Kako je kad od rođenja ne jedeš meso i tako odgajaš ćerku u Srbiji

Da li će novi pravilnik o ishrani predškolaca ostaviti decu vegeterijance na cedilu?

|
sep 20 2018, 1:36pm

Fotografija ljubaznošču autorke

U nekom trenutku pitanje ishrane postalo je jako kompleksno, bilo zbog preispitivanja etičkog i ekološkog aspekta koji ide uz masovnu proizvodnju životinjskih vrsti, postavljanja pitanja kako će se prehraniti planeta 2050. godine, pa do toga šta se sve nađe u industrijskoj hrani koja je po cenama ipak najpristupačnija većini. Masovne rasprave između „mesoždera“ i svih vrsti i podvrsti vegana, peskaterijanaca i vegetarijanaca, što jedni protiv drugih što međusobno, dosegle su do apsurdnosti. Svakako, „prehrambeni aktivizam“ da ga tako nazovem, postao je svetski rasprostranjena stvar.

Ipak, mislila sam da se u Srbiji još dugo nećemo dotaći te teme. Ali u našoj zemlji bogate socijalne raslojenosti, dok jedni ljudi u sezoni pečenja paprika za ajvar kradu oznake pored puta čiji je metal impregniran raznim hemikalijama (barem su paprike organske), zabrinut roditelj iz Beograda skrenuo je medijima pažnju na to da Novi pravilnik predškolske vegeterijance ostavlja bez obroka. Naime, roditelj Nenad Vukosavljević nije imao problem sa obrocima bez mesa koju su njegova deca dobijala u vrtiću sve dok na snagu nije stupio novi pravilnik, koji govori da se takvi izuzeci mogu praviti samo uz potvrdu da je u pitanju zdravstveni ili verski razlog. Kako vegeterijanstvo nije mogao da podvede pod verski razlog, a deca nemaju problem sa zdravljem, obratio se Poverenici za zaštitu ravnopravnosti a situacija u vrtiću njegove dece se ipak rešila.

Misleći o svemu ovome, setila sam se školske drugarice Ljubice Cvijović, danas Kavish koja je odrasla bez mesa u vreme devedesetih kada ništa od ovoga nije bila tema od društvenog značaja. Ljubica danas ima ćerkicu koju odgaja kao peskaterijanca (u ishrani ima svega, i jaja i sira i ribe, ali nema mesa), njen muž poreklom iz Amerike jede meso van kuće, a svi zajedno poštuju sve velike pravoslavne postove kada automatski u stvari postaju vegani na određeni period.

Ali oni nisu tema ovog teksta. Zanimalo me je kako je izgledalo Ljubičino odrastanje bez mesa i šta misli o novnonastaloj situaciji.

VICE Srbija: Kako su tebi tvoji roditelji objasnili zašto ne jedeš meso?

Ljubica: Vrlo jednostavno, rekli su mi da životinje nisu hrana i mi ih ne jedemo.

Kako je to funkcionisalo tokom odrastanja?

Ja i moja mlađa sestra zbog toga nismo išle u vrtić, a najmlađa sestra je išla ali samo do ručka. U školi su rekreativne nastave bile problem. Uvek je nastajala drama i na kraju sam uvek dobijala neko bareno povrće kako se već kuvari snađu. Sećam se da sam u letnjoj matematičkoj školi „Arhimedes“ svako jutro jela hleb i parče sira. Bila sam mršavo, ali zdravo dete.

Da li si u nekom trenutku probala meso iz bunta ili radoznalosti?

Jesam, čisto da ga probam jednom u životu. Meni meso ima ukus zemlje i prosto ga ne percipiram kao hranu. Ljudi kažu kako jagnjetina ima najlepši miris, a meni je to miris spaljene životnjske kože i mesa.

Da li se odnos društva spram tvog nejedenja mesa promenio?

Pa da, nekada su me ubijali od zezanja. Sada mi je normalno da čujem kad sam u društvu „e ni moja drugarica ne jede meso“, a do pre dve godine je bilo ono, „evo imaš malo trave u dvorištu“ i naravno „da li znaš da je jaje mrtva ptica?“

Kako peskaterijanstvo funkcioniše sa tvojom ćerkom?

I ona ide u vrtić do ručka. Kada je doručak sa mesom (nekad imaju neki namaz od slanine), doručkuje kod kuće pa je odvedem u vrtić. Za užinu obično imaju neko voće ili slatkiš, i onda je za ručak vodim kući. Pritom zaista ne mogu da kažem da vaspitačice ne vode računa o tome, jednom sam ja slučajno nešto zeznula i zaboravila da joj spakujem užinu, oni su mi rekli da su joj dali da jede i šta su joj dali. Dok sam ja na rekreativnim nastavama mogla i da crknem. Mislila sam da pišem molbu vrtiću, sada ću se pozvati na ovaj događaj.

Da li je skupo hraniti se tako u Srbiji?

Kada ne naručujemo hranu, a u pitanju je suženi izbor, i hoću da jedemo da bude raznovrsno i da nam bude dovoljno, jeste skupo. Dosta novca nam odlazi na hranu, ali zato jako malo novca dajemo na odeću. I naravno, ne mora svaki dan da se uzima sojino mleko i kinoa.

Više na VICE
Vice Channels