Ljubitelji muzike su danas plahovita stvorenja. Novi žanr čim se rodi, već je jednom nogom u grobu. Uzmimo samo čilvejv, vič haus, frik folk, dens-pank, elektrokleš, vejporvejv. Ali dok cajtgajst proždire jedan žanr za drugim, ostavljajući samo Soundcloud repere, dril, i avant-pop, jedan žanr nekako još nije nestao: metal.
Neki smatraju da kroz „metalnu fazu“ odrastanja tinejdžeri jednostavno prolaze, kao što imaju fazu loših frizura i fazu ishrane zasnovane isključivo na energetskim pićima. Ova muzika nekako ume da sabere svu onu agresiju, konfuziju, i alijenaciju koju pubertetlije proživljavaju, i izrazi je kroz guturalne glasove, eksplozivne bubnjeve, basove od kojih prorade creva, i gitarske rifove od kojih se tresu zidovi. Dodatna prednost metala je što efikasno nervira roditelje.
Reklame
Drugi, pak, kažu da se iz ove faze ne izlazi do kraja života; jednom metalac, zauvek metalac.
Ali kako stoji metal ove 2018? Hip-hop i R&B muzika se od prošle godine prodaju bolje od gitarske u SAD; da li se smanjio broj ljudi sklonih prljavim kožnim jaknama, nerazumljivim satanističkim tekstovima, i gitarskoj solaži dužoj od Kanjeovog prethodnog albuma? Odgovor na ova pitanja potražili smo na Bloodstock, nezavisnom metal festivalu u Derbiširu, najvećem ove vrste u UK.
„Metal odavno slušam iz prikrajka", kaže Entoni iz Vulverhemptona. „Već dugo sam tajni metalac. Mislio sam da se neću uklopiti u ovu zajednicu kao crnac, ali sad sam se već potpuno navikao i dobro su me primili. Radim u fabrici cele nedelje, metal mi je terapija, oslobađa me stresa svakodnevnog života. Kad se nađem u moš pitu, više mi ništa nije važno."
Metju se šunja po festivalu sa maskom od lateksa na licu, u kožnoj jakni i rukavicama. Deluje sablasno i preteće, kao neki lik iz GTA serijala kog su osmislili Misfits fanovi. Ispod kostima je veliki ljubitelj Kvina iz Zapadnog Jorkšira, metalac još od sredine osamdesetih. „Dobro se držimo jer nas ima dosta koji idemo svojim putem", kaže na temu istrajnosti žanra. „Sviđa mi se što nam metal daje osobenost, ponosim se time."„Metal je široka kategorija, jebiga", priča Ris iz Londona dok odmara uz pivo. „Nađe se ponešto za svakoga, svi mogu da učestvuju."
Nije da nije u pravu. Muzički žanrovi dolaze i prolaze, ali sam metal ima bezbroj podžanrova: grajndkor, hrišćanski metal, post-blek metal, nu metal, rep metal, viking metal, dum metal, simfonijski… spisku nema kraja. Na ovaj način ljubitelji žanra mogu da ispitaju razne vrste muzike, ali zar ta fragmentacija na stvara hijerarhijske podele? „Ja bih rekao da je ovo vrlo tolerantan svet", kaže Ris. „Hijerarhija u metalu postoji samo na internetu."
Reklame
Alis iz Vorsteršira se slaže: „Pre par godina su me metalci nervirali jer su se kurčili po internetu. Ko god kaže da sluša ovaj ili onaj bend, oni bi se našli da mu nešto priseru, to mi je smetalo. Ali od kako sam ljude upoznao uživo, shvatio sam da ta reputacija i nije zaslužena." Kameron iz Noriča takođe uočava razliku između onlajn i oflajn standard tolerancije. „Metalcima ne smeta ako neko nosi trenerku, ljudi obično misle da moraju da ispoštuju neki kod, ali nije tako. Kad ste svi u masi na istoj talasnoj dužini, nema boljeg osećanja. Uopšte nije bitna tamo neka etiketa podžanra metala koji slušaš."
Nailazim na čoveka u kostimu Isusa Hrista, koji kaže da je vaspitan „konzervativno i povučeno“ ali je zatim pogledao film Beavis and Butt-Head Do America, koji mu je promenio život, posebno scene kaktus-tripa uz Vajt Zombi muziku. A čime se Isus radi, pitam ga, kako se danas zabavljaju metalci? „Sve zavisi s kim si", kaže on. „Imam ortake koji se odvale od droge, a znam i neke koji s samo napiju i jašu na kontejnerima. Opet, ima i ljudi koji su ovde po prvi put došli sa decom."Za neupućene, jahanje na kontejnerima je tačno to što mislite: kasno noću, kad se pijane mase vuku na počinak u kampu, oforme se dva tima oko onih velikih kontejnera na četiri točka. Po jedan se popne na vrh, ostali ga poguraju da bi se zakucali jedan o drugog. Ako oba jahača ostanu u sedlu, bore se goloruki dok jedan ne poklekne – kao pijano sumo rvanje, samo sa više odeće i manje dostojanstva.
Reklame
Dok se dan kasnije većina metalaca oporavlja od bolnih glava i modrica izazvanih kontejnerom, uz zvuke teksaških trešera Power Tip pitam ljude šta misle, kuda ide hevi-metal i šta očekuju? Odgovori, posle dosta pomišljanja i sleganja ramenima, uglavnom se svode na „nemam pojma“. Majk iz Londona smatra da je budućnost u gruv metalu, ali sveukupno gledano, reklo bi se da se stvari rasplinjavaju. Nema na vidiku sledeće podžanra koji će izazvati novu eksplozivnu popularizaciju. „Ne probija se više tako puno metal bendova", kaže Džun. „Ne znam ko će da zameni velika imena koja odumiru. Koji će novi bend moći da napuni stadion kao što još mogu Mejdeni?"
Kirsti i Mili, sestre, takođe brinu da novi metalci nisu dostojni prethodnika. „Ima zanimljivih bendova, ali ne toliko kao što ih je nekad bilo", kaže Kirsti. „Nu metal se razvio kad sam ja još bila u školi, preko te platforme su mnogi zakoračili u ovaj svet. Tako nečeg danas više nema, nema prelazne faze do onih težih stvari. Za mene su nekad postojali takvi bendovi."A novi trend metal-estetike koji usvajaju rep i pop zvezde? Imali tu mesta za neki novi talas? „Ne bih rekao", kaže Rob. „To je samo modni trend, dosadiće im, naći će već nešto novo. Teško da će se ikad svetovi Džastina Bibera i Gođire spojiti u jedno."
Strast i ljubav metalaca još nije na izdisaju, ali kroz razgovore često promiče priča o sve manjem broju bendova u njihovom kraju. Od Hala do Vejkfilda, od Stoka do Safoka, zatvaraju se barovi i klubovi. Džentrifikacija preti povećanjem kirije, pa ugostiteljske radnje sa malim ali lojalnim poklonicima sve teže preživljavaju. A drugde je sve manje interesovanja za samu muziku; Kirsti kaže da „novi brucoši ne žele metalske svirke, to se više prosto ne održava."
Reklame
Judas Priest
Neka je odavanje metalu bilo znak mladalačke pobune, prkosa upućenog društvenim i muzičkim konvencijama, ali danas kao da se beži od ekstrema realnosti. Dok Judas Priest vrckaju u svetlucavim kostimima, meni deluje praktično nepojmljivo da je njih nekad društvo smatralo za tako opasan bend da su izlazili pred su zbog navodnog subliminalno uticaja njihove muzike na tinejdžere sklone samoubistvu. Duga je istorija histerije i senzacionalizma koja prati metal.Što više pričam sa ljudima, sve češće pominju „porodicu" i „zajednicu"; pomislio bih da se radi o kultu da nije tako očigledno na šta misle. Metal nije neka univerzalno tolerantna utopija – dugo je bilo problema sa rasizmom i seksizmom – ali osećaj zajedništva je evidentan na ovom UK festivalu. Sve je jasno kad se pogleda druga bina po veličini – ona ne nosi ime sponzora već Sofi Lankaster, mlade žene tragično ubijene pošto je njen izgled neke ljude asocirao na metalce.
Generalno gledano, Bloodstock mi ostavlja utisak da je metal neuništivo dugovečan čak i u nepredvidivoj sadašnjosti, uglavnom zbog toga što se ne radi samo o muzici. Metalci opstaju i u doba popularnosti i u doba prezira jer im taj identitet znači nešto više; sa razvojem svakog prolaznog trenda, nađe se poneko nesposoban ili nespreman da se u njega uklopi.„Ja patim od teške anksioznosti, ali ovo mesto mi je utočište“, kaže devojka po imenu Kijer. „Ljudi su neverovatno tolerantni. Koliko god me hvatala nervoza, znam da će me prihvatiti. Ima dosta ljudi koji, poput mene, pate o duševnih bolesti a ovde im zbog toga niko ne zamera, ne odbacuje ih. Prošle godine sam po prvi put došla, užasno sam se brinula, ali ubrzo sam shvatila da ovde uopšte nisam sama."
