Ljubav

Nikad više neću da budem u 'modernoj vezi'

Biti u strahu od veza u stvari znači da veruješ da nikada neće biti bolje.

pisao Marija Ratković
01 Februar 2018, 8:55am

Fotografija: Flickr, elPadawan

Kres šeme su izašle iz mode. A i vreme je bilo. Ali postoji još gora stvar od toga. Ne-veza. Ne-veza je isto kao veza samo što se obe osobe koje su u nevezi slažu oko toga da nipošto nisu u vezi. Nekada svim ljudima oko njih izgleda kao da su u vezi, čak ih tako i tretiraju ali ne – osobe koje su u ne-vezi uporno potenciraju kako nisu u vezi. Reklo bi se da ako neko nije u vezi, ne može ni raskinuti, ali to je greška – ne-veze mogu imati ne jedan nego 172 raskida koji su hiljadu puta gori od raskida veze jer u sebi sadrže i obavezno negiranje osećanja i svega što se desilo. E pa ja sam to preživela, i u tome sam svesrdno učestvovala svojim kompleksima i strahovima i svečano se zaklinjem da nikada neću biti toliko glupa da pokušam to da izvedem ponovo.

Pre neku godinu pisala sam kako je samo seks bolji od svega što se nudi na tržištu, ali da budem iskrena, to je samo manje zlo. Da, samo seks jeste bolji od malograđanskih veza u kojima on laže a ona mu veruje, on plaća a ona ćuti, ali to je zaista kao pitanje da li mi se više sviđa smrt vešanjem ili davljenjem. Pa ni jedno ni drugo. Volela bih možda nešto nemoguće, da imam odnos pun seksa i priče i gledanja utakmica i klabinga i sklapanja lego kockica i ceđenja soka, ali to jednostavno nije kres šema, niti neveza, niti bilo koji sumnjivi derivat. Ljubav za sad nema alternative, jebiga.

Ovo nije tekst o tome kako sam ja moderna i gotivna žena, koja ima da ponudi neku još savremeniju alternativu vezi ili kres kombinaciji poput neveze ili onog "višenoćnog prespavavanja". To je proseravanje. Mislila sam da sam pametnija od celog sveta i da ću ko neki Ivo Andrić od kombinacije veze, kres šeme i druženja napraviti svoje sredstvo da zavladam svetom i osvojim beskrajnu ljubav, ali sam se zajebala i izvukla deblji kraj. Moj veliki zajeb je što sam mislila da će odsustvo veze značiti odsustvo bola kad se ona okonča.

Deco, ne pokušavajte to kod kuće.

Kako dođe do 'neveze'

Verujem da postoje ljudi koji konceptualno ne žele da budu u vezi, ili nisu u vezi nego u celibatu ili imaju mnošvo kratkoročnih odnosa sa ljudima od kojih opet ni jedan nije veza. Ovo nije priča o tome. Ovo je priča o meni, koja sam deklarativno i teoretski bila protiv veza, dok sam ostvarivala neku vrstu hibridnog monogamnog odnosa, ali uz izričit disklejmer da to nije veza. Totalno uvrnuto!

Shvatila sam da je sve to u čemu sam mudro istrajavala besmisleno kada sam pokušala da objasnim drugu specifičnost moje veze-neveze. Samoj sam sebi zvučala kao kreten pokušavajući da nađem opravdanje za to što nisam u vezi. I ne nije bitno ko je tu prvi rekao "neću da budem u vezi", da li on ne želi vezu sa mnom ili ja nisam spremna za vezu sa njim. Stvarno nije bitno jer ljudi u vezama i nevezama utiču jedno na drugo – meni se učini da on nije spreman za vezu i kažem kako ja nisam spremna, njemu se učini da ja nisam materijal za vezu i kaže kako nije za vezu. Kapirate? Mi projektujemo svoja očekivanja, strahove i svašta i dođemo do zida. I ne, nismo iskreni prema sebi, pa ne možemo da budemo iskreni prema drugima. Onaj ko iz bilo kog razloga neće da se zabavlja sa vama danas, neće to hteti ni sutra. Jebiga, žao mi je. Možda je to istina koju sam trebala da sačuvam za zaključak, ali eto napisala sam je odmah. U nastavku možete pročitati listu uzroka, razloga i nedostataka neveza, dugih kres šema i ujedno razloga zbog kojih one nikada neće postati ljubavna veza.

Strah od veza je sranje, prevaziđi ga!

Ja sam Marija i imam strah od veza. Nemoguće je imati normalan odnos uz strah od veze. Takođe, strah od veze nije kul, kao što nije kul biti ni emotivni bogalj, egoista ni ceo spisak sranja u tom stilu. Bojati se veza znači biti poražen. Biti u strahu od veza i iznalaziti alternative znači priznati da te je neko sranje od pre deformisalo i da ne veruješ da može biti bolje. A ako ne verujem da može biti bolje, čemu se onda nadam i zašto sam uopšte tu?

Naravno da je normalno da se posle sranje ili nekad lepe a sad propale veze osećam bedno. Da, normalno je osećati se promašeno, tužno ili šta ja znam šta ljudi sve osećaju. Samo što ja sve to nisam osećala jer sam bila sujetno đubre. Posle svojih propalih veza umesto da budem tužna (kao što sam napisala u prepametnom tekstu o raskidu) ja sam bila ljuta, osvetnički raspoložena ili ništa. Krila sam tugu koja mi je "osećanje bednika" i tako je potiskivala sve dublje i dublje dok više nisam mogla da je prepoznam. Tuga što sam raskinula ili strah kada me voljena osoba odbaci su normalna i nimalo toksična osećanja. Ona pokazuju ljudskost. Sa druge strane tuga i strah koji evoluiraju u opšte nepoverenje ili popularni "strah od vezivanja" su jebena glupost. Uhvatila sam sebe da su moji svetonazori otprilike kao da sam dete iz sirotišta kome je neko obećao da će ga usvojiti pa se nije pojavio, što je dosta daleko od istine. Strah od vezivanja je jebena autosabotaža, jer dok ja ne verujem nikome ni za šta jer svi lažu i varaju, propuštam da imam normalan i fer odnos. I ko je onda na gubitku? Wow, možda mogu da osvojim nagradu "nikada me nećeš zajebati" ali ostaću na emotivnom uzrastu deteta koje plače kad mama ide na posao.

Ne znam kako ću da prevaziđem strah od toga da će svaka veza da se završi u suzama, ne znam kako da izbacim iz glave urlanje i plakanje, kilometarske poruke koje pišem da još malo bolje objasnim nešto što nisam rekla i sve ostale stvari koje me je sramota što sam uradila ali moram. Moram da budem tužna ali da tugu ne pretvorim u "svaka veza je sranje" jer jebeno nije svaka veza sranje nego sam i ja činilac koji napravi od veze sranje i nema potrebe da glumim žrtvu tužne sudbine a kamoli buntovnicu koja se "ne vezuje". Niko se ne vezuje da bi se vezivao (sem u BDSM praksama), ljudi se posvećuju jednoj osobi jer im je ona bolja od drugih. Da, jednostavno je. Idem sad da udaram malo glavom o zid, pa nastavljam.

Ako nisi u vezi, nećeš ići na more!

To me najviše boli. More je za mene esencija života i ako nekog volim najviše bih volela zajedničko more. Ali realno, moji odlasci na more su skoro slučajni, sve na foru sedeli smo u kafiću a sutra smo već pili kafu u Rovinju. Za većinu ljudi ide more nije avantura nego odmor u prijatnom društvu najboljih drugara ili aktuelnih ljubavi. Suština jeste da je more ili bilo koji boravak negde nasamo, test za svaku vezu. Recimo, čak i ja sa svojim avanturističkim doživljajem mora imam veze koje su se raspale upravo tamo ili neposredno nakon. Jednostavno, ako provedem 24 časa sa nekim, znaću sve one sitne detalje koji će me izvoditi iz takta do večnosti i obrnuto.

Autor nepoznat

Meni u mom hipi mozgu nije bilo jasno zašto bi neko ikad odbio strava hranu, prženje na suncu i slan seks do beskonačnosti, pa čak i ako nije u pravoj vezi. Ali zapravo je logično, ljudi ne žele da stvaraju bilo koje - pa ni strava - uspomene sa osobom sa kojom nisu u vezi. Jer… posle će biti samo teže.

Nema slikanja

Jeste li primetili da nemate gotovo nijednu sliku sa osobom sa kojom ste bili u ne-vezi? To nije slučajno. Verujem da je to povezano sa uspomenama kao i more. Slike su moja posebno neuralgična tačka. Uvek idem okolo i žalim se kako su ljudi licemeri i brišu slike s bivšima kada raskinu a onda sam shvatila da ja nemam i nikad nisam imala ni jednu sliku sa bilo kojim dečkom. I ja mislim da sam ja normalna. Ali, ljudi koji imaju patološki strah od vezivanja (kao što sam ja još pomalo), očigledno i na slikanje gledaju otprilike kao na prosidbu – ako smo se slikali to znači da smo se vezali i to je onda problem. Kao, ako ima drugih ljudi na slikama, malo je opuštenije ali ako smo sami ili nedaj bože zagrljeni – fuj! Postali smo jedan od ONIH parova koji stavljaju heštegove svoje ljubavi pa se onda brišu i zamene drugim #mylovestory nastavkom. Bežeći od veze ja sam došla do bedne činjenice da od postanja fejzbuka, instagrama ili kompjutera uopšte, ja ladno nemam sliku sa dečkom. Nemam sliku koju bih mogla da obrišem ako bih raskinula. Fuck! Ja sam monstrum!

Nema izlazaka

Ovo nije baš tačno ali vremenom postane tačno. Recimo ja sam sa svojim ne-dečkom izlazila i bilo mi je strava ali sam primetila kako se izlaženje menja u korist neizlaženja. Posle izvesnog vremena mi smo postali nešto kao veza ali još gore, nismo izlazili sa drugarima, ali se nismo ni družili – uglavnom smo bili sami. Ta izolovanost čini da fali jedna bitna dimenzija – društveni okvir. Mislim jeste lepo po ceo dan gukati i maziti se ali jako je bitno oprobati funkcionisanje u nekom, bilo kom društvenom okviru. Ovaj problem se često dešava i u vezama – ono kad on izlazi isključivo sa svojim društvom a ona sa svojim i to mi je užasno jer obožavam parove koji izlaze i luduju zajedno i mnogo toga dele i u svemu su naj naj. U kres kombinacijama tek nema izlaženja jer se one po legendi svode na seks pod okriljem tajne. I nema spavanja.

Nema spavanja

Ljudi koji se plaše vezivanja ne mogu da spavaju sa drugim ljudima. Prosto je – ako nemaš poverenja u nekoga, ne osećaš se dovoljno opušteno da zaspiš pored te osobe ili nedaj bože pre te osobe. Ne prija mi ideja da bi ta osoba mogla da se šetka okolo, da me pipka ili da gleda po mojim stvarima oko sebe. Ne prija mi ni ideja da me ta osoba vidi u nesavršenom izdanju ili da nedajbože sluša šta pričam u snu. Ljudi koji pričaju u snu imaju baš baš veliki problem. Sa druge strane nisam mogla da rizikujem da ispadnem degen pa sam cutala i vežbala ravnomerno disanje, pila lekove za spavanje ili išla u drugu sobu. Razvila sam tik spavanja u fetusnom položaju i umotavanja u gusenicu ili grljenja jastuka, kako bih se što manje dodirivala sa drugom osobom.

Mana ovog spavanja i prespavavanja je što su razne studije po ženskim časopisima ispisane o tome. Ljudima je često neprijatno da izbace osobu s kojom su imali seks iz kuće, pa silom prilika odžmure dok ona ne ode. Neke moje drugarice po spavanju gledaju koliko su odnosi bliski, a veruje se da devojke obično više hoće bliskost i osećanja. Taj mindfuck je doveo do potpuno apsurdne činjenice da svi spavaju sa svima, prespavava se na afterima, ljudi se peljaju i sve to izgleda kao bliskost, ali jebiga nije.

Mene je upravo spavanje dosta zbunilo, jer sam se na to navukla i mislila sam kako je to najvažniji deo odnosa i svega, ali nije. Spavanje i nemušte polusvesne izjave bliskosti ne mogu da zamene jasne i glasne izjave ljubavi. Spavanje je bitno ali spavanje "bez veze" dovodi do neke polujasne situacije u kojoj ne postoji svesna ali postoji podsvesna sigurnost u drugu osobu i onda upadamo u šizofrenu situaciju ni tamo ni ovamo. Taj rascep između grljenja u snu i nedržanja za ruke dovodi obe osobe u konstantnu nesigurnost šta je stvarno a šta nije. A nesigurnost je korak do katastrofe. Dakle ili ceo paket spavanja, grljenja, rukodržanja, smaranja svih oko sebe ili ništa.

Nema upoznavanja

Velika je bitka od kad je stejtment o upoznavanju mame, babe, prijatelja postao tema za časopise, nalik temi zajedničkog spavanja. Iako svi pshiholozi ovog sveta kažu kako je u svemu "najbolje slediti svoj ritam", nekada veštački odstupamo od toga. Drugim rečima, iako bih se u jeku zaljubljenosti slikala sa njim i okačila to na bilbord preko puta zgrade umesto opskurnog postera za koncert Van Goga koji prezirem, to nisam uradila nego sam pritajeno kao neka funjara glumila coolness dok zapravo umirem sa dva srca umesto očiju. Moram da priznam da ne mrzim zaljubljenost, nego je se malo plašim. Ponekad pomislim da sve što radimo samo "damage control", uhvatila sam sebe kako pokušavam da spasim ostatke sopstvenog života (ili ega?!?) od katastrofe koja se nije ni dogodila. Iz tog razloga ne upoznajem ljude koje ne poznajem, ne mešam roditelje i brata u ljubavne odnose, i posebno ne mešam psa. Kad jednom pukne neću da svi plačemo nad prosutim mlekom. Ali suštinski, svejedno je – na kraju ne znam da li je gore da ja plačem na svakih 8 sati a niko ne zna zašto ili da plačemo svi zajedno. Mrtva trka.

Kad je teško, jebiga


Moji baba i deda su uvek spavali zajedno. Nema ko nije pustio suzicu na to kad sam prepričavala kako je deda mazio babu dok je bila u komi i govorio "moja devojčica, moja lepotica"… Ta slika me je potpuno deformisala zauvek i moja očekivanja u vezi podigla na nivo bajke.

Mene je komatozno sranje u životu dočekalo u sred veze-neveze. Čak i dok sam pisala o sranjima koje smo prolazili zajedno nikad nisam upotrebila reč dečko, već simpatija ili "onaj u koga sam zaljubljena" ili već neku leksičku gimnastiku kako ne bih slagala, ali ni obezvredila naš odnos. I sad mislim jebote koje sranje. Kad nisi u vezi nigde se ne računa kad tvoj nedečko dođe u bolnicu, ni kad ide sa tobom da primiš injekciju, ni kad hoćeš da napraviš dete iz epruvete, to jednostavno ne postoji. Ne postoji njegov strah da ću umreti, ne postoji moja želja da se jebemo još-odmah-sad jer možda nećemo moći posle, ne postoji da me drži za ruku ili da se poljubimo pred zajedničkim drugarima. Kad je teško, postane još teže jer smatraš da nemaš pravo na ovo ili ono. A to pravo nam ne daje ili ukida veza, već iskren i posvećen odnos ----> koji neveza svakako nije.

Feminizam i priključenija

Feminizam nema jedan odgovor na sve. Tačno je da su tradicionalne porodične zajednice sa rodno zasnovanom podelom posla izvor ženske podređenosti, tačno je da u patrijarhatu vernost i posledično monogamija jesu veći imperativ za ženu dok se muškarcima folklorno gleda kroz prste, tačno je da su kruti moralni imperativi o braku, porodici ili vezama doveli do podela na žene (buduće majke) i nežene (kurve, kres šeme, neveze i ostale), veze (zvanične, priznate, poznate javnosti) i neveze (sve ostale). Na kraju krajeva, patrijarhat je doveo do rascepa između srca i mozga, mozga i mozga, srca i srca, piše i srca, i sveopšti raspad ličnosti. I pitala sam se 1000 puta zašto da želim vezu ako je veza još jedno od lica patrijarhata, imitiranje i ponavljanje pred ispit svih vrsta vezanosti u braku.

Odgovor je vrlo jednostavan. Moji razlozi i za vezu i za nevezu su bili pogrešni. Moj osnovni razlog za nevezu je bio strah od veze, strah da će me veza promeniti, prekrojiti i upropastiti. A strah i sumnja, strepnja od nepoznatog su samo pokazatelji da se ja i dalje krećem u začaranom krugu patrijarhata. To je tačnije ping pong partija u kome postoje samo dve strane veza i ne-veza, muško i žensko, istina i laž, vernost i prevara, devojka i ljubavnica, majka i kurva, dama i prostakuša, žena i nežena. Za mene je "biti u vezi" značilo nužno odstraniti deo sebe koji se ne uklapa, i logično je da to nisam želela. Ali to uopšte ne mora da bude tako. Tačnije, ne sme!

Feminizam nije ideologija ženske nadmoći. Nije ni politika koja razara romantične veze, brakove niti ubija nerođenu decu. Feminizam se bori za uočavanje i ispravljanje rodnih stereotipa, radi kao neki imuni sistem u ljudskim odnosima. I taj imuni sistem mi je signalizirao da jebena neveza nije ono što rešava probleme veza. Problemi u vezama tj odnosima svih vrsta, reše se isključivo kad sednemo i razgovaramo, kad činimo napor da razumemo ono što nam je drugačije, kad tražimo način da se dogovorimo a da ni jedno ne ispašta. Feminizam je hrabrost da budeš ono u šta veruješ da je dobro – divna i kompleksna osoba, a ne ono što se očekuje – idealna devojka iz novina. Feminizam me je ohrabrio da razmišljam izvan binarnosti, da shvatim gde sam kliknula pogrešno, pa i da napišem ovaj tekst.

Uhvatimo lude sne, od života hoću sve

U sivom prostoru neveze, ja sam zamislila svoju slobodu da budem ono što jesam, pomalo od svega – što kaže Cecina pesma "ljubavnica i sestra i drug". I dečak i devojčica, i televizor i komp. I ako se neko pita, zašto sam ja sa 34 godine pristala da budem u nečem čemu se ne zna ni glava ni rep, eto to je razlog – da bih mogla da imam sve. Zamišljala sam da ako smo nevezani nećemo lagati jedno drugo, bićemo slobodni i srećni, ali to jednostavno ne može kako sam ja zamislila. Nusprodukt neveze je konstantno osećanje nesigurnosti u odnosu na drugu osobu, stalni utisak "dvojke za trud" i niže vrednosti, jer mi ipak živimo u svetu stalnog upoređivanja. Iako je on meni bio sve, formalno je bio u nekom mračnom budžaku neveza, duboko pod zemljom, ispod bilo kog dečka sa kojim sam formalno bila u vezi. I to važi i obrnuto. Na paradoksalan način, želeći da pružim (ili dobijem) više, uspela sam da ne pružim (niti dobijem) elementarno – dovoljno ljubavi, poverenja i stabilnosti da bi taj nejasni neveza odnos iole trajao, kao što traju veze ili prijateljstva ili štajaznam. Na jedan vrlo otvoren način, neveza u stvari vređa osobu sa kojim si.
A ne želimo povređivanje i uvređivanje. Zato su neveze sranje i odlučila sam da ih više nemam.

Sledeći nivo koji bih volela da pređem su ljubav, posvećenost, drugarstvo i puno seksa kao iz pesme, samo - u vezi. Neki red mora da se zna. Ne mogu da budem iskrena ako nisam iskrena prema sebi, ne mogu biti posvećena ako jednim okom gledam gde ću da pobegnem ako me ne voli, ne mogu da poštujem nekog u koga nemam poverenja, sve je (u)vezano. Moram kako znam i umem da sledeći put kad se zaljubim, budem i hrabra i imam poverenja i jedino tako mogu zaista biti ono što jesam inače, i u divnim prijateljskim i porodičnim odnosima na koje sam ponosna. Glupo zvuči, ali ja sam uvek mislila da sam u pravu i užasno mi je teško da javno priznam da sam baš toliko fejlovala s tim kvazi-inovativnim konceptom nevezanosti.

Jedina stvar koja me teši je što nekako svo ovo vreme verujem u ljubav. Uvek sam bila ona slina "sve za ljubav", možda zato što mi je to izmicalo. I u toj magli jurenja za himerom, mislila da ništa osim ljubavi nije bitno, ni letovanje, ni daljina, ni upoznavanje sa drugarima, ni veza ni s vezom. A u stvari redosled je obrnut, ako ima ljubavi, ima i svega ostalog. Sve se računa. Zato sam zapisala mental note: Ljubav se ne demonstrira rečima, već ponašanjem prema drugoj osobi koje je brižno i odgovorno. I tu nema vrdanja. Što kaže Mitar Mirić, "jednom kada se zaljubiš biće ti jasno".

JOŠ NA VICE.COM:

Pitala sam ljude u Srbiji koji ih turbofolk stih najbolje opisuje

Evo zašto ostajemo prijatelji sa bivšima

Mladi parovi o tome kako izgleda kad delite račune i troškove u vezi