nedelja ponosa

Kako izgleda život u Srbiji kada si otvoreno LGBT+ u srednjoj školi

"Celu četvrtu godinu sam izbegavao hodnik gde je bilo odeljenje tih likova što su me pratili, kad sam završio gimnaziju izbegavao sam pojavljivanja blizu nje u terminima kad bi oni mogli da se vraćaju iz škole."

pisao Ana Jakšić
13 Septembar 2018, 6:00am

Fotografija: Sam MannsUnsplash

U Beogradu je u ponedeljak počela Nedelja ponosa. Parada ponosa zakazana za nedelju 16. septembra. Program je dostupan na parada.rs

LGBT+ poulacija u Srbiji još uvek nije ostvarila jednaka prava, a jedan od ključnih problema je nasilje koje pripadnici rodnih i seksualnih manjina trpe svaki dan u Srbiji. Samo pogledajte brojke: šest od deset srednjoškolaca misli da je nasilje nad LGBT osobama opravdano, a 25 odsto građana Srbije ne želi da ima LGBT kolegu. Sedam odsto stanovnika ove zemlje bi sopstveno dete izbacilo iz kuće ukoliko saznaju da je gej.

Pričala sam sa ljudima koji su bili autovani još u srednjoj školi da bih iz prve ruke otkrila kakvo je iskustvo otvoreno LGBT srednjoškolaca u Srbiji.

Jovan, 21

Fotografija iz privatne arhive

Na moju sreću, išao sam u gimnaziju sa veoma malo ljudi. U godini je postojalo samo jedno odeljenje sa svega 17 učenika i svi smo bili relativno bliski. Mislim da je do mog nezvaničnog autovanja došlo prvog dana gimnazije kada sam se pojavio ofarban u narandžasto - nažalost, blajhanje mi nije uspelo - obučen potpuno u crno, sa roze naočarima i šarenim patikama sa krilima. Tada, na neku foru, nisam mislio da izgledam "gej" već sam mislio da izgledam kul, ali da, izgledao sam kao da se spremam za prvi red Madoninog koncerta. Najiskrenije, nisam želeo da se odmah autujem, ali me nije bilo briga šta će ko da misli o meni.

Zvanično sam se autovao nekolicini drugarica krajem prve godine kada sam ih odveo u gej kafić i upoznao sa svojim dečkom, dok sam se krajem treće godine autovao svima u kafiću nakon završetka nastave kada sam, ponovo, doveo svog tadašnjeg momka. Mojim autovanjem se nije promenilo mnogo toga, svi su me tretirali isto sem toga što su mi svi dečaci tražili da im "nabacim" neku od svojih drugarica, a devojke me molile da s njima idem u kupovinu što me najiskrenije baš i nije interesovalo.

Srednja škola nije pravi život, ona je izolovani balončić u kojem se svakodnevno srećemo sa manje-više sličnim dešavanjima i istim ljudima. Profesori su me poprilično podržavali i vrlo često mi pomagali ako sam imao neki problem, bio on vezan za bivanje gej ili ne. Mislim da mi je najveći izazov bio da sam prihvatim sebe, sve ostalo je relativno išlo glatko.

Tamara, 19

Fotografija iz privatne arhive

Nije mi iskreno najjasnije kako je došlo do autovanja, nekako je bilo spontano, nikad to nisam ni skrivala. Bila je i neka priča u osnovnoj valjda kao ko nosi prsten na palcu on je bi, i nosila sam ga lagano, mislim da je to bilo to. Prvo je drugarica provalila, pa još jedna i još jedna i tako cela škola. Znam samo da to nisam skrivala nikad, mislila sam da nemam potrebu.

Nastavnici su malo znali o tome, ali ih nije ni zanimalo, gledali su svoja posla. Učenici tu i tamo. Kada si bi i nije toliko strašno, još u to vreme ostali nisu ni shvatali šta sam ja zapravo mislila kada bih rekla da sam bi, dešavalo se da su me gledali ispod obrve ali retko, uglavnom su bili okej sa time, čak su se i zanimali kako ja gledam na to i zašto mislim da sam bi i kako mi se sviđaju i devojke a ne samo muškarci.

Najveći problem mi je generalno oko toga što ne želim niti sam želela tada da drugarice ili nove poznanice imaju pogrešnu sliku što se tiče mog odnosa sa njima, što se i dešavalo. Većina je pomislila e sad joj se ja sviđam jer sam rekla da sam bi i jer sam je zagrlila. Onda se udalje ili se kontakti prekinu jer se uplaše da je tako, to mi je baš bezveze. Čini mi se da nisu shvatale da ja iako sam bi ne sviđa mi se apsolutno svaka devojka na taj način. Dosta njih je tek posle shvatilo da je to skroz normalno.

Ne bih ništa promenila da mogu da se vratim nazad u taj period. Što se mene tiče ja sam prošla skroz u redu, ali shvatam da sam u mnogo boljoj poziciji od nekih drugih ljudi, autovala sam se dok još niko ništa nije znao o tome tako da sam nekako odrasla uz tu činjenicu o sebi, navikli su se svi.

Deci koja tek treba da se autuju ili su to drugi uradili protiv njihove volje bih poručila da definitivno kažu ko su i šta su, da se s tim postave normalno, jer to i jeste normalna stvar. Da kažu ja sam gej isto kao što bi rekli ja sam čovek. Sasvim normalna stvar. Mnogo je gore trpeti ćutanje i uvlačenje u sebe nego moguće uvrede, bespotrebna pitanja i komentare ili ne daj bože konfliktne. Bar znaš da si ti ti, ne neki lažnjak, a uvrede nikako ne treba da vas vređaju jer one govore samo o plitkoumnosti osobe koja ih izgovara. Pustite budale da budu budale, a vi budite vi. Ne treba se stideti onoga što jeste šta god to bilo, uvek će tu biti i osobe koje će te podržati.



Goran, 21

Moj prvi dečko se, nakon veze sa mnom, smuvao sa jednim jako upitnim starijim likom iz moje gimnazije koji je bio sa mnom u smeni i koji mi je kasnije svojim jako bizarnim spletkama bukvalno namestio da se autujem celom odeljenju, što se malo po malo raširi i po celoj školi. To je jedna jako komplikovana priča, od koje me zaboli glava i od koje se pretvorim u Natašu DNK dok je pričam.

Pored gimnazije sam išao i u muzičku školu i tamo sam se svima autovao svojevoljno tako što bih nonšalantno u neobaveznoj konverzaciji rekao da sam gej. Celokupna ta gej drama od početka te moje prve gej veze do autovanja u obe škole dogodila se u prvoj polovini 2012. godine, odnosno u drugom polugodištu mog prvog razreda.

U gimnaziji se od nastavnika niko time nije ni bavio, mada sam znao ko je otvoreno homofobičan nevezano za svoj sopstveni slučaj, a u muzičkoj sam čak imao i aut nastavnike i kod jednog sam zapravo pao na avgust svoj prvi i poslednji put u životu i to uvek u šali upotrebim kao razlog zašto mislim da je teorija o gej lobiju zabluda.

Sa svim učenicima iz svoje generacije sam bio skroz okej i niko me nije otvoreno prozivao ili maltretirao. Kažem ne otvoreno, jer sam često dobijao anonimna vređanja i pretnje smrću na ask.fm-u i meni je tek sad jasno koliko su te poruke bile ozbiljne i koliko su mogle da budu opasne. Međutim, bio je jedan konkretan događaj sa nekoliko dve godine mlađih učenika iz gimnazije, kad su me videli u poslednjem dnevnom autobusu i krenuli da me prate da me biju uzvikujući za mnom „pederu” i još kojekakve uvrede, gde sam potrčao kući i pobegao im.

Moji roditelji nisu znali da sam ja gej (još uvek ne znaju), pa su preteće poruke, par budala koje te prate kući situacije koje sam moraš da peglaš i sa čijim posledicama sam moraš da se boriš.

Recimo, ja sam celu četvrtu godinu izbegavao hodnik gde je bilo odeljenje tih likova što su me pratili, kad sam završio gimnaziju izbegavao sam pojavljivanja blizu nje u terminima kad bi oni mogli da se vraćaju iz škole, i dalje se trudim da ne koristim tu autobusku liniju da ih ne bih ponovo sreo, i dalje se na ulici za svaki slučaj okrećem da proverim da me neko ne gleda čudno. To su sve stvari s kojima se nosiš, a koje ne znaju ljudi koji su svakodnevno s tobom i koji bi trebalo da su ti najbliži.

Srednja škola je svakako prolazna i ako upisujete faks, sledi mnogo pitomiji deo života! Ja ne mogu da znam niti da savetujem nekoga da li je za njega/nju lično pametno da se autuje u ovom trenutku, ali znam da niste sami, kao i da, u kojem god da ste okruženju, autovanjem ste olakšali nekom ko će tu biti posle vas i hvala svima koji ste se autovali, kao i vama koji ćete se tek autovati!

Marko Mihailović, 25

Fotografija iz privatne arhive

Prvo sam rekao njabližim drugaricama i onda sam počeo postepeno da se autujem sve većem broju ljudi do trenutka kad me više nije bilo briga da li iko zna – a znali su svi (bar se nadam). Jako mi je bilo važno da kažem nekome, nisam želeo da krijem da sam gej niti da taj teret, a u godinama puberteta jeste teret, nosim sam. U jednom trenutku sam se našao na prekretnici – imao sam izbor: ili ću dopustiti da me neki kreteni ceo život maltretiraju ili ću da očvrsnem, da dignem nos i budem ponosan na to što jesam i da skapiram da biti ne-heteroseksualan nije ništa pogrešno niti nešto čega se treba stideti.

Tehnički, najpre sam se autovao nekim drugaricama još u osnovnoj školi – ali mislim da sam tada mislio da sam bi. Ako se dobro sećam, kao gej osoba sam se autovao negde u prvom srednje, a do drugog razreda je većina ljudi sa kojima sam bio blizak znala.

Sa autovanjem sam dobio mnogo veće samopouzdanje. Tome je najviše doprinelo to što sam se u prvom razredu srednje takođe autovao roditeljima koji su reagovali najbolje moguće, što je veliki izuzetak u Srbiji. Znao sam da imam njihovu podršku i to me je dosta osnažilo da budem to što jesam i da nemam nikakav problem sa samim sobom i da me dotiču tuđi tripovi oko toga. Što se tiče nastavnika – mislim da ih moja seksualnost nije mnogo zanimala. Jednom sam čak iskoristio to što sam gej da napišem najpatetičniji mogući pismeni – jer ta profesorka uprono nije htela da mi da 5 – i i dalje nisam dobio 5!

Julija, 20

Fotografija iz privatne arhive

U šestom razredu se meni svidela jedna devojka. Pošto sa drugaricama nikada nisam krila tajne ja sam odlučila da im kažem da sam gej. U početku sam primetila da su se drugarice malo udaljile od mene jer im je bilo čudno da nakon toliko dečaka počnu da mi se sviđaju devojke. Drugovima uglavnom nije smetalo i čak su bili u fazonu "super jurićemo devojke zajedno". Ali kako je vreme prolazilo shvatili su da sam i dalje ista osoba koja sam bila i pre autovanja pa se više pitanje seksualnosti nije ni pominjalo.

Što je u šestom razredu bilo "Kako možeš", "Čudno je", "Nije prirodno" se pretvorilo u "Videla sam jednu mnogo lepu devojku baš je tvoj tip", "Ona devojka te gleda okreni se suptilno". Što se nastavnika tiče uvek im je bilo čudno kada sam se na primer na građanskom vaspitanju prepirala oko definicije porodice i prava LGBT+ zajednice, ali njima se nisam nikada direktno autovala mada znam da je većina njih znala da sam gej jer ljudi šire te priče.

Najveći problem bio je reći roditeljima. Imam mnogo sestara u porodici sa kojima sam baš bliska i reći njima nije bio veliki problem. Još su tu negde mojih godina pa sam znala da će me verovatno prihvatiti. I tako je i bilo, sve sestre su odreagovale i bolje nego što sam očekivala, čak im je trebalo manje vremena nego drugaricama i drugovima da me skroz prihvate.