Mašan Lekić za VICE: Klinci ne pamte kraj epizoda o kriminalcima

Glas i lik Mašana Lekića, novinara i autora emisije "Dosije", dobro nam je poznat. U mom slučaju, neretko je poslednji glas koji čujem pred spavanje. Uz epizode "Dosijea" o usponu i padu kriminalnih klanova u Srbiji često sam završavao radni dan. Dok mi ovogodišnji serijal pod nazivom "Na mestu zločina sa Mašanom Lekićem" nije davao da zaspim baš odmah. Nisam od onih kod kojih crna hronika ide uz pivo.

Sa druge strane, upravo u toj emisiji, negde između novog slučaja mafijaškog ubistva, jurnjave kriminalističke policije za osumnjičenim dilerom, video sam i možda najoptimističniju vest prethodne godine - vest da će se zatvorenici u Sremskoj Mitrovici ubuduće brinuti o psima lutalicama kao deo nove radionice.

Mafijaški obračuni na ulicama Beograda, porodično i vršnjačko nasilje - definitnvno su neki od najgorih trendova 2017. godine, a koji sigurno nisu prestali kada je 31. decembra kazaljka otkucala 00.00.

Za Mašana Lekića i njegov tim ovakve priče su posao. Prethodne godine proslavili su 10 godina igrano-dokumentarne serije "Dosije", započeli projekat "Na licu mesta", a prema najavama ovu godinu započinju novim serijalom radnog naziva "Iza brave".

Zato sam odlučio da pozovem Mašana, čujem šta nam novo spremaju ali i pitam šta misli o prethodnoj godini, i kakva nas godina čeka na stranicama crne hronike.

VICE: Mašane, kako se osećaš u 2018. godini? Ima li novih uzbuđenja posle toliko godina u poslu?

Mašan Lekić: Volim nove izazove. Kao što si rekao "Dosije" postoji već 10 godina. Svaku novu sezonu gledamo da unapredimo i vizuelno i na nivou priča. Pokrenuli smo i emisiju "Na mestu zločina" koja se bavi aktuelnim pričama. Unutar nje ima jedan segment koji radim ja, a koji se zove "U akciji sa" - neka vrsta rijalitija, realne scene policijskih akcija, kadrovi džipa, sa interventom i antiteroističkom jedinicom, žandarmerijom ili akcije kriminalističke policije iz raznih gradova.

Ta nova emisija "Iza brave" bi trebalo da krene u martu i baviće se pričama naših ljudi koji su uhapšeni i proveli određeno vreme u inostranim zatvorima. Neki su uhapšeni robijali zbog stvari koje su počinili, poput krijumčara droge, dok su drugi, poput jednog fubalera koji je bio na pripremama u Dubaiju, uhapšeni greškom. Na izlasku iz zemlje su mu prišli tamošnji policajci i uhapsili ga. Nije uopšte znao šta se događa, da bi shvatio da su ga pomešali sa čovekom koji ima isto ime, prezime, čak i datum rođenja kao i jedan član Pink Pantera koji je izveo onu čuvenu pljačku u Dubaiju. Njemu sigurno nije bilo zabavno, ali gledaocima će biti, posebno jedan detalj. On je, recimo, najmanje vremena proveo u zatvoru, a najviše u hotelu. Ali ispred sobe su bila dvojica policajaca sa automatskim oružjem koji su ga čuvali. Videli su da je moguće da je greška, ali su ga držali pritvorenog. I imao je mogućnost slobode kretanja ali uz policajce. Tako da bi im se on onda svetio tako što bi se spustio pešaka sa 40-og sprata, pa se onda vraćao nazad.

Po čemu ćeš u kontekstu crne hronike pamtiti 2017. godinu?

Prošlu, kao i prethodne dve godine, obeležila su dva velika rata, četiri jake kriminalne grupe. Jedan od ratova odneo je više od 20 života. To je rat između Škaljaraca i Kavčana. Kao što već svi znaju, to su dve ekipe iz Crne Gore, tačnije iz Kotora. Zaratile su zbog, kako se sumnja, nestale velike količine kokaina.

Drugi rat je između dve porodice - Bojović i Šaranović. Koji je takođe odneo mnogo života. Ubijen je jedan od glavnih protagonista tog rata, Slobodan Šaranović. Dakle, to bukti već godinama, što u Crnoj Gori, što u Beogradu.

O ratu porodica Bojović-Šaranović gledaoci su mogli da gledaju u emisiji "Krvavi Balkan". Pre toga si nas detaljno upoznao sa usponom i padom Zemunskog klana, a kasnije i sa ratom beogradskih klanova. Imajući u vidu mafijaške ratove koji traju - šta ti misliš o tezi da nasilja i kriminala ima mnogo više nego ranije na ulicama?

Ja, iskreno, nisam primetio da je sada nešto mnogo više ubistava. Čak je policija saopštila da je bilo manje ubistava nego prethodne godine. Ali, definitivno ih ima. Ratovi tih klanova se vode. Takođe, nažalost, ima mnogo porodičnog nasilja. I pored pooštrenih sankcija, porodična ubistva su jako česta, a u nekima stradaju i deca. Svedoci smo i vršnjačkog nasilja. Mada je toga bilo i ranije. Kada sam ja bio klinac devedesetih godina, isto je bilo samo nije bilo mobilnih telefona i društvenih mreža. Ali se dobrom sećam divljaštva.

Jednom prilikom si rekao da ti je cilj da upoznaš javnost sa opasnostima koje vrebaju, ali i da predstaviš rad policije. Postoje li situacije u tvojoj karijeri koje ti pokazuju da si u tome uspeo?

Za "Dosije" i "Mesto zločina" smo ekipa i ja više puta nagrađivani. Međutim, jedna od meni najvećih nagrada jeste to što je na jednom času građanskog vaspitanja, u jednom vojvođanskom gradu, nastavnica deci puštala epizodu emisije "Dosije". To je bila epizoda o mladiću koji je otet zbog lakovernosti na Fejsbuku. Jedna devojka mu je sa lažnog profila poslala zahtev, tražila da se vide. On je tada imao 17 godina. Otišao je i bio kidnapovan. Šest dana je bio zatočen u nekom lagumu u blizini Novog Sada.

Ovu epizodu nastavnica je prikazala đacima kao upozorenje. Ta epizoda i jeste tako pravljena, i za mene je to velika satisfakcija i veliki uspeh kada kroz epizode "Dosijea" prikažemo kakve sve opasnosti vrebaju.

Kroz emisiju "Mesto zločina" se trudimo i da prikažemo rad policije. Neki ljudi kritikuju, eto, prikazujete samo kriminalce. Upravo u emisiji "U akciji sa…" prikazujemo koliko je naporan policijski posao i koliko su požrtvovani.

Na policiju smo često, usudiću se da kažem, sa pravom ogorčeni. Šta je to u radu policije što možda mnogi, poput mene, ne vide ili ne razumeju?

Pojedinci u policiji, definitivno, ponekad pogreše. Imaju prava na to. Mada to ume da bude jako skupa greška. Kada god se nešto dogodi, ljudi krive policiju. Ustvari, mnogo je veći teret na pravosudnim organima. Policija je tu da okrivi počinioca i da ga uhapsi, a onda je na sudu da tu osobu osudi ili oslobodi. Javnost je često kivna na policiju, ali to više veze ima sa tužilaštvom - koliko i kakve je dokaze prikupilo, kakvu je optužnicu podiglo i tako dalje.

Na šta nikada nećeš biti imun u ovom poslu?

Nikada ne mogu da budem imun kada prisustvujem tragediji u kojoj nastrada dete. Možeš da radiš ovaj posao koliko god, ali tu nikada ne može da ti bude svejedno.

Da li ljudi, koji su na neki način povezani sa temom koju obrađuješ, imaju običaj da stupe u kontakt sa tobom, upute ti kritiku ili pohvalu?

Bilo je situacija da se nekome nije svidelo to što smo objavili. Bilo je i toga da porodica nekih ljudi, da li žrtava ili kriminalaca, kažu hvala što ste rekli istinu, a ne kako neki tabloidi predstave. Bilo je i nekih sitnih pretnji, ali ja sam uvek voleo da u četiri oka razjasnim sve što nije jasno. I nikada nije bilo problema.

Koliko je tanka linija između toga da srpski kriminalci ne vole da se o njima piše i priča i toga da niko baš do kraja ne odoleva medijskoj pažnji i popularnosti?

Uglavnom izbegavaju. Devedesetih, kada je nastao legendarni film "Vidimo se u čitulji", često su mogli da se čitaju intervjui kriminalaca. Stalno su se pojavljivali u medijima, što je uzrokovalo ubistvima. Jedna ekipa u novinama prozove drugu, pa su drugi uvređeni pucali na njih i tako dalje. Te devedesete su bile totalno lude. Sada ih ima mnogo manje, ostalo je par ljudi iz tih devedesetih koji se eksponiraju malo i kojima nije problem da se pokazuju pred kamerama.

Dolaze neki novi klinci. Generacije koje su stasavale devedesetih i početkom dvehiljaditih ne vole da se slikaju. Ali ima sada ovih novih klinaca koji ne beže od kamere. I to još kao "Brate, dođi, snimaćeš o nama, videćeš biće klan odavde, odande". Ja njima volim da kažem "Ljudi, jeste li vi dobro pogledali te emisije koje sam radio, o Zemunskom klanu, ili 'Krvavi Balkan'". Svi ti kriminalci su završili ispod zemlje ili u zatvoru, a porodice su im uništene.

Neki klinci to ne kapiraju, nego njima je super kada vide deo emisije gde prikažemo koliko su ti isti bili moćni, puni para, okruženi telohraniteljima.

Ali ne pogledaju kraj. Nekada me kritikuju da udižem kriminalce, ne nije tačno. Mi uvek prikažemo kako ti kriminalci završe. Ti isti klinci vole da gledaju i Skarfejs i Kuma pa se lože na to. A ni tu ne gledaju kraj.

Koje teme nose najveći rizik?

Najrizičnije je uvek ono što nije zatvoreno, one teme koje i dalje traju. U ovoj sezoni smo baš imali rat o kojem sam pričao. Rat između, kako se pretpostavlja, ekipe Luke Bojovića i braće Šaranović. To je priča koja nije bila završena kada smo odlučili da možda malo i rizikujemo i napravimo je.

Ipak, o tim stvarima se ne može se ćutati. To se dešava. Oko nas je. Ubijeno je desetak ljudi na ulicama. U strogom centru Beograda ubijen je, na primer, Lukin rođeni brat Nikola Bojović i to u sred bela dana. O takvim stvarima zaista ne treba ćutati nego treba objasniti šta se događa i zašto.

Nefunkcionalnost sistema za resocijalizaciju zatvorenika već je postalo opšte mesto. Kako to izgleda iz tvog ugla?

Baš sam sada za Božić čuo policajce kako među sobom razgovaraju o tome da im je prišao čovek sa punom kesom, rekao da je to upravo ukrao iz prodavnice i došao da se prijavi. Zašto? Hoće da se vrati u zatvor. Nema sredstava za život.

Da, taj deo sistema apsolutno da se poboljša. Daleko smo od razvijenijih zemalja gde se zatvorenicima posle kazne nalazi posao, ali verujem da će i to doći na dnevni red.

Možeš li da predvidiš kakva nas godina čeka na stranicama crne hronike?

Već prvog januara dogodilo se novo mafijaško ubistvo koje se povezuje sa ratom Škaljarskog i Kavačkog klana. Ne deluje da će se to uskoro završiti, a bojim se da će se nastaviti i 2018. godine. Rat Bojovića i Šaranovića mislim da jenjava i da će se tu smiriti situacija.

Mašane, hvala!

Još na VICE.com:

Srbija na spidu: Koliko ga uzimate i šta je zaista u njemu

Deset pitanja koja ste oduvek želeli da postavite stražaru u CZ-u

Talačka kriza u Kraljevu uživo na Fejsbuku: presedan u Srbiji