Zašto "Crni panter" predstavlja jedno radikalno "jebite se"

Prvobitno objavljeno na i-d.

Crni panter je izuzetan film. Sa zapanjujućom fotografijom i konceptom koji u oštru žižu dovodi istoriju kolonijalizma u Africi, skupa s odličnom marketinškom kampanjom koja je napravila pomamu u crnim zajednicama širom sveta, uspeo je zauvek da naruši narativ o holivudskom načinu snimanja filmova. Crni panter je prvi superherojski film kojim dominira crna glumačka postava, predvođena crnim režiserom Rajanom Kuglerom i armijom crnog tehničkog osoblja koje je na filmu radilo iza kulisa.

Afrika je u glavi previše ljudi i dalje sinonim za ekstremno siromaštvo i izgladnelu decu. Tehnološki napredna država Vakanda, u koju je smeštena radnja filma, tendenciozna je subverzija. Ako je ova ideja radikalna danas, zamislite samo koliko je to bila šezdesetih, kad se originalni strip prvi put našao na policama. Upravo Everet K. Ros (Martin Friman), zanemarljivi obavezni belački lik, potcrtava tu poentu pre nego što bude ranjen i odveden u Vakandu kako bi mu život spasla tamošnja napredna medicina: "To je zemlja trećeg sveta", kaže on za ovu državu. "Tekstili, pastiri, kul odeća." Previše ljudi pogrešno misli da je upravo to suština Afrike kao kontinenta.

Za crnce poreklom iz Afrike u svim krajevima sveta, gledanje fiktivne afričke države koja otelotvoruje afrofuturistički san predstavljaće beskrajno zadovoljstvo i jedno veliko "jebi se" upućeno nebrojenim rasistima koji nam govore da se vratimo kući u svoje "kolibe od blata". Raskošne scene u kojima se nižu snegom prekriveni planinski vrhovi, beskrajni vodopadi i ogromni, veličanstveni zalasci sunca pomešane su s uvođenjem gledalaca u priču o tehnologiji zasnovanoj na vibranijumu, koja je godinama održavala Vakandu bezbednom i snažnom. Vibranijum je najjači metal na zemlji, rečeno nam je, a Vakanda je smeštena na čitavu planinu ove materije. To je materijal otporan na metke od kog se prave superherojski kostimi.

Jedino što narušava ovu fantaziju jeste sama stvarnost. Do početka Dvadesetog veka, veći deo afričkog kontinenta kolonizovale su zapadne države, s izuzetkom Etiopije i Liberije. Od 1600-tih, crnci su odvođeni iz okrilja svojih porodica u sklopu trgovine robljem i, tragično, nikad nije postojala crna država koja je imala snage da zaustavi neumoljive ralje rasističke, kapitalističke mašine. U sklopu tog konteksta, tvorci filma očigledno su računali na simpatije koje će gledalac osećati prema negativcu Crnog pantera Eriku Kilmongeru (Majkl B. Džordan), predstavljenog kao uzurpatora vakandanskog prestola – davno nestalom rođaku novog kralja Vakande T’Čale (Čadvik Bouzman).

Erikova priča je fascinantna. Nezakoniti sin afro-američke majke i vakandanskog oca -- T’Čalinog strica – njegova uloga, u kanonu crnog sukoba u Americi, slična je onoj Malkolma X-a. Njegova sklonost nasilju je moralistička i on je besan na Vakanđane zato što su ostavili crne Amerikance da pate u ropstvu i njegovim naknadnim posledicama iako su mogli da intervenišu. Na kraju, pobedivši u jednoj borbi svog rođaka T'Čalu, on na sebe preuzima da postane upravo ta intervencija, da se protiv vatre bori vatrom. Njegova motivacija i bes, zato što je napušten da trune u društvu koje ostavlja previše crnih porodice bez svojih sinova, sasvim je razumljiva i u nekom drugom filmu (a možda čak i u ovom), on bio doživljen kao crni aktivistički junak.

"Šta misliš kako su se tvoji preci dokopali ovoga?", pita on kustosa muzeja dok krade afričku masku iz Muzeja Velike Britanije u Londonu -- deo niza oštrih, politički relevantnih post-kolonijalnih dijaloga u kojima se belci u filmu oslovljavaju sa "kolonizatori". Jedina druga bela osoba u filmu sem Frimenovog lika je – naravno – zli beli Južnoafrikanac. Erikova poslednja scena, na pozadini svetla zalazećeg oker sunca, jedna je od najpotresnijih – mučni podsetnik da biti Afro-amerikanac gotovo neizbežno znači da su vaši preci preživeli mučno putovanje na brodu sa robovima. Da smo, samom prirodom postojanja u zapadnom svetu, mi preživeli primorani na ekstremne mere.

T’Čala, naslovni Crni panter, kog igra 41-jednogodišnji Čadvik Bouzman (njegove godine ovde navodim samo zato što ovaj čovek mora da pije nekakav magični čaj, jer izgleda kao da ima dvadeset i kusur godina), zato ostavlja slabiji utisak. "Teško je dobrom čoveku da bude kralj", kaže mu njegov otac u jednoj sceni. To je i celokupni utisak koji on ostavlja – u srži dobrica, ali možda nedovoljno žestok da bi bio panter. U međuvremenu, žene Vakande su veličanstvene, inteligentne i zajebane ratnice, koje kosu nose dignutu u punđe od afrko-kikica, kao prirodne kovrdže ili su – u slučaju ličnih telohraniteljki Crnog pantera, neustrašivih Dora Milaje – naprosto obrijane do glave.

Isticanje tamnoputih žena sa prirodnom kosom deluje ispravno u eri kada kolorizam često znači da je biti crn i uspešan isto što i biti svetlije puti. Na sreću, tvorci filma prepoznali su kontroverznu debatu o crnoj lepoti. Uz to, T'Čalina simpatija, tajna agentkinja Nakija (Lupita Njong'o) iznijansiran je i feministički lik, dok liderka Dora Milaje, Okoje (Danai Gurira), ima dve najbolje scene u filmu – kad dođe u priliku da skine i odbaci periku koju u misiji nosi kao masku (nazivajući je "sramotnom") i pred kraj filma, kad je njena simpatija prisiljena da klekne pred njom. T’Čalina sestra Šuri (koju igra britanska glumica Letiša Rajt) umešni je tehnološki genije koji gura mogućnosti vibranijuma do njegovih krajnjih granica.

Kao i u stvarnom životu, gde su crnkinje supejunakinje bez plašta (ili kostima), žene Crnog pantera su kičma zajednice koju nastanjuju – istovremeno snažne i ranjive.

U eri "prvog puta", rasplamsala se rasprava među mojim crnim prijateljima kreativcima da li je ovo trenutak za kritičko promišljanje radova naših savremenika. Lično smatram da možemo i treba da tražimo više. Crni panter je delovao kao savršen superherojski film za ljubitelje superheroja -- živahan, glasan i odvažan, sa prelepim scenama borbe u jednom od džinovskih vodopada, dok voda pljuska oko nogu boraca.

Ali, za mene su neki od likova i linija priča delovali suviše dvodimenzionalno. Izgledalo je posebno nesrećno rešenje to što se film eksplicitno obraća američkoj publici koja uživa u iritantnom, i ponekad čak pokroviteljskom, obliku panafrikanizma. Zatim, tu je i nespretno pominanje Boko Harama u jednoj od uvodnih scena (stvar za koju se, naravno, zalagala Mišel Obama), u kojoj Nakija oslobađa crne Muslimanke sa burkama. To što nijedna glumica rođena u Africi sem Lupite nije završila u primarnoj glumačkoj postavi takođe je veliko razočaranje.

Ovaj film neće pomoći kod tendencije Zapada da homogenizuje Afriku. Iako urađena s ukusom, fiktivna kreacija Vakande podrazumeva mešavinu kultura i stilova različitih zemalja: američka interpretacija onoga što bi jedna afrička zemlja mogla da bude. Afrikanci će je verovatno masovno slaviti zahvaljujući masovnom uticaju koji afro-američka kultura vrši na crnu kulturu širom sveta (ponovo, zdravo kolonijalizmu!). Ali ovaj argument je složene prirode. Ako se vratimo rečima Erika Kilmongera, možda je u redu za Afro-amerikance da imaju ujedinjenu, mešanu interpretaciju dok god je ona puna poštovanja, imajući u vidu da nikad neće uspeti da spoznaju svoje prave korene.

Pred samu premijeru, filmski Crni panter delovao je gotovo sekundarno u odnosu na pokret "Crni panter" -- Dizni, korporacija koja je, ne smemo da zaboravimo, tokom čitavog svog istorijata bila optuživana za rasizam -- veoma je uspešno obezbedila podršku filmu iz naroda; #BlackPantherChallenge, na primer, sakupio je preko 300.000 dolara za to da se crna deca pošalju na gledanje filma u bioskopu. Svi znamo kolika je moć zastupništva, a verujte mi na reč kada kažem da će ovaj film promeniti živote nemalom broju male crne dece.

Ali zbog svog istorijata i statusa konglomerata isključivo u vlasništvu belaca, peticija koja od Diznija traži da uloži 25 odsto svoje zarade u crne zajednice zvuči krajnje primereno. "Dok se crne zajednice širom Sjedinjenih Država i dalje bore sa problemima kao što su džentrifikacija, policijska brutalnost i neprihvatljivi uslovi života, ne možemo i dalje nesmotreno da podržavamo ove konglomerate, dozvoljavajući im da zarađuju na nama, a da im zauzvrat ne tražimo nešto više od njihovog proizvoda", stoji u toj peticiji.

Malo je verovatno da će studio udovoljiti ovom zahtevu, ali, po mom mišljenju, sjajno je što uopšte vodimo te razgovore – a to ne bismo mogli bez postojanja Crnog pantera.