Zašto smo više nego ikad opsednuti bogatstvom i statusom

Prvobitno objavljeno na i-d.

Šta je zajedničko porno zvezdi, menadžeru hedž fonda i dokumentarnom fotografu? U novom dokumentarcu Loren Grinfild Generacija opsednuta bogatstvom (Generation Wealth), povezuje ih pogonsko gorivo kapitalizma. Upravo je na ovaj ekonomski konstrukt i njegovo dejstvo po društvo, sa našom sve bešnjom kulturom preterivanja, usmerila svoje sočivo poslednjih 25 godina ova fotografkinja i rediteljka ovenčana Emijem.

Generacija opsednuta bogatstvom je kulminacija opsežnog i opsesivnog rada koji u popularnu kulturu zadire antropološkom lopatom. Tu su veoma osobite ličnosti kao što su, između ostalih, Florijan, menadžer hedž fonda koji se pretvorio u pustinjaka i našao na listi Najtraženijih kriminalaca u Americi; porno zvezda i prostitutka Kejsi Džordan, poznata po tome da je spavala sa Čarlijem Šinom u vreme njegovih zloglasnih dana neumerene zloupotrebe droga; i Keti Grant, samohrana majka koja je imala bezbroj plastičnih operacija i na kraju platila najveću cenu kad joj je ćerka tinejdžerka počinila samoubistvo; to je jedan mračan, intrigantan i krajnje upečatljiv film.

Još devedesetih, Loren je objavila knjigu fotografija i intervjua naslovljenu Ubrzaj unapred: Odrastanje u senci Holivuda. Bio je to početak njenog istraživanja opsesije novcem, slavom i akumulacijom imetka, usredsredivši se na klince iz Los Anđelesa. Od tada, ona je gledala kako ova opsesija bogatstvom i statusom samo raste do čudovišnih nivoa, najbolje ilustrovanih istovremeno u knjizi objavljenoj prošle godine pod istim nazivom – Generacija opsednuta bogatstvom – i u filmu, koji odlazi još dalje.

“Kapitalizam se ubrzao zbog sveprisutne prirode medija u našim životima, ali i zbog globalizma”, kaže Loren. “Stvorio je kulturu težnje, za koju sam želela da pokažem da se ne svodi samo na novac, već i na lepotu, mladost i slavu.” Da bismo bolje shvatili kako smo dospeli tu gde jesmo, ona se vratila do tinejdžerskih subjekata iz prve knjige kako bi ih ponovo intervjuisala – jednako da bi rasvetlila stazu kojom smo pošli kao i da bi razumela sopstvenu neodoljivu potrebu da je dokumentuje.

Koliko god šokantni Lorenini subjekti bili, ona nam ih ne prikazuje samo da bismo zurili u njih širom otvorenih usta i vrteli glavom, samozadovoljni u saznanju da smo moralno superiorniji od njih. “Želim da bude jasno da se trudim da ih ne osuđujem, jer mislim da to jesu racionalni izbori koje Keti i Kejsi Džordan čine u kontekstu naših društvenih vrednosti”, kaže ona. Lorenin rad bavi se najvećim žrtvama moći bogatstva i statusa, ali umesto da ih doživljava kao groteskne autsajdere, interesantne samo zbog potencijala da šokiraju i užasnu, ona sve nas vidi kako se ogledamo u njima. Posmatrajući ekstreme, ona nam pruža uvid u razmišljanje glavnog toka. “Svima nam se to nalazi pred nosom, tako na nas utiču popularna kultura, medijske poruke i vrednosti korporativnog kapitalizma na svakodnevnom nivou”, objašnjava ona. “Teško je to uvideti dok ste unutar matriksa.”

Među Loreninim prethodnim delima je i knjiga Devojačka kultura (2002), koja je na šokantan način ogolila razmišljanje i rituale američkih tinejdžerki. U njoj, 15-godišnja Šena stiska svoje sise i govori: “Želim da budem toples igračica ili šougerla… ako mogu da uspem u tome, mogu da uspem u bilo čemu.” Kako smo vremenom postajali sve opsednutiji statusnim simbolima, istovremeno smo doživeli pornofikaciju, ono, pa svega u životu. To nije slučajno. “Na kraju sam shvatila da je pretvaranje ljudi od krvi i mesa i njihovih tela u robu najveća tragedija kapitalizma, njegov najveći izraz, ali i najveća šteta koju je napravio, i da žene i ženska tela praktično predstavljaju neverovatnu studiju o tome kako je do toga došlo”, kaže rediteljka. “Pokušala sam da pokažem kontinuitet između načina na koji devojčice uče od mladih dana da njihova vrednost potiče od njihovog tela i kako to potom napreduje kad postanu tinejdžerke. A u popularnoj kulturi, sa osobama kao što su Kim Kardašijan koje postaju bogate, ogromne mejnstrim zvezde preko seks snimaka, kada to nije stigma već nešto nalik odlikovanju i savršeno legitiman način da se one ostvare – pokušala sam da vidim kuda će nas to odvesti.”

Film počinje sa Loren koja postavlja pitanje: “Koji je tvoj cilj, šta želiš da dobiješ ovim izborom za mis?” Pitanje upućuje Eden Vud, tada četvorogodišnjakinji s ogromnom plavom podignutom kosom sa šiškama, roze kostimom šougerle i nečim što liči na Seforu na njenom licu. “Novac! Novac, novac!”, viče ova beba-lepotica. “Šta to radi ženama kako počinju da stare”, kaže Loren, “bio je drugi komadić slagalice za mene. Ako su mladost, tela i seksualnost ono što vam daje vrednost, onda može doći do nekih očajničkih poteza da biste to zadržali kad krenete da starite.”

Veći deo Generacije opsednute bogatstvom potcrtava način na koji se društvo usredsredilo na ideju iluzije uspeha – znakova vrednosti putem statusnih simbola, vlasništva, akumulacije predmeta. Postalo je bitno projektovanje slike uspeha. Nikad više nego u doba društvenih mreža. “Tužna činjenica u vezi s ovom promenom u poslednjih 25 godina, naročito u Sjedinjenim Državama, jeste najmanje društvena mobilnost koju samo ikad imali. Sedamdesetih smo imali mnogo više prave društvene mobilnosti. Sada je imamo manje i koncentraciju bogatstva u rukama šačice, i tako, kako društvena mobilnost sve više postaje van domašaja ljudi, fiktivna društvena mobilnost jedina je vrsta uspona koju većina oseća da im je dostupna.”

Kuda smo se, dakle, uputili? Loren povezuje ovu kritičnu situaciju s onim što smo učinili Zemlji sa klimatskim promenama. Kao što novinar i autor Kris Hedžiz kaže u filmu: “To vam je pomalo kao Pad rimskog carstva. Piramide su izgrađene u trenutku strmoglavog pada egipatskog carstva. I to se uvek dešava, društvo nakupi najveće bogatstvo u trenutku kad je suočeno sa svojom smrću.” Jedina razlika je što ovog puta sa sobom u smrt vučemo i čitavu planetu.

To je sumorna prognoza, ali Loren vidi makar malo osnova za optimizam. Neki od njenih subjekata na kraju shvate da konstantna težnja da dobiju što više i što bolje, da budu neko drugi i nikad nisu zadovoljni ne može da im pruži sreću. “Na neki način, kad sam radila knjišku verziju Generacije opsednute bogatstvom, imala je mnogo mračniji kraj. Film ima malo nade na kraju, a za mene nada potiče od te mogućnosti buđenja, dekonstrukcije matriksa u kom živimo i sagledavanja stvari na bistriji način, da postoji mogućnost pravog buđenja.” Praktično, sa Trampom i njegovom sortom, uputili smo se na samo dno društva – da bismo raskrstili sa našom zavisnošću od bogatstva i statusa, kao i kod svih drugih zavisnosti, moramo da stignemo do najniže tačke pre nego što ćemo moći da se promenimo. Kao što obeščašćeni bankar hedž fonda Florijan kaže u fillmu, moramo da siđemo sa tog pozlaćenog točka za hrčke. I tako, dok se krećemo ka samom društvenom i političkom dnu, držimo fige da je jedini put nakon toga nagore.