Pol Tomas Anderson o perfekcionizmu i snimanju "Fantomske niti"

"U nekom trenutku mi pažnja popusti. Nemam baš taj temperament."

|
feb 5 2018, 7:41am

Phantom Thread

Pomislite samo na ovo: Joakin Feniks trpa kulu od peska u Masteru. Ili na ovo: žabe što padaju s neba u Magnoliji. Ili se, možda, prisetite Marki Markove lažne patke od tries santima u Noćima bugija (Boogie Nights). Nikad ne znate šta će sledeće da uradi Pol Tomas Anderson. Samo znate da će slike koje stvori ostati zauvek urezane u vaš mozak.

Nisam imao pojma šta da očekujem od Fantomske niti (Phantom Thread), Andersonovog novog filma o modnom kreatoru u Londonu pedesetih. Trejler je delovao kao umišljena BBC-ova kostimirana drama kakve vaši roditelji gledaju nedeljom uveče, sva u besprekornom poziranju i sumornim bojama.

To je bilo još veće iznenađenje zato što je njegov poslednji film Skrivena mana (Inherent Vice) bio stonerska komedija smeštena u Los Anđeles sedamdesetih. On je već izjavljivao da ne voli da se ponavlja – "Ne želim da se vraćam, to bi bilo jebeno strašno" – čime se lakše objašnjavaju njegovi skokovi od otkačene romantične komedije Opijeni ljubavlju (Punch-Drunk Love) do Biće krvi (There Will Be Blood) i sve drugo nastalo od tada.

U izuvijanoj priči Fantomske niti o jednoj sjebanoj vezi, Dej-Luis igra uglađenog modnog kreatora po imenu Rejnolds Vudstok. On je potpuni kontrol frik, konkretan po pitanju šavova na svojim haljinama koliko i po detaljnim porudžbinama za doručak. Naravno, nije baš toliko sjajan u vezama. On počinje da se viđa sa jednom belgijskom konobaricom, koja mu postaje model i muza. Jednog jutra, dok je u punom modu kretena koji voli da kontroliše sve oko sebe, Vudstok se breca na devojku zato što je suviše glasno premazivala njegov tost puterom: "Ne mogu da započnem dan konfrontacijom."

Ako to zvuči kao sumorna drama o jednom nepodnošljivom ženomrscu, verujete mi, nije. Postoji gomila urnebesnih Vudstokovih ispada i rečenica koje nikad ne biste čuli u jednoj utegnutoj drami. Uzmite na primer Vudstokovo protivljenje reči "šik". "Šik! Ko god da je to izmislio trebalo bi javno da dobije dvadeset pet po turu. Ja čak ni ne znam šta ta reč znači! Šta je ta reč? Jebeni šik!" U filmu se posebno ističu slične erupcije. Žestok je i nepredvidiv, poput granate bačene na konformizam britanske kinematografije.

Nakon što se nađem s Andersonom u jednom hotelu u centru Londona, pitam ga za ovaj njegov najnoviji nagli zaokret. Oči mu se šire istog trenutka kad pomenem reč "rizik". "Pa da. Stvarate sebi izazov kao filmadžiji, zamućujete stvari malo", objašnjava on. Ali zašto baš ova priča? Zašto modni svet Londona pedesetih? Sve je počelo kad je Anderson krenuo da čita o modnim dizajnerima tog perioda, kao što su Balensijaga i Dior. "Oni su bili super opsesivne ličnosti", kaže on, "strašno su voleli da kontrolišu, bili su potpuno zaokupljeni svojim poslom." To je, u suštini, lik Dej-Luisa.

Pitate se kako bi bilo ko mogao da bude u vezi sa nekim ko toliko voli da ima kontrolu. Pitam Andersona da li ga je zanimalo kako neko sa toliko pogrešnih emotivnih spojeva u glavi može da iznese bilo kakvu ljubavnu vezu. "Ne. Ono što je bilo zanimljivije je šta se desi kad se nekom ko toliko kontroliše sve oko sebe desi nešto potpuno van njegove kontrole – kao kad se razboli – i šta mu to uradi, i šta ta slabost otkrije u njemu samom? Ono što Vudstok stvarno želi je da ga neko opauči po faci."

Zanimaju me moguće paralele između Andersona i Vudstoka. Može li slavni režiser da se prepozna u ovom modnom kreatoru? "U nekom trenutku mi popusti pažnja, pomalo sam nestrpljiv kao osoba. Nemam baš pravi temperament za to." Dakle, optužba da je "kontrol frik" ipak jeste opravdana? "Oh, pa naravno, ali na skali od 1 do 10 ja sam tu negde oko petice. Povremeno sam prava desetka. Mislim, niko ne voli kad režiser ne donosi odluke. Bilo je par situacija kad sam to pokušao i svi su bili istinski iznervirani. Bili su u fazonu: 'Dobro, samo nam jebeno reci šta ti se sviđa, jer ne želim da moram da nagađam.'"

Pominjem mu činjenicu da postoji čitava armija filmskih štrebera na Jutjubu koji do detalja bistre njegov prepoznatljivi stil, vivisecirajući sve od njegovih patentiranih naglih skretanja kamerom do njegovih kadrova u okviru kadrova. Ponovo, na pamet vam pada reč "minuciozno". Pitam ga da li je svestan svoje prepoznatljivosti. "Ona mora da proistekne iz same priče", kaže on. "U Biće krvi možete da imate epiku, zato što ste spolja i pratite priču na širokom platnu." Dok je rad kamere u Fantomskoj niti – u kom je Anderson aktivno učestvovao – suptilniji. Šta se desilo sa njegovim omiljenim naglim skretanjima, vožnjom kamerom i bravuroznim prizorima? "Fizički nemate prostora da vitlate okolo kamerom", objašnjava on. "Snimate u staroj džordžijanskoj kući. Dakle, ukoliko ne želite da radite folirantsku kameru s krana koja prolazi kroz pod i slične gluposti, stil proističe iz same priče i likova."

Okruženje ove priče ne može da bude drugačije, slažem se, ali Dej-Luisov modni kreator deli izvesni DNK sa nekim drugim Andersonovim likovima. U nemaloj meri sa Danijelom Plejnvjuom iz Biće krvi, glumčevim drugim velikim tumačenjem monomaničnog muškarca u potrazi za savršenstvom. Obojica su falični muškarci, obojica su slika i prilika nezdrave muškosti. Dobro, nisu baš u istoj kategoriji kao Frenk TJ Meki iz Magnolije (“Poštuj kurac! Zauzdaj pičku!”), ali je njihova muževnost očigledno opasna po ljude oko njih. Šta privlači Andersona ovim antiherojima? "Obično su smešni. To je veoma pogodno za humor, kad je neko takav."

Anderson govori o Dej-Luisu na snimanju kao da nije sreo glumca, već samog Rejnoldsa Vudstoka. Da li se to razlikovalo od iskustva rada sa njim na Biće krvi? "Pa razlika je u radu sa Danijelom Plejnvjuom u odnosu na rad sa Rejnoldsom Vudstokom", kaže on, ponovo kao da je glumac non-stop u liku (što je nešto po čemu je on već inače slavan). "Plejnvju je malo podnošljiviji za druženje; on je samo želeo da izvuče napolje ono što se nalazi u zemlji; Rejnolds je opsednut svojim tapetama i stolicama, i svim ostalim."

Paul Thomas Anderson. Image: VICE

U eri Noći bugija, Anderson bi jeo tokom intervjua jeo picu i neprestano brbljao o filmovima kao da je popio deset šolja kafe. Kad razgovarate s njim sada, u 47. godini, on je rezervisaniji, sa sedom kosom i četvoro dece. Ali i dalje emituje tu glad svežeg diplomca filmske škole koji želi da vas obori s nogu u bioskopu. I dalje jedva čeka da skoči naglavačke u nešto potpuno nepoznato.

A sami filmovi? Njegovi poslednji najviše su podelili publiku u njegovoj karijeri. Master je dvoiposatni film okvirno zasnovan na ranim danima Sajentologije za koji je Entertainment Weekly, u članku naslovljenom Zašto sam se odljubio od Pola Tomasa Andersona, rekao da mu "nedostaje likova do kojih nam je stalo". Potom je tu bila Skrivena mana, adaptacija romana Tomasa Pinčona, autora koji je slavan po tome da ga je teško adaptirati, sa čijeg prikazivanja su ljudi navodno izlazili u masama zbog njegove nepovezane naracije.

Ti filmovi su mi se svideli zbog njihove apsolutnog "bola u patki" za zaplet. Ako ništa drugo, moja rana percepcija o Fantomskoj niti bila je da deluje kao da se za promenu bavi bezbednom temom. Mislim: preći sa ljigavog okruženja porno industrije ili duvadžija iz Venis Biča sedamdesetih na ovo? Film smešten u pristojno društvo?

Ali evo u čemu je stvar: lako je etiketirati Fantomsku nit kao rad "zrelijeg" filmskog stvaraoca, sa slavnim danima kofeinskih naglih skretanja kamerom i kokainske radnje koji su ostali za njim. Priznajem, stil ovog filma je opušteniji, rad kamerom manje energičan. Je li moguće da je bivši enfant terrible usporio? Govoreći s njim, uopšte ne stičem taj utisak. Nije to zato što je sada stariji i rezervisaniji, već zato što su ga, kako mi kaže, ova priča i ovaj stil u to vreme slučajno "ložili". Drugim rečima, njegov ukus se konstantno menja.

Pitam se na šta se loži sada. "Bilo bi lepo ponovo uraditi nešto nemirno, pretpostavljam. Za mene neko vreme neće biti engleskih salona", smeje se on.

Iako su možda engleski saloni provaljeni, bilo bi sjajno videti kako se Anderson posvećuje prljavijoj strani Velike Britanije. Voleo bih da vidim, na primer, kako radi kitchen sink dramu u Londonu, ponovo ubacujući otrcane arhetipove žanra u PTA blender. I kao da mi čita misli dok odlazim, on mi saopštava: "Imao sam pre neki dan ideju da ponovo snimam nešto u Londonu, zato što mi je baš prijao boravak ovde i osećam da bi imalo još štošta da se uradi."

@OliverLunn

JOŠ NA VICE.COM:

Video u kom osoba viče svaku reč iz trejlera za "Lady Bird" je savršen

Pogledajte trejler za 'Hereditary' – horor koji je istraumirao Sandens festival

Najgori filmovi koje sam gledao 2017. godine

Više na VICE
Vice Channels