Zašto bi trebalo manje da psujemo

Nisam došao da vas prekorim niti bilo šta slično, ali: previše psujete i time svima kvarite zabavu. Ih, da ga jebeš, i sam to radim.

Psovke crpe snagu od tabua – sposobnosti da izazovu jaku emotivnu reakciju – i za razliku od vaših viktorijanskih predaka, koji bi morali da šmrknu malo mirišljave soli na svaki neočekivani pomen donjeg rublja, nas prosto više nije toliko lako šokirati. Uzmite, na primer, reč "sranje", dugogodišnjeg nosioca bronzane medalje za najuvredljiviju englesku psovku, koja je u međuvremenu postala ni po čemu poseban sinonim za "stvar". Kakav je to način da se čovek ophodi prema Velikoj trojki?

Poslednjih nekoliko generacija probijalo se kroz život začinjavajući skoro svaki razgovor "pizdom" i "kurcem". Kafić je ostao bez kafe? U majčinu. Ne možete da se konektujete na WiFi? Do kurca. Drugar donese pogrešno piće sa šanka? Smotana pizda.

Ispostavlja se da je psovanje korisnije nego što je bilo ko od nas mogao da pretpostavi. Te male lingvističke ručne bombe imaju razne upotrebne vrednosti po sve nas, uključujući umanjivanje bola, povećavanje empatije, pomaganje da izađemo na kraj s besom i smanjenje verovatnoće nasilja. Po čemu su onda te male bodljikave reči posebne i zašto bi trebalo da se zabrinemo zato što je psovanje istupilo svoju oštricu?

Razgovarao sam sa doktorkom Emom Birn, autorkom knjige Psovanje je dobro po vas i saznao kako jedno umešno plasirano ma ko im svima jebe mater može bukvalno da vam spase život.

VICE: Zdravo, Ema. Dakle, postoji teorija da se psovke drugačije obrađuju u mozgu od redovnih reči, više kao gunđanje ili povika nego kao niz morfema i fonema. Da li i ti to tako vidiš?

Doktorka Ema Birn: Postoji refleksno psovanje, kad se udarite čekićem po prstu – ono ne podrazumeva previše kognitivnih procesa i nije mnogo sofisticirano s naše strane. Ali kad to uradite namerno, to je onda pogodbeno psovanje i ono ume da bude neverovatno iznijansirano.

To je pomalo kao šegačenje i sarkazam, morate da se prilagodite mentalnom sklopu osobe sa kojom razgovarate i steknete sliku emotivnog paketa koji šaljete u njenom pravcu. To je jezička klasa koja govori o stvarima o kojima obično ne smemo da govorimo bez određenog stepena stida, srama ili straha. Nešto što ima emotivni odjek – i tu na scenu nastupaju tabui.

Da li su psovke češće u vezi sa telesnim funkcijama zato što svi dele taj konkretan tabu?

Većina tabua koje koristimo u ovoj zemlju imaju veze sa telesnim funkcijama. Kao ona knjiga Tara Gomija Svi kake. Sranje nas čini jednakima; svi to radimo. Svi smo mi, na ovaj ili onaj način, proizvod jebanja. Volim te psovke zato što nas one zbližavaju.

One se najčešće koriste u svakoj demografskoj grupi u Velikoj Britaniji, ali nisu zajedničke za sve zemlje. Ako zaista želite najviše da uvredite nekoga u delu Kanade u kom se govori francuski, služićete se religioznim psovanjem – pomenućete tabernakl ili Sveto pismo – dok u Francuskoj isto psovanje nije ni izdaleka uvredljivo. Zaista je zanimljivo koliko sve to potiče iz kulture.

Misliš li da to ima veze sa zajedničkim kršenjem tabua?

Tačno tako, nešto što je zajedničko za određeno grupu naspram nečega izvan te grupe. To je neka vrsta plemenskog sentimenta. Psovanje je pomalo kao flertovanje, sve više otkrivate sebe dok ne pronađete nivo na kom vam je oboma prijatno. To je pomalo akcija visokog rizika, izlaganje dela sebe. To je ples otkrivanja i kontra-otkrivanja. Krećete se prema stvarima koje su sve bezobraznije ili sve više tabu i otkrivate da li smatrate iste stvari ukusnim ili neukusnim, emotivnim ili neemotivnim. To je zaista dobar način ispipavanja ko je deo vašeg plemena. A onda dolazi do zbližavanja i održavanja te veze.

Možeš li da nam daš neki primer kako psovanje može da se koristi za jače saosećanje i zbližavanje među ljudima?

Dakle, na primer, pokazalo se – naročito kod muškaraca obolelih od raka ili onih koji pate od nekog dugoročnog hroničnog bola – da im psovanje pomaže da izađu na kraj sa svojim sopstvenim negativnim emocijama ali i olakšava njihovim prijateljima da pričaju sa njima o njihovoj bolesti. Moguće je da je to zato što je to jedina vrsta emotivnog jezika koji se ohrabruje među nekim muškarcima. To je kao neki odušak ili sigurnosni ventil i on može bukvalno da spase život nekom ko ne poseduje društvene alate za razgovor o sopstvenim emocijama na bilo koji drugi način.

A taj bezbednosni ventil služi i za izbacivanje besa?

Jeste, posebno ako ste umešni u emocionalnim nijansama psovanja, možete mnogo lakše da se izborite sa nekakvim sukobom. Šimpanze koje su naučene da se služe jezikom znakova obično koriste znak "prljavo", koji se odnosi na sve što je skatološko, i to je zaista isto kao kad mi koristimo reč "sranje". Što je sjajno, zato što šimpanze u divljini zapravo bacaju svoja govna kad su ljute. Dobro je da se razbacuju okolo pojmom umesto pravom stvari.

Kod ranih hominida, plemena koja su naučila da zauzdaju svoj bes verbalno umesto fizički mnogo su bolje prolazila. Možete ka nekome da zafrljačite svoja osećanja a ne ugrozite fizički ni sebe ni tog drugog.

Sada kada su psovke postale mnogo uobičajenije, manje šokantne, misliš li da je moguće da će prestati da se koriste?

Psovanje je u upotrebi otkako imamo bilo kakav istorijski zapis, i u svakom društvu, tako da ne mislim da je to nešto bez čega bismo lako mogli. Kad bismo uspeli, morali bismo nekako da naučimo da budemo mnogo bolji u međusobnom oslovljavanju, kako ne bismo pribegavali činu fizičkog nasilja.

Ali u današnjem društvu čini se da mnogo starih tabua postaje normalizovano – religija, seks, telesne tečnosti. U svakom slučaju, ne deluje više nimalo opasno opsovati, na primer, pred roditeljima. Hoće li to ublažiti korisnu stranu psovki?

Oko toga se najviše brinem, zato što su poslednji tabui koji se zadržavaju, posebno u britanskom i američkom engleskom, oni koji imaju veze sa proglašavanjem ljudi drugačijim. To su uvrede zasnovane na rasi, rodu ili seksualnosti, a oni su iz očiglednih razloga posebno štetni.

To je jedan od razloga zašto sam protiv zabranjivanja psovanja na poslu ili na Tviteru: moguće je ponašati se neverovatno rasistički, mizogino ili homofobno a da ne upotrebite ni jednu jedinu psovku, a istovremeno je moguće biti sjajan saveznik dok sve pršti od psovki. Nije problem u psovanju.

Ne želim da preteramo s psovkama – onim koje imaju veze sa našim zajedničkim telesnim funkcijama – zato što želim da te psovke zadrže svoju snagu.

Dakle, ako budemo nastavili da psujemo suviše neobavezno i suviše često, da li će ljudi početi da pribegavaju pljuvanju jedni drugih u lice ili rasističkim ili homofobnim uvredama?

Totalno. Mislim da mi je pisanje ove knjige u potpunosti promenilo mišljenje. Bila sam jedna od onih koji psovke koriste da bi nešto naglasili. Ali to sam potpuno promenila. Shvatiš da je to dobro po tebe kao što su, na primer, vlakna dobra po tebe. Vlakna su super zdrava, ali ne želiš da jedeš isključivo njih.

Dakle, mislim da je suština u tome da se psovke koriste umerenije, da ih slušate otvorenije i razumete šta je njihovo pravo emocionalno značenje. Čak i kad su pomalo zastrašujuće, kad nastanu iz besa, straha ili očaja, jer je ponekad to jedini način da se ta osećanja izraze.

Pre nego što te konačn0 ostavim na miru, moram još samo da te pitam koja je tvoja omiljena psovka?

Mnogo mi se sviđa cockwomble, ne znam zapravo zbog čega. Volim uključivanje toplih i prijateljskih uspomena iz detinjstva kao što su Wombles. Ta mi je zaista dobra.

Hvala, Ema.

Knjiga Psovanje je dobro po vas može da se naruči ovde i dostupna je u džepnom izdanju i na Kindlu.

@AlexBriand4

Još na VICE.com:

Kako ćemo psovati kad jednog dana svi postanu imuni na reč 'jebati'

Ko ga jebe, ipak možete da psujete pred decom

Jebi(ga), neću da psujem