Devojka koju je napao Džoni Racković za VICE: zašto sam progovorila

- Poniženje je ključna reč za sve što se desilo, - tako aktivistkinja* koja se nalazi u centru optužbi za seksualno uznemiravanje protiv Nenada Rackovića Džonija opisuje za VICE nedelju 4. mart u štabu Inicijative „Ne davimo Beograd“.

Prošlog utorka, na nalozima na društvenim mrežama, Inicijativa je objavila saopštenje u kome piše da je Racković „seksualno napastvovao jednu od naših aktivistkinja. Suočen sa time, pobegao je sa lica mesta“.

U danima koji su usledili, javna debata je otkrila velike podele čak i unutar društvenog kruga oko Inicijative. Ona je osvojila oko 3% glasova na izborima, uglavnom u centralnim, urbanim delovima grada. Delovima grada u kojima je i Racković poznat kao nosilac „duha Beograda“. Ali rasprava oko ovog slučaja je vrlo brzo postala jako "tradicionalna". Jedan deo ljudi je u komentarima pružio podršku žrtvi koja je odlučila da ostane anonimna, ali su se pojavili i svi uobičajeni argumenti kojima se relativizuje nasilje – od „što nije otišla u policiju“, preko „laže“ i „nije vam ovo Vajnstin“, do „reakcija je preterana“ i „ovo je poziv na linč“, našli su svoje mesto na serverima društvenih mreža.

Dok se ta rasprava odvijala, VICE je, pored aktivistkinje, intervjuisao i razgovarao, zvanično i nezvanično, sa dvocifrenim brojem osoba od kojih su neke bile te večeri u štabu Inicijative, a neke su ranije imale ili svedočile sličnim iskustvima sa Rackovićem.

VICE je kroz razgovore sa nekoliko međusobno nepovezanih svedoka utvrdio da se nasrtanje dogodilo, da je trajalo nekoliko sekundi i da je Racković, nakon što je suočen, otišao iz štaba, kako se u saopštenju i navodi.

Aktivistkinja, kao i dve svedokinje, Isidora Petrović i Natalija Simović - obe aktivistkinje Inicijative, odbile su da govore o detaljima samog incidenta, ali su i intervjuima za VICE naširoko govorile o odluci da se izađe u javnost sa saopštenjem, posledicama koje je incident ostavio, odlukom da se ne odlazi u policiju, ali i idejom da se promeni društvena svest u kojoj se o nasilju nad ženama i seksualnom uznemiravanju retko govori, a i kada se to radi, gotovo uvek postoji „ali“ kojim se nasilje relativizuje.

U telefonskom razgovoru za VICE, aktivistkinja je opisala je svoje iskustvo te večeri.

- Ono što sam osećala je užasno poniženje koje se desilo pred 300 ljudi, kada mi je neko oduzeo vlast nad telom i životom – kaže ona za VICE.

Staloženim glasom, koji je s vremena na vreme odavao tragove besa, ona je opisala kako je provela više od sat vremena u toaletu, pokušavajući da se dovoljno oporavi da bi mogla da izađe napolje i ode kući.

- A ponovo osećam isto to danas i juče (intervju je obavljen prošle nedelje) kada svi ljudi do detalja žele da raspravljaju šta se desilo, da li je to bila neka šala ili zabava, da li je moja reakcija preterana - kaže ona.

Pored poniženja, ona je pričala i o osećaju bespomoćnosti.

Opisujući svoje funkcionisanje u danima nakon maltretiranja, devojka je rekla da ne može da spava, a i kada uspe da zaspi, iznova sanja incident i da joj je jedino bolje kada se isključi sa interneta i skloni „od lešinarskih komentara“.

Ispričala je kako je odlučila da javno progovori, preko saopštenja Inicijative, zato što kako ona kaže, ovo nije izolovan incident, nego društveni problem.

- Hoću da pričam o ovome zato što mislim da je jako važno i zato što se ne dešava ovo samo meni. Ovo je sistemski problem.

Isidora Petrović, iz Inicijative Ne davimo Beograd, neposredna svedokinja, odbila je da priča o detaljima i obrazložila je zašto.

- Aktivistkinja je napadnuta fizički, protivno njenoj volji apsolutno. Detaljni opisi samo doprinose tabloidizaciji i nikako ne bi uticali na to da ljudi ne relativizuju nasilje, - kaže ona za VICE.

Natalija Simović je bila u grupi osoba koje su pokrenule ideju o saopštenju, i bila je u štabu kada se maltretiranje dogodilo.

Objašnjavajući odluku da se izađe u javnost sa saopštenjem, Natalija kaže da je sve urađeno u koordinaciji sa žrtvom i da je to saopštenje postupak kojim Inicijativa želi da stane uz nju.

- Javnost ne treba ni na koji način da kvalifikuje čin seksualnog uznemiravanja. Da li je „ovoliko“ ili „onoliko“. To što je on uradio je bilo nasrtanje, - kaže Natalija.

U razgovoru za VICE, Sanja Pavlović, iz Autonomnog ženskog centra, kaže da Srbija kao društvo teško veruje ženama koje kažu da su seksualno maltretirane.

- Moramo da naučimo kao društvo da verujemo ženama i da ne insistiramo da ona kaže više od onoga što je spremna da podeli, - kaže ona.

Nakon što je saopštenje objavljeno, u moru komentara, našle su se i priče drugih osoba koje su opisale svoje iskustvo sa Rackovićem u prošlosti. Pod svojim imenom i prezimenom, jedna osoba je napisala da ju je Racković napao „pre 30 godina na sred Knez Mihajlove“, kao i da je dugo krivila sebe za to. Dalje, ispod objave Remonta u kojoj se brani Racković, druga osoba je napisala da je prisustvovala tokom dva, a bila žrtva trećeg napada Rackovića. Još ljudi je podelilo svoja svodečenja, među njima i muškarci.

U prethodnim danima, VICE je razgovarao i sa dva muškarca koji kažu da su bili izloženi seksualnom uznemiravanju od strane Rackovića, ali i drugima koji su bili izloženi pretnjama i drugim oblicama agresivnog ponašanja koji nisu bili striktno seksualni u prirodi.

Aktivistkinju su ove reakcije ljudi na društvenim mrežama ohrabrile.

- Kada sam ja to rekla 2018, pojavila se žena kojoj se to desilo devedesetih godina i koja je danas svojim imenom opisala šta joj se desilo. Zbog svega toga jeste važno, - kaže ona.

VICE je takođe stupio u kontakt sa ženskom osobom koja je imala iskustvo seksualnog uznemiravanja od strane Rackovića. Njen identitet je poznat redakciji VICE.

Pre nekoliko godina, jedne večeri u gradskom noćnom klubu, Racković je prema svedočenju osobe koja želi da ostane anonimna, nasrnuo na nju.

- On je bukvalno došao i uhvatio me za „cupi“. Jako grubo. Bukvalno je bilo „grab them by the pussy“. I to je trajalo dve sekunde, dok je prolazio pored mene u punom klubu. On tako operiše, - kaže osoba.

Kada je ispričala svojim muškim poznanicima sa kojima je izašla te večeri, od njih je dobila reakciju „Jebiga, on to radi. To je Racković.“

Celokupno iskustvo ju je ostavilo očajnom. Ona takođe kaže da je u stvari, ironično, relativizovanje način na koji se i ona nosila sa svojim iskustvom.

- Ja kada se setim toga ja kažem sebi „pa dobro, nije kao da me je silovao, nije bilo toliko strašno“. Tu postoje nivoi šta možeš da istrpiš – „kao, samo me je uhvatio. Dobro sam prošla," - kaže ona.

Tokom intervjua za VICE, i Natalija Simović je podelila svoje iskustvo nasrtanja od strane Rackovića.

- To se i meni desilo pre deset godina, - kaže Natalija.

- On je nasrnuo na mene na nekom događaju. Bilo je jako davno, i ne sećam se više svih detalja ali i dalje pamtim osećaj postiđenosti, poniženja užasnog. I sećam se reakcije okoline, koja se ponavlja i sada, posle deset godina- „znaš to je Džoni, on je provokator, skandal-majstor i tako dalje – kaže ona.

Kada se njoj to desilo, ona kaže da je bila dosta mlada, postiđena i da nije znala kako da reaguje.

To iskustvo je opisala kao deo motivacije za pokretanje ideje o objavi saopštenja. Sve tri su jedinstvene u stavu da je taj postupak način da se kroz ovaj slučaj ukaže na problem koji sistemski postoji u društvu a koji se ignoriše.

- Ženama se pre svega treba verovati, a to je ono za šta kao društvo još nismo sposobni, - kaže Natlija.

Jedna od prvih kritika na račun saopštenja je bio argument „zašto niste otišli u policiju“. On zanemaruje činjenicu da je sama Inicijativa „Ne davimo Beograd“ nastala baš zbog toga što policija i druge institucije nisu reagovale tokom kršenja zakona u samom centru Beograda.

Seksualno uznemiravnje je okarakterisano kao krivično delo u promeni zakona prošle godine. Međutim, ono se ne goni po službenoj dužnosti, već žrtva mora sama da pokrene postupak, što dovodi do ogromnih troškova i daljeg izlaganja osudama i traumatizaciji.

Aktivistkinja kaže da je razlog ne odlaska u policiju bilo baš nepoverenje u institucije.

- Šta bi se desilo da sam ja otišla u policiju? Pa žene ubijaju u Centrima za socijalni rad, i onda, ako prijaviš i ako uđeš u sistem, nasilnik može da te nađe i da ti dodatno naplati to što si ga prijavila, - kaže ona.

Sa druge strane, Sanja Pavlović iz AŽC, kaže da to što žrtve ne odlaze u institucije više govori o institucijama nego o žrtvama.

- Pitanje zašto žrtva nije prijavila institucijama nasilje nije pitanje za žrtvu nego za institucije. Ako ne prijavi to znači da se ona nije osetila dovoljno zaštićeno od institucija da bi prijavila i da institucije nisu stvorile mehanizam koji bi omogućio žrtvi da im veruje.

Sanja kaže da je seksualno uznemiravanje najveća tabu tema u Srbiji.

- Žrtve su izložene stigmatizaciji, retraumatizaciji i tome da im se ne veruje ili da im se iskustvo umanjuje i relativizuje.

Ona objašnjava i da mediji doprinose tome jer svojim insistiranjem na otkrivanju svih detalja, postavljaju javnost u položaj sudije koji procenjuje na čiju stranu treba da stane, a to dovodi do dalje traumatizacije i stigmatizacije žrtve.

- Ako žrtva izađe u javnost ali ne iznese sve detalje i ne postavi se dovoljno hrabro, onda javnost ima percepciju da ona nije dovoljno žrtva, - kaže Sanja.

Dan nakon saopštenja Inicijative, galerija Remont je na svojoj Fejsbuk strani objavila svoje saopštenje u kome se postupak Inicijative predstavlja kao „poziv na linč“ Rackovića. Tokom vikenda, u svom tekstu za Blic, reditelj Gorčin Stojanović, braniće Rackovića, napisao je između ostalog “to što vas je poškropila neka kap njegova dara, sve i da je, kao što nije, šetao patku (ovo sad jeste prostakluk, da lakše pojmite), bio bi to umetnički čin, što uvek, a u njegovu slučaju poglavito, znači - politički čin.”

Sam Racković je u jednoj od svojih izjava potpuno demantovao maltretiranje, a u drugoj je rekao da „umetnici imaju pravo na slobodnije ponašanje“.

VICE je više puta pokušao da kontaktira Rackovića, bezuspešno.

U razgovoru za VICE, Mia David, bivša direktorka Kulturnog centra Beograda, kaže da ne postoji posebna vrsta slobode za umetnike.

- Sloboda svakog od nas se završava u onom trenutku kada krene da ugrožava slobodu drugog. Ne vidim zašto bi umetnici bili izuzeti iz toga. Umetnik je čovek kao i svaki drugi, - kaže Mia.

U reakciji Remonta i drugih umetnika, Mia vidi manje pozivanje na to „on je umetnik“, a više pozivanje na to „on je naš“.

- Reakcija je bila „to je Racković, on je infantilan, on se uvek tako ponaša, on je bezopasan“. Ja ne verujem da je on hteo tu devojku da siluje, ali to ne znači da je to njoj prijalo i on je definitivno prešao granicu.

Možda bi stvar bila drugačija da se Racković u svojim obraćanjima izvinio, kaže Mia, ali to nije bio slučaj. Ona takođe, iz svog iskustva, zna da je seksualno maltretiranje svakodnevica u Srbija.

- Ja sam bila izložena seksualnom uznemiravanju na svim poslovima koje sam radila. Nekada sam znala kako da reagujem na to, nekad nisam. I mislim da žena nije dužna da nauči kako da reaguje na to, nego da insistira na svom pravu da se to ne dešava.

Mia čak misli da se od ovoga napravio prejak slučaj, ali da je razlog za to akumulacija.

- Kažu da je on to „sto puta uradio do sad“. Pa dobro, ne treba to da radi, - zaključuje Mia.

Celokupna debata i način na koji se ona vodi, i sa kojih pozicija se to radi, izgleda kao da je izokrenuta naglavačke. Sumnja u verodostojnost saopštenja Inicijative i namere maltretirane devojke su u stvari nelogične. Lažnih prijava ima jako malo, a najveći broj seksualnih napada nikada se ni ne prijavi. Srbija je društvo u kome se žene redovno ubijaju u slučajevima nasilja u porodici. Prošle nedelje, jedan ministar je čestitao 8. mart na način koji je bio toliko uvredljiv da je u prvom trenutku izgledao kao lažna vest. Takođe, ne postoji nikakva korist koju bilo ko može da dobije time što će javno reći da je seksualno napastvovan. Javna svedočenja ljudi ukazuju da ovo nije prvi put da je Racković napastvovao druge ljude, bilo seksualno, bilo fizički. A sve se ovo dešava u društvenom krugu koji je jako kritički nastrojen prema državi i institucijama, pa sama kritika „što ne ide u policiju“ izgleda potpuno nelogično.

Sve zajedno ovo govori da treba verovati saopštenju Inicijative. Ali to se ipak ne dešava, nego se lako skače u relativizovanje, u „a šta ćemo sa…“, u optuživanje da se radi o „pokondirenosti“ i "izigravanju metoo pokreta".

Poziv na javnu osudu nije isto što i poziv na linč. Ukazivanje da je neko počinio seksualno uznemiravanje ne znači da se negira njegov umetnički rad. Javno progovaranje o onome o čemu se decenijama priča u kuloarima nije kršenje pretpostavke nevinosti. Ne odlazak u policiju ne znači da je nešto lažna optužba.

Ova tema je jako kompleksna i teška i neprijatna, ali pre ili kasnije mora dase progovori o njoj. Ako hoćemo da se bilo šta promeni.

Sanja Pavlović kaže da je čin javnog imenovanja i javnog progovaranja o ovoj temi jako bitan.

- Izuzetno je važno javno imenovati nasilnike. Za neke stvari se zna su prosto javna tajna da neki prominentni muškarci vrše seksualno nasilje a imenovanje može da dovede da oni dožive neku vrstu sankcije. Potrebno je da se odgovornost za nasilje prenese na nasilnike.

Ipak, sve tri žene in Inicijative su ohrabrene pozitivnim reakcijama na odluku da se javno progovori o problemu seksualnog uznemiravanja. Isidora kaže da mora javno da se govori o ovom problemu.

- Da bi se uopšte menjala percepcija ljudi u smislu poštovanja nečijih granica, ja mislim da onda kada probiješ nečije granice, kada odlučuješ da postupaš protivno nečijim željama, to mora da se imenuje. I to što nešto nije silovanje-silovanje ne znači da nije problem.

Natalija kaže da ovo nije pitanje samo osude jednog incidenta, nego način da se javno progovori o suštinskom problemu.

- Ovo nije nikakav poziv na linč, kako su neki to već tumačili, ovo je javno progovaranje o nečemu što se sistematski dešava već neko vreme. A žene ne govore o tome jer ženama nije omogućena sistemska i društvena podrška, - zaključuje ona.

Aktivistkinja se nada da će i pored svih negativnih komentara, ovo progovaranje promeniti nešto u društvu.

- Ljudi će da se protive tome zato što je ovo jedna jako nezgodna tema i mi volimo da to držimo u svoja četiri zida i da se o tome ne priča javno jer to nije prikladno, tako da je potpuno logično da ne dolazi do odobrenja naših postupaka.

Na kraju, nada se da će ovo otvoriti širi društveni razgovor o širem problemu nasilja nad ženama i seksualnog uznemiravanja u društvu.

- Možda će se javiti i neke druge žene i onda će možda krenuti da se menja svest i možda se više neće pravdati nasilnici i možda dođemo do trenutka da ne dolazi više do toga, - zaključuje ona za VICE.

*Identitet aktivistkinje je poznat redakciji VICE Srbija. Ne objavljujemo ga na njen zahtev.