Kako žive mladi sa hendikepom u gradovima u Srbiji

Nisam rođena Beograđanka i veliki deo života provela sam u malom mestu na jugu Srbije.

Grad je strašno nepristupačan, ali ja ga u vremenu dok sam tamo živela nisam tako percipirala, prvo jer hodam (malo komplikovano ali ipak da), znači lakše mi je da doprem do nečeg nego nekom ko koristi kolica, na primer, i drugo, jer je uglavnom neko od porodice i društva bio sa mnom ako izlazim, pa sam se osećala sigurno. Ako sam bila sama van mesta sam jednostavno delila u glavi na ovde mogu sama i ovde ne mogu.

U tinejdž periodu vapila sam za vršnjakom sa hendikepom - mislila sam da bi jedino neko ko ima sličnu priču mogao da shvati kako mi je. Zaključila sam da nas mora biti još, samo nisam znala kako da pronađem ljude. To me je strašno opterećivalo kao misao neko vreme, a onda je prestalo - jednostavno, brzo sam razvila aktivan život koji je podrazumevao princip otišla sam u školu, a onda negde na bleju, kad se vraćam niko ne zna. Kasnije sam mnogo ozbiljnije postala svesna činjenice da mladih sa hendikepom ima, ali ih ne vidimo, jer grad nije pristupačan i oni ne mogu sami napolje. Za početak, da ne govorim o drugim stvarima.

U međuvremenu sam se odselila u Beograd na studije, a htela sam baš tu, jer sam znala da je najpristupačniji, iako možda ljudima sa hendikepom koji tu žive ovo zvuči kao grozno loš humor. Elem, mislilila sam da znam koliko je zajebano živeti u nekom manjem mestu, jer zaboga i ja imam hendikep, ali kad sam krenula da tražim ljude koji žele da mi kažu svoja iskustva, shvatila sam da pojma nemam i rečnica “svaki hedikep je priča za sebe” je upravo dobila još jedno značenje. Da imamo sjajne mlade sa hendikepom, to je neosporno, ali je isto tako neosporno da živimo u haosu od zemlje gde je uspeh ako za početak izađeš iz zgrade ili kuće.

Ovde, u Nišu, kad je nešto nepristupačno ja to izbrišem iz glave kao da ne postoji i razmišljam samo u relaciji mesta gde mogu da odem. Tako da zaboravljam mesta gde nisam mogla da odem, a htela sam. Samo znam da je mnogo takvih mesta, previše za veliki grad kao što je Niš. Mislim, ne želim ja toliko da pređem na taj trotoar i uđem u tu prodavnicu ili kafić ili knjižaru ili butik ili univerzitetsku biblioteku koliko se osetim jadno kad vidim da će tri stepenika da me spreče u tome.

Trenutno živim kao podstanar, jer studiram u drugom gradu. U ovom stanu mi je donekle lakše. Ipak je bila velika sreća što smo našli ovaj stan jer je blizu fakulteta i ova zgrada ima rampu na ulazu, i lift, tako da ne bih ni mogla da studiram bez ovog stana, džabe moj potencijal i moja želja za znanjem.

Napolju mi zapravo ne treba mnogo pomoći, osim da me neko gurne kada se zaglavim zbog lošeg puta. Nekad kad niko nije tu da ide sa mnom, a treba da odem na drugi kraj grada, odem sama. To nije problem sve dok nema arhitektonskih prepreka, ali kad ih ima ne može da mi pomogne niko ko ne vozi buldožer da sruši sve to.

Nikad ne izlazim napolje sama pošto nemam stazu za pešake kada idem do radnje, a i ako je ima opet moram ići glavnim putem pošto su stalno parkirana kola na pešačkoj stazi, zato uvek idem u šetnju uz pratnju mame. Svako jutro, osim srede i subote i nedelje, dolaze mi geronto sestre da me podignu iz kreveta i da obavim jutarnju toaletu. Uglavnom se većinu vremena zanimam igrajući nešto na mobilnom i gledajući krimi serije. Volim ponekad da uzmem da čitam knjigu i da bojim bojanke za odrasle, a kada otopli, svakodnevno šetam sa mamom. Jedino mesto gde mogu sama da odem je picerija u mojoj ulici, mada i ona nije mnogo prilagođena za kolica. Napolju mogu da budem na prednjem delu picerije gde nema stepenika. Možete da zaključite, društveni život mi nije bogzna kakav.

Završila sam osnovnu školu, ali sam bila sprečena da nastavim dalje školovanje pošto nijedna škola nije adekvatna za invalidska kolica. I nijedna škola nije htela da izađe u susret za jedan kabinet.

U principu, do udruženja idem taksijem iz sela do grada, sem kad imam prevoz prijatelja. Pomoć mi jedino treba u Domu zdravlja, Domu kulture, a slobodno vreme uglavnom provodim uz televizor i društvene mreže. Pre dve godine zavoleo sam drvo, pa radim pomalo sa drvetom.

Imam bicikl na tri točka i volim da se vozim kroz moje, a i susedno selo. Jedan od najvećih cimova ikad je pronaći pristupačan stan i organizovati život kako vama odgovara, i to nije nešto što ima početak i kraj, nego traje, svakog dana.

Oko 80% objekata u Novom Sadu nema infrastrukturu prilagođenu osobama sa hendikepom. One zgrade koje imaju obezbeđen prilaz, rampe - pola tih rampi nije bezbedno.

Živim u zgradi na šestom spratu koja ima lift, tako da mi nije problem da se krećem po zgradi. Za odlazak u grad do nekih ustanova ili šetnju po kvartu potreban mi je asistent, ali nisam uspeo da ga dobijem.

Svakodnevno kretanje u stanu nije problem, tu mi ne treba pomoć, a za kretanje po gradu uvek mi pomaže majka, kao i oko hrane. Društveni život nemam, sa najbližim prijateljima uglavnom se čujem telefonom, retko uživo, jer je problem odlazak i povratak u stan.

Moji dnevni izazovi su gradski autobusi koji nemaju govorni automat za stanice. Kada siđem iz autobusa sledeća prepreka mi je raskrsnica i semafor koji, takođe, nema zvučni automat. Znam samo da u gradu ima četiri raskrsnice sa semaforima koji imaju zvučni automat.

Nisam trenutno u toku dešavanja o bilo kakvom poboljšanju zivota ljudi sa hendikepom, mogu da kažem moje subjektivno gledanje na problem - mislim da se situacija neće u skorije vreme poboljšati.

“Rođena sam u Subotici, a trenutno živim u Beogradu, u koji sam došla pre tri ipo godine kada sam upisala fakultet. Smeštena sa u studentskom domu, a soba u kojoj boravim nije posebno prilagođavana mojim potrebama, prosto sam naučila da funkcionišem u njoj.

Ja se u unutrašnjem prostoru krećem otežano, ali samostalno, a u spoljašnjim uslovima koristim usluge personalne asistencije, dok sam na studijama, najviše zbog vrlo nepristupačnih stepenica koje se nalaze na platou Filozofskog fakulteta (stepenice nemaju gelender/rukohvat).

Moj najveći izazov, a i onaj koji mi je pružio najviše lične satisfakcije bio je dolazak na studije, odlazak iz Subotice, i dolazak u Beograd. Život u Beogradu mi je omogućio da se osamostalim, da vidim na kom nivou su moji fizički kapaciteti i koje su moje granice.

Na letovanju u Tunisu 2014. doživela sam saobraćajnu nesreću. Od tada sam potpuno nepokretna od vrata na dole – ne pomeram ruke ni noge. Imam traheostomu - veštački otvor dušnika, odnosno na vratu imam metalnu trahealnu kanilu u koja mi pomaže pri disanju kao i za aspiriranje - čišćenje pluća od viška sekrecije. Šest meseci su mi aparati održavali u životu, a nakon što sam prodisala sama, bila sam na rehabilitaciji još 12 meseci.

Od kada sam izašla iz bolnice u januaru 2016 živim sa suprugom u kući koja je posebno pravljena za mene. Sami smo osmislili plafonsku dizalicu kao i krevet za kupanje pošto je sva oprema za mene izuzetno skupa. Moja pomagala smo finansirali uz pomoć donacija.

Naselje u kom živim je na brdu, pa je najveći problem spustiti se do grada. Ne postoji taksi vozilo prilagođeno za prevoz osoba u kolicima. Grad poseduje jedan minibus koji se koristi planski organizovano, tako da ukoliko bih ja htela negde da odem, do drugarice na primer, ne bih mogla da koristim to vozilo. Postoji jedan privatni prevoznik sa vozilom sa rampom ali je to skupo.

U gradu su manje-više u poslednje vreme prilagodili ulazu institucije poput biblioteke, suda, opštine. Međutim po gradu je gotovo nemoguće se kretati u kolicima jer je trotoar loš. Pristupačan je centar odnosno Trg i glavna ulica za šetnju dok ukoliko želite da popijete piće sa društvom ograničeni ste na jedan kafić i jedan restoran.