Kasirke i kasiri iz Beograda o tome kako da se ponašate prema njima

Jutros ste verovatno prošli kroz njihovo radno mesto. Ako ste normalni, rekli ste dobar dan i doviđenja i potrudili se da pronađete možda po neku sitniju banknotu kako bi zaokruglili račun. Kasiri i kasirke su ljudi koji prosto nisu krivi što vi svakog bogovetnog dana morate da mislite o tome šta da skuvate (opet!).

Oni, iako velikom broju ljudi svakodnevno govore, dobar dan, hvala, doviđenja i prijatno, ipak ne prelivaju svoje frustracije na vas kada im se zakoči aparat za kartice ili se zaglavi papirić u fiskalnoj. Kada „nema posla za kasom“, ima sigurno šta da se slaže po rafovima i magacinima. A svaki odlazak na pauzu za kafu, ili jelo, negde iza zgrade ili u mračnu prostoriju da ih slučajno neko ne bi video a i da oni više ne gledaju vas, najčešće ide uz nadu da se neće stvoriti čep na kasi, pa da ostavljaju zalogaj na pola i trče da što pre otkucaju ta tri artikla nervoznom kupcu.

Zato smo ih pitali kako da im olakšamo život i šta su one stvari koje baš ne moramo da radimo.

„Značilo bi mi ako ljudi ne bi donosili svoje probleme. Ja se trudim da budem što tiša i profesionalnija i da ne smaram.“, kaže mi Slavica 52, dok prebrojava mlečne proizvode i jednim okom motri na kasu jer je jutros sama. Pretpostavljam da zbog Slavičine povučenosti, blagog lica i sede kose ona odaje utisak nekoga na koga ćete baciti svoj emotivni problem i očekivati saosećanje, a ona ga očigledno jedva nakuplja za sebe.

U nešto manjem lokalu, za kasom sedi Nataša 63, na čijem je licu, za razliku od Slavičinog bledila, jaka šminka. U plavu ukoričenu sveščicu upisuje stavke za popis, nije joj najjasnije šta baš hoću da čujem i zato mi objašnjava da je radnjica mala i da nema tu neke filozofije, niti ičega što malo strpljenja ne može da reši. Ipak, potvrđuje da postoji težnja ljudi da u kasirkama i kasirima pronalaze svoje slušaoce.

„U principu svi hoće nešto da vam ispričaju, ali u tome je stvar, prekinuti ih a da ih ne uvredite. Postavite se sa distancom i poštovanjem i tako najčešče bude uzvraćeno.“, kaže ona. Ja shvatam poruku i nastavljam dalje.

Većina sa kojima sam pričala imaju razumevanja za penzionere, ali oni nisu najbolja kombinacija sa rafovima žute štampe.

„Verovali ili ne, ne želimo da komentarišemo "Zadrugu“, ni ne gledamo je. Takođe, prišla mi žena i pita me da li znam ko je ubio onu pevačicu. Šta ja da joj kažem?“, iskrena je Anđela 38.

„Mogli bi ljudi da se ophode prema nama sa više poštovanja. Ne znam kako to da objasnim. To je pitanje stava, način na koji bace pare. Ne pogledaju te i izađu iz prodavnice“, govori Marko 35.

Za razliku od onih koji svoju moć iskazuju kroz sam stav jer su reči suvišne kad se ide po viski i pljuge, neki to rade i kroz direktne naredbe.

„Najgore je kada mi narede da im stavim namirnice u kesu. Ja bih to svakako uradila čim završim sa računom. Čemu to?“, zapitala se tiho Dušica 26.

Osim nepoštovanja u odnosu kupac-mušterija koju je Marko pokušao da mi objani, skrenuo je još i pažnju na čestu „zabunu oko cena“.

„Na žalost ljudi ne pogledaju dobro, i onda vide cenu koja im odgovara. I kada im otkucam artikal kreće čuđenje, pa zajedno idemo do rafa, pa onda prihvate realnost. Onda upoređuju cene u ovom lokalu sa drugim lancima. Šta ja tu da radim, ako mu ne odgovaraju neka ode negde drugde.“, govori sležući ramenima.

Više ljudi se naravno požalilo na krupne novčanice kojima kupuju stvari poput flašice vode ili jedne kifle, i to evidentno rade da bi usitnili novac.

„Popodne mi dolaze puni sitnog novca, a nekako nikome ne padne napamet da možda nešto od toga ostave za ujutru. Ostavite krupne novčanice za prepodne, a sitnije koristite ujutru, to je sve.“, kaže Andrea 30.

Međutim prva stvar koju je Andrea sa radošću podelila sa mnom je frustracija koja dolazi od pitanja mušterija koji se informišu dok je neko drugi na redu.

„Ajde, nije problem ni da odgovorim na pitanje da li ima nečega dok vodim račina da ne pogrešim sa nekim brojem. Ali stvar je u tome što to nikada nije samo jedno pitanje, već nakon toga kreće serija potpitanja i tu moram da zamolim mušteriju da sačeka svoj red. To je nepoštovanje i prema meni i prema osobi pre nje. Nije moguće da je baš u tolikoj žurbi.“, dodaje Andrea.

Anđela od koje se očekuje da kroji teorije zavere vezane za ubistva pevačica i eventualno dođe do počinioca zločina, ima još jedan problem.

„Ako ste izgubili novčanik, pre nego što dođete uvereni da ste ga ostavili kod nas, molim vas pogledajte na svim drugim mestima. Posle svima bude neprijatno kada se izvinjavate. Takođe, stvar za koju mislite da vam je nisam dala jer nije u kesi najčešće stavljate u džep.“

Tek što sam postavila pitanje zaintrigiranoj kasirki koja je sa osmehom gledala šta da kaže, u prodavnicu je sa svom silinom svog autoritativnog govora tela, ušla menadžerka. Nju sam, dok je prethodno izlazila iz radnje sa nekim papirom, spazila kraičkom oka, ali sam se naivno ponadala da će je posao zadržati napolju duže. Menadžerka se brzo vratila, ošacovala da joj je radnica zbunjena, pitala me šta hoću i kratko i jasno rekla – za to da pišete marketingu. Ja sam se zahvalila i otišla. Naravučenije, ne dovoditi ljude za kasom u nepotrebne sitacije pred nadređenima.