gore-dole i kakav takav kontinuiran rad. Crtač je u šaci osim „mašine“ imao i originalne baterije koji bi stiskanjem šake ili opuštanjem davale ili gubile kontakt, uslovljavajući rad igala. Iako danas izgleda neshvatljivo rudimentarno, ova sprava je unela potpunu novinu u svet beogradskog tetoviranja. Došla je na prelomu jedne epohe u kome su iščezavali JNA i njena simbolika petokrake, i bratstvo-jedinstvo između onih koji su se ubrzano već hvatali oružja da počnu međusobno ubijanje, zaneti novootkrivenim čarima pripadnosti srpstvu, hrvatstvu, bošnjaštvu… Na ramenima i podlakticama su počele da se pojavljuju prva ocila, štitovi, šahovnice, ljiljani. U Beogradu se traže crteži Miloša Obilića, „četiri S“, Draže Mihailovića…

Fotografija: Augst Leon 1912. godina, snimljena u Sarajevu, BiH

Amerika je nastavila da bude svojevrstan inkubator novih i novih „tatu“ odlika. Od trenutka u kome se u filmu „Od sumraka do svitanja“ 1996. godine pojavljuje Džordž Kluni sa „tribal“ tetovažama po vratu, moda tih apstraktnih šara detonira pravu pomamu za tetoviranjem. Taman kada je „tribal“ motiv posle Kluni euforije malo pao u zaborav i ispao iz mode, u „priču“ ga vraća reklama za jednu marku cigareta, i nastavlja se višegodišnja renesansa ovog motiva. Danas je „tribal“ u vrhu onih motiva za koje se traži prepravka kod onih tatu-majstora koji rade prepravke tuđih starih crteža. Ipak, sa sve razvijenijim metodama rada na unošenju boje u potkožni sloj zarad ulepšavanja, posebno posle 2000. godine, prema rečima sagovornika VICE Srbija, teme i motivi postaju sve raznovrsniji i sve individualniji. Ali, glavni okidači za određene motive i teme su i dalje veliki filmski hitovi.

Istorija nije među dominantnim motivima koji se traže, i tu postoji tek nekoliko primera i „opštih mesta“. Draža Mihailović je ponovo, posle 1991. godine, postao popularan nakon 2000. godine kada je košarkaš Milan Gurović obznanio da ima njegov portret na sebi. Tita najčešće traže više u fazonu neke duhovite poruke na lagodan život, najčešće uz prikazan tompus, dok se poneko odluči i za lik revolucionara Če Gevare uokviren tekstom pisma koji je poslao narodu Kube, mada taj motiv nema neko preveliko značenje za lokalne uslove.

Prema Nikolinom mišljenju, tetoviranje nije kratkotrajni trend već socijalni fenomen pred kojim je tek budućnost, dok nekadašnja stigma „markiranja“ rezervisanog za marginalne društvene grupe i one „sa druge strane zakona“ odavno već ne postoji. U Americi je tabu sa tetoviranja potpuno skinuo šou program „Majami Ink“ koji se prikazivao godinama na tamošnjim televizijama, u kome je najširi auditorijum video da za tetoviranjem kao ličnim izrazom posežu studenti, domaćice, advokati, lekari i svi pripadnici „poželjnih“ društvenih slojeva. U Srbiji nije bilo slične stvari ali broj onih koji se odlučuju za tetoviranje svakodnevno raste.

Iako je danas poznato da su se tetovaže radile još u drevnom Egiptu pre sedam hiljada godina, kao i da je taj običaj bio prisutan na svim stranama sveta, od kad postoji čovečanstvo, uključujući i Balkan gde su određene etničke i religijske grupe imale svoje tatu rituale još u XVI veku pa sve do početka XX veka (poznate su nedavno otkrivene kolor fotografije žena u Bosni sa tetoviranim floralnim motivima iz 1912. godine ili žena iz grupe Cincara na prostorima današnje Srbije, Makedonije i Albanije koje su nosile istetoviran krst na čelu još krajem XIX veka), jednu stvar koju sve šira prisutnost tetoviranja neminovno nameće nikada ne treba smesti sa uma: bezbednost.

Ne tetovirajte se nikad u „salonima“ gde se igle i boje ne koriste isključivo jednokratno, u improvizovanim uslovima gde se igle „peru“ ili na lokalnim manifestacijama, onako usput. Osim loše tetovaže i gorkog ukusa promašenosti koji neminovno brzo donosi, infekcije koje neoprezno tetoviranje na pogrešnom mestu donosi su razorne i neke čak smrtonosne. Pogrešan motiv i neželjena uspomena se uvek može prepraviti, kao što svedoči slučaj jednog nekadašnjeg pripadnika Titove garde u Topčideru sa kojim sam ovog leta razgovarao na Hvaru koji je svoj SFRJ grb i natpis JNA morao da 1991. navrat nanos prepravlja u veliku šahovnicu „ da ne bi ostao i bez ruke i bez glave“ kad se zapucalo, dok Hepatitis B i C ili AIDS, međutim, ne mogu da se preprave.

Više na VICE
Vice Channels