Kultura

Da li zaista možeš da se promeniš posle 25. godine?

Svi žele da budu bolja verzija sebe samih. Pitali smo ljude kako to da postignemo.

pisao Graham Isador
14 Avgust 2017, 5:51am

Tekst je objavljen na VICE Canada

Pre par nedelja, tokom posete rodnom gradu, svratio sam na pivo sa drugom iz osnovne škole. Dosta smo vremena provodili zajedno, igrali hokej u istom klubu, čak jedno kraće vreme svirali u istom neslušljivom bendu. Kad sam otišao u Toronto radi studija, izgubio sam kontakt sa njim. Nije bilo zle volje, prosto smo obojica uživali u novostečenoj nezavisnosti. Pošto nismo više živeli u istom mestu, bilo nam je naporno da se viđamo. Jedno vreme smo se dopisivali, planirali viđanja za praznike, ali na kraju se sve svelo na tek pokoji lajk na društvenim mrežama. Pivo nas je spojilo po prvi put u poslednje tri godine.

Bilo je zanimljivo čuti šta ima novo. Jedva sam se sećao da je posle srednje škole on otišao na zanat. Stekao je sertifikat, zaposlio se, kupio bungalov sa devojkom, od nedavno imaju i psa. Poslednjih godina, kaže on, ništa se naročito nije menjalo. A ja, kako sam?

„Dobro, OK, dosta zauzet. Svašta se naglo izdešavalo", rekao sam. „Promenio sam posao, preselio se, rastao se od one devojke od ranije, sad sam upoznao neku novu."

„Znači, sve po starom?"

„Pa ne, kao što rekoh, svašta se promenilo."

„Sve to isto se menjalo i prošlog puta kad smo izašli na piće. Posao, devojke. Jedina novina je što me više ne ubeđuješ da je svetlo pivo ukusno."

Sat vremena sam se trudio da ga ubedim da nisam ista osoba koja sam bio pre tri godine. Evo, počeo sam više da vežbam – on kaže da sam mu prošli put hvalio P90X. Počeo sam da objavljujem radove onlajn – on kaže da sam još kao tinejdžer pisao istu glupo poeziju. Trudio sam se da smislim neki bolji primer, a onda odustao i naručio svetlo pivo. Imao sam osećaj da sam drugačiji nego ranije, ali nisam znao kako da to dokažem.

Kod mladih ljudi, životne promene su očigledne. Kod odraslih, postepeno postaju sve suptilnije. Preseljenje ili promena posla možda deluju bitno na ličnom nivou, ali nekome spolja su skoro beznačajni. Zapitao sam se, da li su eksterne životne promene isto što i fundamentalne promene karaktera? Da li su ove druge uopšte moguće posle dvadeset pete? Da li je moja ličnost i moje navike sada uklesane u kamenu? U potrazi za odgovorima, obratio sam se stručnjacima za psihologiju i fitnes, kao i ljudima koji su napravili korenite promene u životu.

ilustracija Siobhan d'Irelande

Džof Girvic, Bang Fitness

Mozak adolescenata i mladih odraslih ljudi ima mnogo toga što utiče na percepciju i perspektivu. Odličan primer je fenomen imaginarne publike – tinejdžeri često misle da ih ceo svet gleda, da će svi primetiti ako oni i naprave i najsitniju grešku. Mozak tinejdžera je kao moćan procesor kompjutera sa hiljadu otvorenih tabova u brauzeru. Mozak odraslog čoveka je sporija ali efikasnija mašina; manje multitaskinga, pa se brže radi. Moždana masa je na maksimumu u srednjem dobu, kada ljudi brzo obrađuju podatke a istovremeno sinaptički skrešu sve ono što im nije važno i ne koristi se. Stručniji smo kad produbimo neuralne veze u često korišćenim područjima, i pritom nas boli kurac za sve. Znači odgovor je da, u jednom trenutku se fiksiramo kao osobe i to je to. Identitet je sve manje podložan promenama što smo stariji. To ne znači da je promena nemoguća, samo da je mnogo više truda promeno da bi se ona ostvarila, jebiga.

Ja se bavim fitnesom, gde ljudi često imaju pogrešne pretpostavke oko toga šta mogu a šta ne mogu da naprave od svog tela. Iako nema sumnje da tridesetogodišnje telo nije isto kao dvadesetogodišnje, ali ne treba direktno vezivati starenje sa posledicama protoka vremena. Hoću da kažem, većina nas živi ne baš idealno; krećemo se, sedimo, generalno živimo nezdravo. To obično pokreće prilagođavanja organizma. Nije neka katastrofa, stvari se suptilno razvijaju. Ako voliš da popiješ kasno noću, lošije ćeš da spavaš, što može posledično da obori nivo testosterona. Da li onda hormonski disbalans postoji zato što stariš, ili zato što već desetak godina opterećuješ organizam?

Dakle, te predrasude nekad treba osporiti. Fitnes često ima dostižne ciljeve, ali uz mnogo višu truda nego što su ljudi spremni da ulože. Gubitak telesne mase najteže ide onima koji vezuju jelo (ili piće) za osećaj nagrade. Ne vredi reći čoveku koji jede emotivno da bi trebalo da unosi manje kalorija. Prvo što oni to već znaju, jebiga. Drugo zato što im ne treba savet nutricioniste nego promena navika i bolji stil življenja. Treba da razmisle o navikama koje su sa vremenom razvili. Ali najlepše od svega je što ljudi preko 25. mogu lakše i brže da prihvate taj proces od onih mlađih. Često imam prilike da upoznam ljude koji najzad otkrivaju da mogu da promene svoj odnos prema hrani, i to posle tridesete ili četrdesete. Dakle, da li je promena u poznom životnom dobu moguća? Jeste, ali sebi zacrtaš ciljeve i uspešno ostaneš na pravom putu kad se stvari – neizbežno – iskomplikuju. A ljudima je lakše da dižu tegove nego da to prihvate.

Kejt, bihejvioralni terapeut

Moja karijera počiva na ljudskoj sposobnosti za promenu, nezavisno od doba ili okolnosti. Svako može da razvije ili prilagodi ponašanje i navike. To ne mora da znači da više nisu ista osoba, već prosto da oni više ne rade iste stvari. Promena je ostvariva samo ako ljudi nose u sebi potrebnu motivaciju. Čovek može sebe da primora da poštuje sve manire javnog ophođenja, ali neće postati društvena osoba ako nema istinsku želju da unapredi svoje interakcije sa ljudima, ili ako od njih ne dobija odgovarajuću podršku.

Mislim da je štetno reći da se čovek u suštini ne menja. Taj stav meni često otežava posao, i ljudima često spušta kvalitet življenja. Deo mog posla bazira se na ubeđivanju odraslih ljudi da su sposobni za promenu. Opasno je ubediti sebe da je fundamentalna promena nemoguća, zato ne volim one programe za odvikavanja od po 12 koraka. Oni sve baziraju na odricanju od lične odgovornosti. Radila sam sa osobama koji su se na taj način odvikavali od alkohola ili droge, i otkrila da im je program pomagao tek kad bi našli način da sebe na neki način motivišu.

Najveće prepreke na koje nailazim u terapiji je uticaj trećih lica. Naše društvo obožava da ljudima lepi etikete, da ih kategoriše, što ume da ograniči kapacitet za postizanje promene – ljudima okruženje ne dozvoljava da izmene svoj identitet. Ovo je još teže kad je osoba zavisna od pomoći nekog trećeg. Rekla bih da se promena na duge staze uspešno postiže tek u 50% slučajeva, a i to je umerena procena. Ipak, ne mislim da je problem u manjku sposobnosti za promenu kod odraslih, već u interakciji sa okruženjem koja je sa vremenom sve manje efikasna.

ilustracija Siobhan d'Irelande

Robin Blek, MMA stručni konsultant

U kasnim tridesetim godinama, posle višegodišnje karijere u glem rok bendu, odlučio sam da postanem MMA fajter. Snimili smo sve kao TV pilot, ali nisam na to gledao kao na šalu. Ljudi iz mog okruženja bili su ubeđeni da sam skrenuo s uma. Da se borim u kavezu u tim godinama bilo im je nezamislivo, više kao neka šala o krizi srednjeg doba. Ali ko ih jebe. Nisam hteo da mi drugi diktiraju šta bi trebalo da radim a šta ne.

Nije bilo lako preći sa karijere muzičara na karijeru sportiste. Stilovi življenja su otprilike suprotni, a i načini razmišljanja. Uživao sam u izazovu, i zato kasnije postao komentator. Na ličnom nivou promena jeste korenita, ali što se karijere tiče, ne znam baš. Oduvek sam nastupao, zabavljao ljude. Volim razmenu ideja, volim da zasmejavam ljude, da utičem na njih, da ih inspirišem. Pevao u bendu, tukao se u kavezu, ili pričao na TV-u, sve to izađe na isto. Znači mislim da sam sasvim druga osoba nego što sam bio u dvadesetpetoj, praktično na svakom nivou – drugačije razmišljam, drugačije se ponašam, druge stvari želim. Ali sa druge strane, ostao sam zabavljač. Ne vredi o tome previše razmišljati. Plaši me pomisao na to šta sam mogao da postanem da nisam bio spreman na promenu. Oduvek sam, bukvalno oduvek, gledao samo unapred. Mislim da je to neophodno da bi se postigao uspeh.

Mislim da u svima nama postoji potencijal za ogromnu promenu kasnije u životu, ali neke sprečava stav da su sa 30 godina već postali kompletne osobe, što nije tačno. Možemo da menjamo svoje poimanje sveta dok smo živi, od nivoa svesti do onog fiziološkog. Koncept „kompletne odrasle osobe" nas zarobljava. Čovek se uči, razvija, raste dok je živ. Ja tako radim, a mislim da mogu i svi ostali.

Siobhan d'Irelande

Set, socijalni radnik

Svi se menjamo tokom celog života, što opisuju Eriksonove faze psihosociološkog razvoja: pogled na svet nam se menja sa godinama, u zavisnosti od motivacija. Moja želja da iza sebe svetu ostavim nešto nije ista u 25. i u 75. godini. Sve počinje od osnovnog sistema vrednosti – ideja i verovanja kojih se u srži svog bića držimo. Njih često drugi faktori osporavaju, ali ona odole i zato se misli da su nepromenjiva, ali implementacija se često razlikuje. Na primer, moj osnovni stav da ljudima treba pomagati. To se u početku možda manifestuje ignorisanjem beskućnika na ulici, ali posle može da preraste u politički angažman kojim zahtevam da se njihova situacija reši. A i van te implementacije, nekad se menja i taj osnovni sistem vrednosti. Ako mi kažu da uspeh zavisi od rada i truda, ja uložim rad i trud ali ipak ne uspem, onda ću dovesti u pitanje osnovni stav, što se često dešava u vreme velikih životnih promena – smrtni slučajevi, rođenja, selidbe, otkazi – ali ne samo tada.

Ja definitivno nisam isti čovek koji sam bio početkom dvadesetih godina. Bilo mi je 25 kad mi je umro tata, i od tad se trudim da preispitam sve što me je on naučio. On je vredno radio celog života, a onda dobio dijagnozu šest meseci od kako se penzionisao. Tih šest meseci bili su mu najsrećniji period u životu. Ja sam morao tu situaciju da uklopim u svoj sistem vrednosti, da preispitam stav da će me posao usrećiti. Taj stav nije bio tačan. Izmenio sam ga, našao neki kompromis, pa se sad bavim socijalnim radom ali samo od 9 do 5, i planiram tako da radim do kraja života.

Sve zavisi od motivacije. Šta čoveka motiviše na promenu? Da li neke stvari više ne može da podnese? Da li može da ih promeni? Ljudi se terapeutima često obraćaju kad im je najteže u životu, što ih čini podložnim promeni, ali kad su stabilni, situirani porodično i privatno, tada su još sposobniji da se promene.

Marša Šandur, pripovedačica

Iskreno rečeno, bila sam naivna kad sam se iz UK preselila u Kanadu. Ljudi su mi govorili kako je to hrabar potez a ja bih im rekla da nije, da ću prosto da se vratim ako se ispostavi da je ovde sranje. Nisam imala pojma koliko je to teško izvesti, jebiga, posebno ako želim da ostanem. Preselila sam se iz ljubavi, bila sam u vezi, ali realno sam samo želela da napustim London. Imala sam 33 godine.

Preseljenje me je, uz neke druge stvari, korenito izmenilo. Proživela sam izuzetno bolnu godinu, po prvi put razmišljala o samoubistvu. Bila sam u nepoznatoj zemlji, nisam znala šta ću sa sobom. Mislila sam da će preseljenje biti ta promena, ali nije. Morala sam da počnem sve ispočetka na sto načina, bilo je brutalno naporno.

Spasla me je terapija i donekle rad na sebi – čitanje, meditacija – ali uglavnom višegodišnja terapija. Vredelo je svakog penija i svakog sata. Danas sam mnogo srećnija, stabilnija, jako mi je drago što sam ovde. Istetovirala sam CN toranj na članku.

Mislim da se većina ljudi praktično izdefiniše do svoje dvadeset pete jer ne poseduju nagon za promenom. Ali apsolutno se ne slažem sa tezom da promena nije moguća. Većina nas je prilično lenja, spremna da uloži trud samo ako (a) su u ekstremno bolnoj situaciji (ja sam bila) (b) raspolažu potrebnim resursima i podrškom (ja jesam), i (c) imaju pred sobom uspešne primere (ja sam imala).

Spolja moje ponašanje verovatno ne deluje značajno drugačije od spoljnog ponašanja tridesetogodišnje Marše, ali interno razmišljam sasvim drugačije – posebno na planu razgovora sa samom sobom, i odnosa sa ljudima. Ako želite da se promenite, nađite ljude koji su to već uspeli, pročitajte kako su to izveli, probajte na razne načine dok ne nađete pravi pristup. Život je istraživanje.

Pratite Grahama na Tviteru