Upoznajte pogrebna preduzeća koja mrtve izlažu kao da su živi

Pričali smo sa direktorom jednog od najstarijih pogrebnih preduzeća u Nju Orleansu o tome zašto neke porodice privlači "ekstremno balzamovanje".

|
Aug 1 2018, 12:28pm

Fotografije putem WGNO (levo) i pogrebnog preduzeća Marín Funeral Home (desno)

Dve nedelje nakon što je Renard Metjuz tragično stradao u svom kraju Nju Orleansa, ovaj osamnaestogodišnjak izgledao je isto kao dok je bio živ. Na njegovom bdenju, sedeo je izvaljen na kancelarijskoj stolici ispred televizora "igrajući" NBA2K prstiju obavijenih oko PS4 konzole. Sa sunčanim naočarima, u čarapama i japankama, u dresu Seltiksa, na dohvat ruke imao je čak i svoje omiljene grickalice — doritos i bezalkoholno pivo. A to je bilo upravo onako kao što je njegova porodica želela.

Metjuzovo bdenje bilo je samo poslednje u nizu onih koje direktori pogrebnih preduzeća nazivaju "netradicionalnim" komemoracijama. Umesto da izlože svoje najmilije u kovčegu, neke porodice žele da tela postave u životne poze da bi ih gledali onakve kakvi su bili za života pre nego što su ih ovi napustili. Ova praksa prvi put se javila u Portoriku 2008. godine, kao nešto svečaniji oproštaj od pokojnika, a pogrebno preduzeće Marín postavljalo je tela na motocikle ili uspravno u priručnom bokserskom ringu.

Fotografija: Ricardo Arduengo / AP

Sahrane sa "ekstremnim balzamovanjem " stigle su i u Nju Orleans 2012. godine, kada je porodica Lajonela Batiste — bubnjara slavnog Treme Bras Benda — zatražila od pogrebnog preduzeća Šarbone-Labat-Glapion da ga prisloni uz njegov omiljeni bas bubanj, s rukom na štapu koji je uvek nosio sa sobom. Kad je Miki Isterling, pripadnica džet-seta iz Nju Orleansa poznata po ekstravagantnim žurkama, umrla dve godine kasnije, njena porodica je angažovala Džejkoba Šena i Sina da joj upriliči poslednji ispraćaj, namestivši je sa njenim prepoznatljivom šalom od perja i cigaretom u jednoj i čašom šampanjca u drugoj ruci. A tu je bila i Mirjam Burbank, navijačica Sejntsa čije su ćerke od Šarbonea tražile da je udese onako kako su je uvek viđali: kako sedi za stolom u crno-zlatnom, sa mentol cigaretom među prstima i limenkom Buš piva kraj sebe.

U vreme kad praktično možete da lansirate nečije kremirane ostatke u svemir, ova netradicionalna balzamovanja samo su još jedan kreativan način na koji ljudi biraju da odaju poštu nečijem životu i promene narativ oko smrti. VICE je razgovarao sa direktorom pogrebnog preduzeća Patrikom Šenom — koji je organizovao sahranu Isterlingove — da bi saznao kako se ove netradicionalne komemoracije sprovode u delo, zašto stiču sve veću popularnost konkretno u Nju Orleansu i zašto se porodice odlučuju baš za njih.

Možete li nam reći nešto više o tome ko je bila Miki Isterling?
Patrik Šen: Ona je bila pripadnica džet-seta iz Nju Orleansa i uvek je bila u centru pažnje. Zaista je uživala u životu. Gostila je mnoge holivudske filmske zvezde kad bi dolazile ovamo — stalno biste je viđali u novinama, uvek se dobro provodila. Imala je predivnu kuću na jezeru i organizovala je veoma ekstravagantne žurke.

Kako je došlo do njene komemoracije?
To su sve bile njene želje. Poverila ih je svojoj ćerki, i tako, kad je umrla, njena ćerka me je pozvala i objasnila mi šta je njena majka želela. Ona i ja smo radili zajednički na svemu. Premisa čitave komemoracije praktično je bila da je ona domaćin jedne žurke. Bila je to žurka sa šampanjcem i ideja je bila da je ona izašla u vrt i praktično sela na klupu posle žurke i zadremala. To je bila glavna zamisao. Sa šampanjcem još u ruci, koji je bio "voterford kristal". U drugoj ruci je držala cigaretu. Imala je broš na kom je pisalo “kučka” — bili su to pravi dijamanti.

Jedan od slavnih restorana ovde u Nju Orleansu je restoran Galatoar i oni su služili njena omiljena jela. I potom, naravno — pošto je ovo Nju Orleans — svirao je i džez bend. Bila je to zapravo jedna veoma lepa žurka. Bila je postavljena malo dalje od nas, maltene kao da je pozorišna scenografija, sa orhidejama svud oko nje i cvećem koje je odabrao njen cvećar, da bi izgledala kao da je u vrtu. Imala je malu kofu kraj sebe sa bocom šampanjca i ružičasti šal od perja na sebi. Došla je njena frizerka i napravila joj frizuru. Bila je od glave do pete u svojoj dizajniranoj odeći.

Jeste li ikad radili takvu netradicionalnu komemoraciju, gde je telo namešteno kao da pozira?
Ne, nikad nismo radili baš takvu.

Kako ste reagovali kad vam se njena porodica obratila sa željom za komemoracijom? Jeste li se ustručavali na bilo koji način?
Stvar je u tome da je naš posao da zadovoljimo porodice. U ovom slučaju, praktično je trebalo da zadovoljim samu gospođu Isterling. Mislim, to su bile njene želje i nama se obratila zbog toga, i zato smo joj pružili ono što je želela. To je bilo najvažnije za nas, da se postaramo da ćemo sve ispuniti.

Nisam čak ni znao da to mogu. Rekao sam sebi: “Moramo ovo da uradimo, nema veze kako. Prosto moramo.” I svi su na kraju prokljuvili šta treba da se uradi. Dakle, bio je to ogroman izazov, bar za moje pogrebno preduzeće, da se sve to ispuni.

Kako su ljudi reagovali na sahranu?
Bila je veoma dobro primljena, verovali ili ne. Niko nije bio šokiran, niti je mislio da je neprimerena, niti bilo šta slično. Mislim, morate da znate jednu stvar: komemoracije kao što je ova se ne dešavaju svaki dan. I zato je to bilo veliko iznenađenje za svakog ko se pojavio. Ali praktično smo želeli da se njena komemoracija pamti, a tako je i bilo. Pročulo se po čitavom svetu. Postavio sam pogrebna kola ispred sale, da ljudi ne bi bili baš toliko šokirani, i da bi na kraju ipak izgledalo kao sahrana. Tek da bi svi bili malo opušteniji, iako ona nije stigla tamo u pogrebnim kolima. Sve se desilo ovde, u pogrebnom preduzeću, i naravno, morala je da stigne u običnom kombiju, zato što je već bila nameštena u datu pozu.

Je li bilo nekakvih negativnih reakcija posle svega i šta je bila najveća zamerka ljudi?
Mislim da su ljudi samo bili iznenađeni. Ljudi koji ne razumeju ili nisu imali priliku da je vide, uvek će reći: “Au, pa to je bilo malko drugačije." Ili tome slično. Ali ne bih rekao da je iko rekao bilo šta pogrdno. Samo su mislili da je sve bilo mnogo — ekstravagantno? — ali pretpostavljam da u tome i jeste poenta, na kraju krajeva, to bila Miki Isterling. Tako je živela svoj život i to je i odabrala.

Na koje je sve načine organizovanje jedne takve sahrane zahtevnije od tradicionalne sahrane?
Prvo i prvo, ljudi koji idu u pogrebnu školu ne idu u školu da nauče kako da nameste nekoga da sedi na klupi. To se ne uči u školi. I zato je to jedan ogroman izazov. Provalili su kako to da urade i onda su to i uradili. Sećam se da su me zvali da mi kažu: “Oh moj Bože, jeste li poludeli? Kako ste zamislili da to uradimo?” A ja sam im rekao: “Slušajte, to nam je posao. Ispunićemo želje ove porodice bez obzira na sve, tako da ćemo prosto morati da prokljuvimo šta da se uradi i to je to.” Ne mogu da zalazim u previše detalja, zato što ne želim da uznemiravam porodicu, ali da, bio je to jedan ogroman izazov za nas.

Postoji li neka specijalna tehnika balzamovanja koju koristite?
Suština nije toliko u balzamovanju koliko u pronalaženju načina da fiksirate telo. Tehnika balzamovanja je ista kao što uvek radimo balzamovanje.

Fotografija putem Pogrebno preduzeće Marín

Šta mislite o netradicionalnim sahranama koje su održane u Portoriku, gde su pokojnici nameštani kao da voze motocikl ili da stoje u bokserskom ringu — kako vam se one čine?
Ako je to izbor porodice, onda nema ničeg lošeg u tome. Dok god su svi zadovoljni nakon što se održi sahrana — a možda je to bila i želja pokojnika — mislim da nema ničeg lošeg u tome. Različite kulture će to raditi na različite načine. To je očigledno njihova kultura i oni uživaju u tome. Ljude koje viđate, mislim da su oni i mlađi ljudi. One koje ste videli na motociklima i tome slično.

Kad smo obavili našu službu, gospođa Isterling je spavala, to je praktično bila premisa svega. Svi ostali, ljudi rade kao da su još živi i aktivni, što je malko drugačije. Mislim da deluje ipak malo realističnije da neko ko je preminuo izgleda kao da je zadremao nego da bude kao neko ko sedi na motociklu, ili peva, ili već šta god. Mislim, nema ničeg lošeg u tim drugim komemoracijama, i one su u redu — ako su to želje porodice, slažem se s njima sto posto.

Šta ste mislili o postavci Renarda Metjuza?
Usrećilo je porodicu i svi su bili veoma zadovoljni, siguran sam. A on je te stvari zaista radio za života. Oni su samo želeli da ga predstave u pravom svetlu — suština je bila u njemu, a ne u svima ostalima. Oni su uradili samo ono što je on oduvek radio — tako da uopšte nije bitno šta drugi misle. Verujem da uvek morate da sledite želje najmilijih.

Pošto ste bili na sahrani gospođe Isterling, šta biste rekli na koji se način raspoloženje na netradicionalnim komemoracijama razlikuje od tradicionalnijeg odavanja pošte?
Nije bilo veoma turobno, ako razumete šta hoću da kažem. Nije kao da ste ušetali u pogrebno preduzeće, videli kovčeg i sve ostalo — kad vidite jednu takvu postavku, ne osećate se isto. To je više kao neki radostan osećaj, da budem sasvim iskren. Više u fazonu: “Pogledajte kako ona lepo izgleda.” Nekako se osećate kao da ste bili na žurki. A ona je to želela. Ona je želela da se slavi život.

Šta mislite da porodice dobijaju iz ovih komemoracija, u kojima svoje najmilije vide kakvi su bili za života, a što ne mogu a dobiju od tradicionalnije sahrane?
To predstavlja osobu za koju se pravi sahrana. Kao u slučaju Lajonela Batista— on je uvek bio u centru pažnje javnosti, baš kao i Miki Isterling. To je bio njihov život i tako su želeli da budu predstavljeni na sopstvenoj sahrani.

Moja porodica se ovim poslom bavi već 144 godine. Tokom prvih 120, sve sahrane bile su identične. Svaka od njih. Samo je dolazilo drugačije sveštenstvo, sve ostalo je bilo isto. A sada — rekao bih poslednjih 15 godina — to postaje veoma drugačije. Radio sam jednu u prelepoj staroj vili, sa prelepim starim vrtom, i osobu smo sahranili u vrtu. Imali su kvartet na sahrani s otvorenim barom i tu smo obavili službu. Imamo vrt skulptura u našem gradskom parku i pokojnik je bio umetnik koji je radio slavna umetnička dela, tako da je položen u vrt skulptura sa jednim svojim umetničkim delom ispred kovčega. Dakle, sada ćemo doživljavati toga više — naglasak će biti više na samoj osobi, umesto na nečemu što radimo generički iznova i iznova, kao što se radilo u prošlosti.

Fotgrafije putem Pogrebno preduzeće Marin

Da li mislite da će ova vrsta sahrana postati sve popularnija?
Vremenom bi mogle postati sve popularnije. Sada prosto imate drugu opciju koju ljudi nisu imali ranije. Neki ljudi koji žele da izraze svoj odlazak na neki drugačiji način sada to mogu da urade onako kako to ranije nisu mogli. Ne mogu da kažem da je to sad neka pomama koju će svi da rade, to će biti samo određeni ljudi, ljudi koji su za života bili jedinstveni.

Jesu li vam se i drugi ljudi obraćali sa željom da imaju netradicionalne sahrane kao što je bila ona Isterlingove?
Ljudi su se raspitivali o netradicionalnim sahranama za sebe. Nisu mislili da je tako nešto dostupno, ali sada ljudi razmišljaju izvan ustaljenih okvira.

Zašto mislite da su ove vrste komemoracija postale posebno popularne baš u Nju Orleansu? Šta je to u kulturi ovog grada što je omogućilo netradicionalnim sahranama da se prime?
Nju Orleans ima drugačiji duh. Mi ovde volimo da slavimo, a samo zato što je sahrana, to ne znači da ne smemo da slavimo i da ne možete dobro da se provedete. Mnoge te sahrane verovatno su samo želje ljudi koji su odavde, koji su pokojni i koji su želeli da im tako izgleda sahrana. Da se postaraju da se svi i dalje dobro provode.

Intervju je redigovan zbog dužine i jasnosti.

Pratite Drua Švorca na Tviteru.

Više na VICE
Vice Channels