Kako da se uspešno odbraniš kada te napadnu

Ako ste kao ja, verovatno ste dali šansu kursu samoodbrane kada ste bili mali, ali bilo je besmisleno svaki drugi dan mlatiti po vazduhu i vikati „kijai", pa nikada niste dogurali ni do žutog pojasa. Druga deca su zaradila pojase mnogih drugih boja – možda čak i dragoceni crni – i njima svaka čast. Naučili su vrednu životnu veštinu, i svakako će posegnuti za nekim kul sranjima u stilu Džekija Čena, ako ih napadne ubilački manijak. Njihov manijak će proklinjati dan kada se sreo s njima, ali mene će moj manijak jednostavno ubiti, što je bedak.

Ovo nikako nije viđenje borbe instruktora samoodbrane „zasnovane na realnosti" Tima Larkina, kada je u pitanju okršaj sa ljudima koji su se baš nameračili da nas povrede. On svoj svedeni i jednostavni stil na internetu reklamira kao „Trening fokusiranja na metu" – prilikom kojeg je „meta" bilo koje mesto na telu na kome je najlakše naneti katastrofalnu povredu. Shodno tome, Larkinova nova knjiga, Kada nasilje jeste odgovor: kako da naučiš šta treba da uradiš kada ti je ugrožen život, je nastavak ove njegove strategije. Čitajući je, nećete naučiti ništa o ravnoteži, disanju ili sportskim veštinama, ili bilo šta drugo što očekujete da Demetrijus Džonson izvede u Oktagonu. Umesto toga, knjiga je priručnik za naglo, jezivo nasilje.

Kada ste napadnuti i vreme je da upotrebite pravo nasilje, Larkin preporučuje „bilo koju povredu koja eliminiše njegovu sposobnost da funkcioniše". Ova ideja je sumirana u ovom krajnje inspirativnom poglavlju:

Ako ste pomislili da sve ovo zvuči pomalo, hm, zlo, onda čestitam: vi ste razumna osoba. Srećom, Kada nasilje jeste odgovor ima svoju filozofsku stranu. Larkin voli borilačke sportove kao i bilo ko drugi, ali veoma jasno kaže da ovde ne govorimo o nadmetanju sa protivnikom u časnoj borbi. Larkin tokom knjige nepristrasno govori o tome da obične ljude ponekad napadnu opaki ljudi, i da bi u takvim situacijama ubiti kretena pištoljem bilo pravno opravdano. Da budemo jasni, vatreno oružje je instrument nanošenja povreda koje drastično menjaju, pa i odnose život, a ako shvatite osnovne principe, vaše telo, bilo koje telo, zapravo – može takođe da nanese takve povrede.

Stoga sam nakon što sam pročitao knjigu porazgovarao sa Larkinom, da bih od njega naučio nešto o tome kako da – ako bukvalno nemam drugu opciju – drugom ljudskom biću napravim nešto u stilu iz romana Džordža R.R. Martina.

Naš razgovor je redigovan i sažet zbog jasnoće.

VICE: Hajde da na početku govorimo generalno, Uopšteno govoreći, kako se nekome nanosi grozna povreda?

Tim Larkin: To nije toliko komplikovano. Sve što treba da znaš je da razumeš osnove anatomije. U pitanju je nesrećan spot fizike i fiziologije. Čvrstim delom svog tela deluješ na slab deo protivnikovog tela, koji nije predviđen za tu silinu. To je veoma jednostavan koncept.

Jesi li koristio neku metodologiju da dođeš do tih principa?

Proučavali smo podatke o sportskim povredama. Şvaka povreda u sportu je rezultat sudara ljudskih bića sa drugim ljudskim bićima, ili sudar ljudskog bića sa planetom. To su sile koje ti i ja možemo da podražavamo. A u tim podacima se stalno ponavljalo sedamdesetak delova tela koji su bili povređivani.

Možeš li da mi daš primer neke povrede koja funkcioniše kada su tvoji učenici napadnuti i prinuđeni su da koriste nasilje?

Ne. Ne znaš tačno koje komponente će biti u pitanju, ali moraš da razumeš principe. Kažeš, „Hej, Time, želim da naučim računicu, navedi mi jednačinu koja se uvek javlja". A ja ti kažem, „U redu, u pitanju je 42 puta 45", i ti to upamtiš, i osećaš se stvarno, stvarno dobro. A kada dođe do sranja, i sranje se dešava tebi, računica je 27 puta 32, a to nikada ranije nisi video. Imao sam mnogo ljudi koji su umeli da udare u vrat. Razlog zašto su tako često uspešni je to što se sa strane na vratu nalaze vena, arterija i dva nerva, i kada ga udariš postrance po vratu, ili ćeš imati vazovagalnu reakciju – sinkopu – ili ćeš napraviti kontuziju. Da mi nije stalo, mogao bih da ti kažem, „Oh, pokušaj da udariš postrance po vratu", ali bilo bi podmuklo od mene da ti to kažem.

____________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE film Goloruko pesničenje u Velikoj Britaniji

__________________________________________________________________________________________________

Kako reaguješ kada ti neko kaže da ohrabruješ ljude da se „prljavo bore"?

Nisam protivnik tog termina. Problem je u tome što bih, da koristim takve termine, izgubio svoju publiku. Oni bi rekli, „Ja nisam kriminalac. Nisam loša osoba. S toga, neću to da radim". Kada ja govorim o nasilju, na njega gledam kao na sredstvo. Kako ćeš ga koristiti će odrediti da li je u pitanju njegova opravdana upotreba, ili je u pitanju kriminal. Ja edukujem ljude da ga primenjuju s opravdanjem.

Zar se ne brineš zbog toga da bi „sredstvo" koje im obezbeđuješ moglo da bude zloupotrebljeno?

Stvarno tužna istina koju niko ne shvata je ta da ljudi koji najuspešnije primenjuju nasilje – koristeći gole ruke ili improvizovana sredstva – nemaju nikakvu obuku u borilačkim sportovima i veštinama. Svi su oni deo kazneno-popravnog sistema, i na nasilje gledaju na veoma utilitaran način. Ne mogu sebi da dozvole da ga gledaju kroz maštu. Moraju da budu orijentisani na rezultat. Šta uspeva? Kada imaš takav pristup tome, na to više gledaš kao na mehanički rad.

Kada ljudi krenu na obuku u samoodbrani, mislim da u mnogim slučajevima očekuju da ih neko nauči da budu Brus Li, a ti definitivno to ne radiš. Je li to problem na tvojoj obuci?

Ja im pokazujem ljudsko telo na podu, pokazujem im šta da zgaze, a onda ljudi izvode svoje uvrnute verzije gaženja. A onda im ja kažem, „Pokaži mi kako bi zgnječio limenku koka-kole, tako da se tečnost rasprši posvuda". Onda to često izvedu mehanički savršeno, jer kada razmišljaju o takozvanim „borilačkim veštinama" izvode svakakve gluposti. Kada na to gledaju kao na mehanički rad, prirodno to urade kako treba, i prirodno znaju kako da iskoriste težinu svog tela. To je prirodan pokret.

Mnoga poglavlja tvoje knjige van konteksta izgledaju kao priručnik za apsolutne psihopate. Mislim, ti na neki način ipak govoriš ljudima da drugim ljudima kopaju oči.

Evo kako to da shvatiš. Isprobaj ova tri scenarija: [broj 1]: „Tip ulazi u bar i odguruje me, i kaže mi da sedim na njegovom mestu, pa ga ja zgrabim za kosu i iskopam mu oči". [broj 2]: „Parkiram se ispred supermarketa. Dva minuta čekam na parking mesto. Dolazi neki tip u Mercedesu i krade mi mesto. Ja izlazim iz kola, izvlačim ga, bacam ga na kola i iskopam mu oči, gospodine sudija".

Da, za sada ne kapiram. To su veoma loša opravdanja.

Tako je, zato prelazimo na broj 3: „Ušao je u moju kancelariju, a već je ubio dvoje ljudi. Video sam kako ponovo puni pištolj. Kada je zastao da napuni pištolj, uhvatio sam ga u kragnu i bacio na pod. Onda je prvo što sam ugledao bilo njegovo oko, i iskopao sam mu ga, što ga je sprečilo da nastavi". Tome se niko ne bi smejao.

To je jedan primer. Ima li pravila kada bi trebalo da se uradi tako nešto, a kada ne?

Kada nemaš drugog izbora. To je pod broj jedan. Pod broj dva: u sličnom scenariju, ako poseduješ vatreno oružje, pomislio bi da je opravdano da ga upotrebiš na toj osobi. O takvoj situaciji govorimo. Tu smesta padaju u vodu sve glupe, socijalne norme – kao u barskoj tuči – zato što je prag drugačiji. I još nešto, ako ne deluješ, u suštini učestvuješ u sopstvenom ubistvu. U trenutku kada si suočen sa teškim telesnim povredama, i imaš izbora, po pravilu je jedina stvar koja funkcioniše to da ti njemu naneseš telesnu povredu, zato što je to jedino što može da zaobiđe pravilo „većeg, bržeg i jačeg".

Deluje mi da deca stvarno ne bi trebalo da znaju te stvari. Da li deca dolaze na tvoje časove?

Imam sinove od 22 i šest godina. I imam ćerke bliznakinje od četiri godine. Moj dvadesetdvogodišnji sin je prošao kroz srednju školu, a da nije bio izložen mojoj vrsti obuke – iako je znao da postoji – do trenutka kada je imao 17 i po godina i krenuo na prvi kurs. Momcima je dovoljno teško da se snađu u srednjoj školi i bez ovakve vrste informacija. Po mom iskustvu, nisu dovoljno zreli da razumeju da mogu nepovratno da povrede ljude, ako znaju ove informacije. Možda bi želeli to da isprobaju. Moje ćerke? Ići će na obuku kada napune 11.

Kada nasilje jeste odgovor: kako da naučiš šta treba da uradiš kada ti je ugrožen život izlazi 12. septembra, u izdanju Hačeta. Knjigu možete da naručite ovde .

Još na VICE.com

Kojim oružjem mogu legalno da se branim od napadača u Srbiji

Zašto žene moraju da imaju svoje časove samoodbrane

Uspon "stileto" štikli kao smrtonosnog oružja