Čudni, misteriozni svet mesečarenja

Jedne večeri 1987. godine, Kanađanin po imenu Kenet Parks vozio je 22 km do tazbine, obio im bravu, ušunjao se uz stepenice, pretukao svoju taštu pajserom iz prtljažnika i izbo je do smrti. Zatim je pokušao da udavi svog tasta, ali je ovaj nekim čudom preživeo. Zatim se odvezao do policijske stanice i priznao šta je uradio.

Zvuči kao jednostavan slučaj ubistva, ali Kent Parks je na suđenju bio oslobođen. Njegova verzija događaja bila je uverljiva, motiv za ubistvo je nedostajao, a i rezultati EEG očitavanja potvrdili su malo verovatnu istinu: Parks je zločine počinio u snu. Slučaj je ostao zapamćen kao jedan od najupečatljivijih primera ubilačkog mesečarenja.

Hodanje u snu – tradicionalno somnambulizam – dešava se u NREM fazi, najdubljem snu bez snova. Revolucionarna studija iz 2012, objavljena u američkom medicinskom žurnalu Neurology pokazala je da skoro 30% ispitanika prijavljuje slučajeve mesečarenja bar jednom u životu (daleko viši procenat od očekivanog). Dakle, skoro svaka treća osoba iskusila je ili bi mogla da iskusi ovaj fenomen. Iako se dovodi u vezu sa stresom, anksioznošću, ili alkoholizmom, uzrok ostaje nepoznat. Da li funkcionišemo po principu automatskog pilota kada hodamo u snu? Da li pokušavamo da ostvarimo skrivene fantazije? Ili je nešto još čudnije u pitanju…

Nauka nije uvek umela da ponudi zadovoljavajuće odgovore na brojna pitanja koja povlači fenomen somnambulizma. Kroz istoriju, misterije mesečarenja inspirisale su brojne teorije - spiritualne, pseudonaučne, folklorne – jer nam se činilo da mesečarimo na granici ovog i onog sveta.

U Šekspirovom "Magbetu" (čin peti, scena prva) nalazi se reprezentativni, zastrašujući primer. Ledi Magbet hoda u snu i emotivno se priseća ubistava ledi Mekdaf, Banka, i Dankana, te tako sebe inkriminiše. Naizgled pod uticajem neke strane sile, pominje metaforično krvave ruke: "Zar se ove ruke nikada neće oprati? Tu se još uvek miris krvi oseća; ni svi mirisi Arabije neće pomoći da ova mala ruka prijatno zamiriše. Oh, oh, oh!"

Bendžamin Rajs nam u Wild Nights: How Taming Sleep Created Our Restless World predstavlja Rejčel Bejker, prezbiterijanku iz Njujorka sa početka 19. veka koja je imala običaj da propoveda, moli se, i kune u snu. Ova "Usnula propovednica" počela je da privlači publiku i sledbenike koji bi se pratili njene "večernje vežbe"; nekad bi se okupilo i po tri stotine posmatrača.

Tokom propovedi u transu, Bejker je mahnito pretila "drhtavim užasima večnog ispaštanja" škrgućući zubima; stenjala je i otežano disala. Ka prisutnima umela je da uputi "nestabilne, divlje, kapriciozne poglede" dok bi joj zenice bile "neobično, bolesno široke". Na kraju noćne epizode, dramatično bi se tresla dok ne padne od umora.

Na mesečarenje se oduvek gledalo sa izvesnom dozom misticizma. Nemački filozof i naučnik Dr Karl Rajhenbah izučavao je ovaj fenomen u 18. veku i povezao ga sa svojim konceptom "odinske sile" kojim se bavio do kraja života.

"Odinska sila", nazvana po nordijskom božanstvu Odinu, je teoretski koncept postojanja „polja životne energije” u kom se, po Dr Rajhenbahu, objedinjuju elektricitet, magnetizam, i toplota; ono izvire iz mnogo čega na ovoj planeti, od ljudi i životinja do magneta. Rajhenbah takođe povezuje somnambulizam sa mesečevim menama; od njega je potekao termin "mesečarenje" jer se navodno češće hodalo u snu pod punim mesecom. Tvrdi da su neki ispitanici hodali u snu ka uzvišenjima sa kojih bi pružali ruke u pravcu meseca. Iako su bile dobro primljene u okultnim krugovima, ove teorije su u mejnstrimu naišle na osudu i tako ostale u kategoriji "pseudonauke."

Sigmund Frojd, osnivač psihoanalize, je 1915. takođe bio fasciniran somnambulistima. Naravno, on je mesečarenje povezao sa ostvarenjem potisnutih seksualnih poriva, i nagađao da ljudi hodaju u snu kako bi se vratili na mesto na kom su u detinjstvu spavali.

Pet godina kasnije, mesečarenje je stilo na veliko platno u filmu "Kabinet doktora Kaligarija". Ovaj nemi nemački horor predvideo je budućnost pričom o zlom doktoru koji ubija uz pomoć mesečara. Sa dosta stila i uzbuđenja predstavio je misteriju mesečarenja i postavio teška pitanja o svesti i razumu.

Uprkos svoj mistici, danas naučnici rade na tome da proniknu u tajne polusvesnog stanja. Dr Gaj Lešciner, neurolog iz londonske Sent Tomas bolnice vodi jednu od najvećih klinika posvećenih snu u zemlji. Oni nude terapijsko lečenje somnambulizma, nesanice, i dugih poremećaja sna. Neki od njegovih pacijenata su u snu vozili motore ili automobile, čak i činili krivična dela.

Dr Lešciner piše: "Nekad smo na san i javu gledali kao na binarno stanje – čovek je ili budan ili spava. Upravo nam posebno stanje somnambulizma otkriva da to nije slučaj. San i java su dve strane jednog širokog spektra moždane aktivnosti. Deo spektra u kom se mozak u datom trenutku nalazi definiše naše ponašanje, sećanje, i druge sposobnosti."

Dakle, nikad nismo sasvim budni a ni sasvim usnuli, uvek su oba stanja prisutna u određenom procentu. Ovo objašnjava kako Lešcinerova pacijentkinja po imenu Džeki može a ustane u pola noći i sedne za motor. Kognitivni deo njenog mozga zadužen za vožnju, balansiranje, menjanje brzina je u tom trenutku budan, iako ostatak mozga spava. Ali kuda to ona noću vozi i zašto, još uvek je nepoznato.

Možda nam onaj procenat od 30% stanovništva koji bar jednom u životu mesečare zvuči previsoko, ali realna cifra mogla bi da bude i mnogo viša. Teško je to pouzdano statistički odrediti i proceniti. Samci, na primer, možda hodaju u snu a da toga i isu svesni – možda sprem sebi obrok, pojedu ga, i vrate se u krevet. Džeki je za svoje noćne vožnje saznala tek pošto su joj komšije skrenule pažnju.

Banko upozorava Magbeta da "paklene sile često nam kažu istinu tek zato da nas na zlo navedu." Možda tako i naše noćne avanture otkrivaju neke skrivene tajne o nama samima. Koje su to tajne, za sada je još nerazjašnjeno.

@JAK_TH