Noćna mora moždanog hirurga

Došao mi je sa tempiranom bombom u glavi. Zakazan u petak na mojoj klinici kao sedmi pacijent, doneo je sa sobom nalaze dvojice drugih neurohirurga koji su ga već pregledali. Arterija u njegovom mozgu bila je opasno deformisana i postojao je rizik da prsne zbog defekta po imenu aneurizma. Ličila je na staro baštensko crevo sa tankim ispupčenim mehurom. Sa svakim sledećim otkucajem srca, od njegovog srca je polazio talas pritiska koji je pretio da mu pokida arteriju. Sa svakim sledećim otkucajem srca, njega bi obuzimao strah.

Dobra vest je da hirurški zahvat u takvim slučajevima prolazi glatko, sem u retkim slučajevima kad može da bude katastrofalan. Objasnio sam mu da je rizik ostavljanja aneurizme bez zahvata potpuno isti kao i rizik od same operacije: stravično moždano oštećenje koje će se odraziti na njegovu govornu funkciju ili smrt. Tako nešto je teško podneti u svakom dobu, ali je gotovo nezamislivo za devetnaetogodišnjaka koji tek ulazi u zrelo doba. Odlučio je da operaciju izvršim u junu, nakon što završi drugi semestar prve godine fakulteta, zbog čega će na raspolaganju imati čitavo leto da se oporavi.

Operacija koja mu je bila potrebna u hirurškom svetu smatra se tehnički zahtevnom, što znači da većina neurohirurga ne želi da je prihvati. Ima najekstremniji raspon ishoda: na jednom kraju je pacijent izlečen; na drugom, pacijent gubi život.

Za ovu operaciju konkretno, sve se radi u jednom te istom ritmu, zato što nepotrebna žurba dovodi do grešaka. Obrijao sam mu glavu i premazao je narandžastom tečnošću punom betadina. Uvrstio sam i njegov vrat kao mogući rezervni zahvat. Tehničar je postavio elektrode na njegovu glavu da bismo mu nadgledali moždane talase, što nam je bila još jedna sigurnosna mreža. Anesteziolog je imao dovoljno krvi u sali.

Sat je pokazivao 8:15.

Krvni sudovi u mozgu nisu uredno poslagane žice; njihov raspored je složen, izuvijan i različit kod svakog od nas. Ti mikro-sudovi mogu da popucaju samo ako je dodir vašim instrumentom malko grublji. Radite odgore prema dole, kao da razdvajate gustu krošnju drveta da biste duboko unutra našli debele grane.

Da bih pronašao njegovu srednju moždanu arteriju, morao sam da razdvojim njegov čeoni režanj od slepoočnog režnja otvorivši Silvijevu brazdu koja ih spaja. Ova varljiva dolina bila je moj planirani koridor do željene arterije. Razdvojio sam šarene membrane i zavukao se između moždanih režanja ne povredivši moždano tkivo sa njegovim dragocenim neuronima. Zid kupole aneurizme bio je dovoljno tanak da vidim vrtoglave, turbulentne virove krvi kako teku sa svakim njegovim otkucajem srca.

Sat je pokazivao 9:15.

Ključni i kritični zahvat bio je postaviti malu titanijumsku štipaljku s oprugom (koja izgleda kao igla za kravatu) u dno vaskularnog mehura. Sve se to dešavalo ispod mikroskopa, gde samo jedna osoba — hirurg — može da radi i omogućava samo jednoj osobi da zađe tako duboko u lobanju. Sa titanijumskom štipaljkom u dnu mehura, bio sam spreman da je kažiprstom i palcem pritisnem na položaj. Štipaljka je maltene legla na mesto, ali je aneurizma eksplodirala. Srednja moždana arterija agresivno je prskala krv iz pukotine. Krvotok mu je isticao iz lobanje.

Sat je pokazivao 9:45.

Nijedno simulirano vanredno sletanje aviona ne može da vas pripremi za tako nešto. Nikakvo živopisno zamišljanje krizne situacije ne može da vas pripremi za tako nešto. Nije u pitanju znanje koje zahvate treba da izvedete; najteže je biti dovoljno staložen da ih uopšte izvedete.
Upozorenje da je pao krvni pritisak privuklo je pažnju anesteziologa. Ja sam je pogledao i rekao joj samo dve reči: puštaj krv. Dok drugi organi mogu satima da izdrže bez krvi, mozak mora tako temeljeno da bude natopljen da čak i nekoliko minuta bez tečnosti smežurava njegovo tkivo, izazivajući moždani udar.

Krenuo sam sa svojim zahvatima i stavio privremenu klemu na arteriju uzvodno od pukotine. To je smanjilo oticanje krvi, ali klema je morala da se uklanja svakih nekoliko minuta da bi se natopilo moždano tkivo nizvodno od nje. I zato je sestra dobila zaduženje da meri vreme. Stavio sam privremenu klemu. Ona je pokrenula štopericu. Ali imao sam problema sa saniranjem, te se alarm oglasio, primoravši me da uklonim klemu i dozvolim da ponovo poteče krv. Šest pokušaja tokom ovog zahvata nije me odvelo nikuda.

Sat je pokazivao 10:45.

Nalazio sam se u zgradi sa stotinama lekara i hirurga, ali ovo je bila borba jedan na jedan. Nije bilo mesta za partnera, čak i da je u zgradi bilo još neurohirurga. U očaju sam mu se prebacio na vrat i brzo rezao i radio disekciju sve do džinovske karotide u njegovom vratu (tamo gde opipavate nečiji puls), gde sam stavio debelu klemu po imenu "buldog" da bih usporio protok krvi. Vrativši mu se do glave, ponovo sam pokušao sa zahvatima. Ali imao sam problema da popravim štetu i alarm se uporno oglašavao. Alarm se iznova i iznova javljao.

Sat je pokazivao 11:50.

Uprkos koracima koje sam preduzimao da smanjim protok krvi, neprestano sam radio u mraku uskomešane krvi, radeći naslepo uz povremeno provirivanje kroz musavi prozor. Primio je 15 jedinica krvi tokom tih sati i prazne kese s krvlju počele su da se gomilaju. U tom trenutku sva njegova krv je istekla i bila zamenjena krvlju nepoznatih ljudi. Nisam ostvario nikakav napredak.
Bacio sam se na poslednji zahvat koji sam imao na raspolaganju. Tražio sam od anesteziologa da mu da adenosin, lek koji privremeno zaustavlja rad srca, dovevši ga do kliničke smrti, ali istovremeno izaziva stanje nultog protoka krvi kako bih mogao bolje da vidim. Na monitoru meni sleva, elektrode EEG-a na njegovoj glavi pokazivale su mi njegove razigrane moždane talase. Na monitoru meni zdesna, elektrode EKG-a sa njegovih grudi pokazivale su mi njegov srčani ritam.
Taj trenutak kad je njegovo srce prestalo da kuca, ali pre nego što je njegov mozak ostao bez krvi, bio je najusamljenije mesto na kojem sam se ikad našao. Ali jeste mi pružio jednu priliku, jedan jasan pogled na to kako mogu da zalečim njegovu aneurzimu. I, na sreću, uspelo je. Srce je hemijski ponovo pokrenuto, a moždani talasi nikad nisu prestali da plešu. Ispustio sam vazduh iz svojih pluća.

Sat je pokazivao 12:50.

Nedeljama sam ga držao uspavanog na mašinama na odeljenju za intenzivnu negu, a kad sam ga probudio, bio je fizički i mentalno zdrav. Bio je sav svoj. Vratio se na koledž i tamo ostvario uspeh, ali je morao da pauzira jedan semestar.

Ozbiljnost situacije predstavlja gotovo neizdrživ teret. U tim trenucima nema prostora za razmišljanje, samo za veštinu i instinkt. Ovih dana pacijenti me traže zbog najsmrtonosnijih bolesti. Što se mene tiče, pokušavam da doprinesem na taj način, radeći ono što drugi ne žele ili ne mogu. Možda deluje čudno, ali ne užasavam se tih trenutaka. Tad dajem najviše od sebe, tad sam najbolji.

Doktor Rahul Jandial je moždani hirurg i neuronaučnik. Pratite ga na Tviteru i Instagramu , a posetite njegov sajt ovde .

Još na VICE.com

Istorijat lobotomije šilom za led

Prvi put kad sam dozvolio da neko umre

Imam čip u mozgu koji mi čita misli