Reditelj Miša Terzić o filmu "Šavovi": Moramo da probudimo uspavanu empatiju

Hiljade ljudi u Srbiji i regionu traga za svojom nestalom decom koja su im, kako tvrde, nestala nakon porođaja u bolnicama. Najbrojnije su one porodice koje tvrde da su im bebe nestale tokom sedamdesetih i osamdesetih. Od svih ovih ljudi koji godinama ukazuju na svoj problem, skupljaju dokaze, posvećuju život borbi da bi našli ono najbliže što im je oduzeto, nijedan slučaj sa nestalom bebom do sada nema sudski epilog. Uprkos kilometarskim dokumentacijama, svedočenjima, bolu i suzama, niko do sada nije odgovarao ni na jedan ovakav slučaj. Većinu dokumenata niko ne želi da pogleda, većinu priča niko ne čuje, a većina slučajeva je i zastarela.

Jedna od tih priča je i priča Drinke, krojačice iz Beograda koja veruje da joj je dete oteto iz porodilišta pre više od dvadest godina. Njeno svedočenje poslužilo je kao inspiracija i okvir za novi igrani film reditelja Miše Terzića, za koji scenario potpisuje Elma Tataragić. Kako sam reditelj kaže, ovo je film "o prevarenim majkama, ženama koje su proglašavane ludim ili neuračinljivim, jer su verovale da su im bebe ukradene i o uništenim porodicama". Iako je ovaj problem očigledno prisutan na njega se već dugo žmuri, a Mišin film definitvno će biti megafon da se ova priča čuje glasnije i šire, s obzirom na to da će "Šavovi" biti prikazani u okviru zvaničnog programa Berlinskog filmskog festivala.

Pred premijeru ovog filma na jednom od najprestižnijih filmskih festivala, pričala sam sa Mišom o filmu i njegovim očekivanjima. Beogradska publika će imati prilike da vidi film na ovogodišnjem FEST-u.

Zašto si rešio da baviš baš ovom temom u svom novom dugometražnom filmu?

Rešio sam da ispričam priču o šavovima. Pokidanim. Naša junakinja se borila protiv mnogo neprijatelja, mnogo sumljivih i opakih ljudi. Upuštanje u ovakvu borbu je izbor koji te ostavlja usamljenim i odbačenim. Ne postoji prava želja da se ove priče reše. Postoje različita udruženja, komisije, dežurni dušebrižnici koji obećavaju da će svi slučajevi biti ispitani. A njih je mnogo. Preko nekoliko stotina familija pokušava da pronađe svoju decu. Još nijedan šav nije spojen.

Mislim da je ova tema pre svega našla mene, uznemirila me.To je bilo dovoljno da se odlučim I da rešim da pravim film o tome.

Ti si sam puno istraživao, pričao sa ljudima koji su direktno bili umešani u jednu strašnu situaciju kao što je krađa beba. Kopao si po arhivima, vodio duge razgovore sa ljudima na kojima su bazirani tvoji junaci. Šta si sve saznao tokom tih istraživanja i šta te je najviše pogodilo?

Najstrašnije je to što ne znamo ko je protivnik, ko je taj koj je pomislio da može da se tako igra sudbinama ljudi. Kao da svi živimo u nekom kafkijanskom procesu. Sve ove priče su strašne jer u njima nema dobitnika i srećnog kraja. Roditelji kojima je oduzeto pravo da budu roditellji, da se raduju svojoj deci, njihovim prvim koracima, da im pevaju uspavanku, da ih gledaju kako rastu.

Ima li šta strašnije od nemogućnosti da znaš da sve to imaš i da ti je to oduzeto nečijom voljom, obojenom interesom. Možda je to upravo priča o ovom vremenu i ovim godinama u kojima živimo. Ova priča nije vezana za za jedan sistem već za sve unazad nekoliko decenija. I da se niko nije zapitao, kako to da nijedan slučaj nije rešen. Ili kako to da se niko i ne pita? Možda je upravo ovo najstrašnije: odsustvo želje da se ove priče razreše. Kao da nikog nije briga.

Kako si se kao roditelj osetio baveći se ovom temom?

Kada počneš da se baviš ovako nečim shvatiš koliko si ti sretan čovek što možeš da gledaš svoje dete kako raste i da mu se raduješ. Takodje postaneš svestan, koliko su neki ljudi izgubili. Pokušavaš da osetis i shvatis njihovu patnju, nepravdu, bespomoćnost. Saosećaš sa njima ali mi se čini da niko ne može da oseti veličinu gubitka, niko kome se to nije desilo. Možda i ne postoji reč kojom to možemo da opišemo.

Što se tiče samog filma, najavio si da kombinuje elemente trilera i melodrame. Kako bi opisao rediteljska rešenja koja si koristio, da li imaju sličnosti sa Ustaničkom ulicom, šta će biti novo i drugačije u odnosu na taj film?

Da, film je drama ali ispričana jezikom trilera. To je jedino slično sa Ustaničkom ulicom. MIslim da priča o rediteljskim rešenjima može da se svede na potagu za istinskom i pravom emocijom. Ako to publika prepozna i oseti mi smo uradili svoj posao.

Koliko je bilo teško naći glumce koji će odgovoriti zahtevima ovog filma, s obzirom da je film baziran i inspirisan realnim i teškim životnim pričama?

Imao sam divnu glumačku ekipu. Divne glumce i divne ljude. Svi su se posvetili filmu do kraja. Glavnu ulogu glumi Snežana Bogdanović, koja nosi ceo ovaj film. Čini mi se da je, jedan ovakav lik, lik Ane iz filma Šavovi, bio potreban Snežani da napravi ulogu koja će ostati zapamćena u našoj kinematografiji. Posle Kuduza jos jedna uloga po kojoj ćemo je pamtiti. Od prvog trenutka vi tom liku verujete, saosećate i navijate za njega i nijednog trenutka ne pomislite da je to neka druga osoba koja samo kreira lik. Snežana je ispred kamere bila ta druga osoba, divna glumica, inspirativna saradnica, veliki profesionalac. Kao i svi ostali, svi su dali su sve od sebe da napravimo ovaj film. Uostalom to je naša dužnost prema Drinki Radonjić, čija nam je priča bila inspiracija. Dužni smo i svim roditeljima koji još uvek tragaju za svojom decom.

Jednu od uloga tumači i mladi Pavle Čemerikić, koji je osvojio veliki broj gledalaca svojom ulogom i talentom koji je pokazao u Teretu Ognjena Glavonića.

Pavle je divan momak i divan mladi glumac. Pažljiv, osećajan i ozbiljan u pristupu svojoj ulozi. Osluškuje svoje partnere u kadru, divno reaguje na sugestije i savete, intuitivan je i pažljiv u svom promišljanju o ulozi i liku koga glumi. Čini mi se da je pred njim divna karijera.

Glavni neprijatelj i zlikovac u ovom filmu zapravo je sistem koji ne sluša pojedinca i ne mari za njega i njegovu sudbinu, ne želi da mu pomogne i sapliće ga. Šta je po tebi najbolje oružje za borbu protiv sistema?

Mislim da tu nema neke formule ili pravila. Najteže je što ne vidimo našeg protivnika.On je sakriven iza šaltera, vrata u dugačkim hodnicima. Nije pojedinac nego zbir volja koje su površne, jednostavne, bez glave, koje razmišljaju samo u okviru svoje kapije ili praga. Da bi se sistem menjao mora da se promeni naša svest. Da se probudi davno uspavana empatija. Nemamo više osećanja. Otupeli smo. Sve smo to izgubili u silnim promenama od kojih bi trebalo da nam bude bolje. Menjajte se, jer ste i vi deo sistema, svesno ili nesvesno. Ne prihvatajte pravila. Postanite toliko svesni,obrazovaniji, drugačiji i bolji. Jedino tako možemo promeniti nešto. I to neće trajati dugo. Sistem će biti poražen neko vreme a potom će mutirati i postaće ponovo nešto drugo, nešto spretnije, protiv koga će opet neko morati da bude pametniji , obrazovaniji i bolji.

Oko trista porodica i dan danas traga za svojom decom i pokušava da istera pravdu. Da li će ovaj film pomoći da se neki šavovi spoje?

Nadam se!