Kakav je osećaj kad odlučiš da pucaš u nekoga, a onda to i uradiš

Džon Frizl je bio mornarički veteran iz Mičigena koji je dobio psihotični napad i ubio svoju majku. Sećao se svakog detalja povlačenja oroza i posledica toga, ali je ostao pri tome da ne zna zašto je pucao u nju. Britani Aden bila je tinejdžerka kad je pucala u oca: znala je da će pucati u njega zbog navodnog zlostavljanja, prisetila se ona, ali se ne seća trenutka kad je povukla oroz ili čak čula da je pištolj opalio. Alfonsus O'Konor bio je policajac koji je planirao da puca iz svog oružja u nameri da spase život drugog policajca na dužnosti.

Imajući u vidu epidemiju masovnih ubistava vatrenim oružjem i manjih ali jednako mučnih epizoda nasilja vatrenim oružjem, nije baš udarna vest da je na desetine hiljada ljudi u Americi pucalo u nekoga pištoljem. Ali u najavljenoj novoj knjizi, Okidač: Priče o američkom strelcu, autor Danijel Dž. Patinkin bavi se složenom moralnošću pucanja u nekoga proučavajući sivu zonu između namere, incidenta i interakcije na licu mesta koja se može završiti tragedijom. VICE je razgovarao s njim o različitim političim stavovima ljudi koji posežu za nasiljem vatrenim oružjem, ulozi koja američka kultura oružja igra u tim incidentima i šta sve to znači u ovom post-Parklend trenutku.

VICE: U ovoj eri masovnih pucnjava, nekima može biti čudno da ste odlučili da napišete knjigu iz perspektive strelca. Koji je bio vaš rezon? Danijel Dž. Patinkin: Veoma me zanima pitanje kontrole oružja i nasilje vatrenim oružjem u Sjedinjenim Državama. To je nešto što uopšteno uzev ume veoma da me uznemiri. Naravno da sam uznemiren zbog broja smrti od vatrenog oružja i ranjavanja vatrenim oružjem u ovoj zemlji. Ali sam uznemiren i zbunjen i raspravom koja je pokrenuta. Rodom sam iz Čikaga, gde ima mnogo nasilja vatrenim oružjem. Želeo sam da napišem nešto provokativno, ali i nešto što će ljude istinski zanimati. Teško ćete naći nekoga u Sjedinjenim Državama koga ne zanima ili nema stav po pitanju nasilja vatrenim oružjem i kontrole oružja.

Imate ljude s obe strane te debate koji glasno zastupaju jedan ili drugi stav, ali možda nisu baš dobro formulisali svoju poziciju — kao što bi bio dobro istražen ili temeljno promišljen argument po tom pitanju. Odlučio sam da napišem knjigu koja zapravo ne zauzima nijedan stav, već dubinski i precizno proučava šta izaziva te incidente u koje je uključeno vatreno oružje. Uglavnom slušamo samo o masovnim pucnjavama. Ali masovne pucnjave čine samo jedan odsto smrti izazvanih vatrenim oružjem u Sjedinjenim Državama. Dakle, 99 odsto njih su pucnjave niskog profila kao one opisane u mojoj knjizi.

Cilj mi je bio da prikažem složene, emocionalne životne priče pojedinaca koji su pucali u nekoga i navedem čitaoca da se na neki način uhvati u koštac sa društvenim i kulturološkim pitanjima koja se nalaze u pozadini svih tih slučajeva. Šta je dovelo do trenutka u životu te osobe da oseti potrebu da povuče oroz? Koje su bile ekonomske, društvene, rasne i psihološke okolnosti tog incidenta? Želim da čitaoci sami protumače i analiziraju okolnosti. Ne želim da diktiram šta moj čitalac da misli ili koji stav da zauzme. Želim da ima promišljenu reakciju na knjigu pre nego što izvuče sopstvene zaključke.

Jedan od glavnih načela knjige jeste da okolnosti okruženja mogu da nadjačaju tradicionalne koncepte morala i izazovu nasilje vatrenim oružjem. Je li postojala neka posebna epizoda koja vam je to otkrila po prvi put? Kad pomislite na strelce, u većini slučajeva, skloni smo da ih etiketiramo kao čudovišta. Počeo sam rad na ovom projektu sa tim predubeđenjem. Očekivao sam da budu psihopate, užasni ljudi ili pokvareni do srži. A nisu. To su donekle obični ljudi koji su, iz najrazličitijih razloga, doneli odluku da upotrebe vatreno oružje i platili cenu za to.

Prva osoba koju sam intervjuisao bio je Lester Jang Mlađi, koji je bio diler kreka devedesetih, ubio je mušteriju i završio u zatvoru na dug vremenski period. Ukucao sam u Gugl "ubica koji je postao motivacioni govornik" i tako pronašao Lestera. Našao sam ga na Fejsbuku. Bio sam stvarno nervozan i pomislio sam: “Za boga miloga, ovaj čovek je ubica. Ja ću ga intervjuisati. Možda ćemo razviti neku vrstu odnosa." Padale su mi na pamet sulude ideje kao što su: "Šta ako odluči da me ubije?" Ukoliko nemate ozbiljnu psihijatrijsku krizu ili nešto slično, ubiti nekoga je odluka koja se nalazi u okviru spektra odluka koje donosite u svom životu.

Ovo su ljudi koji su se našli u određenoj situaciji i doneli odluku da pucaju u nekoga. U ogromnoj većini slučajeva, to je bila jedna užasna odluka. Ali shvatio sam da su to samo obični ljudi koji su, zbog društvenih ili okolnosti okruženja, ili svojih odnosa, odlučili da povuku oroz. U trenutku kad su povlačili oroz, mislim da nisu do kraja razumeli značaj tog čina. To je očigledno užasno traumatično po žrtvu. Ali i za sve te pojedince koji su povukli oroz, bilo je to i za njih užasno i traumatično.

Postao je truizam politike prema vatrenom oružju u Americi da belci mogu da se izvuku sa stvarima sa kojima ljudi obojene boje kože ne mogu. Kako ste u svom istraživanju pristupili tim neujednačenostima kad su u pitanju rasa ili društvena klasa — i koliko su centralna ta pitanja bila po priče vaših likova o njima samima? Koliko su se drugačije prema njima ophodile snage reda i zakona?

Niko od njih se nije žalio na to kako su se prema njima ophodile snage reda i zakona. Policajac nije bio uhapšen, ali ostali su manje ili više prihvatili činjenicu da su uradili nešto loše i zaslužili da budu uhapšeni. Kako su se snage reda i zakona odnosile prema njima nije bila glavna tema knjige. Ali kako su se prema njima odnosili u zatvorskom sistemu jeste, a to je uznemirujuće.

Imate Brendona Klensija, neku vrstu strejt edž belog momka koji je otišao u zatvor u Činu, u Kaliforniji, i morao je da se izbori ne samo sa rasnim odnosima, već i sa ophođenjem čuvara koji imaju mnogo moći na veoma uznemirujuće načine. Imate Britani Aden, koja je otišla u ženski zatvor u Tenesiju. Imate Marvina Gomeza, koji je otišao u zatvor u Albakerkiju. Svi oni su imali negativna zatvorska iskustva, svako od njih različita.

Ljudi obično misle da je masovno ubistvo vatrenim oružjem relativno moderan fenomen, makar na ovom nivou. Ali kao što vi ističete, ono je vrhunac doseglo, makar u nekim gradovima, pre više decenija.

Broj povreda i smrti od nasilja vatrenim oružjem verovatno je čak u međuvremenu opao. Ali ljudi toga nisu svesni zato što masovna ubistva postaju jezivija, te stvari su izuzetno vidljive i ljudi pomisle: "Majko mila, pa to se otrglo kontroli." Ali nije nužno gore nego što je bilo pre deset ili 20 godina. Čikago je sve vreme u vestima, ali nasilje vatrenim oružjem je u Čikagu vrhunac doživelo 2016. godine. Ne vrhunac svih vremena, već skorašnji vrhunac.

Kad pogledate unazad statistiku i nasilje vatrenim oružjem, u smislu smrti izazvanih vatrenim oružjem i pucnjave po Čikagu, bilo je mnogo gore sredinom devedesetih. A nije bilo ovoliko javnog zgražavanja. Mislim da je deo razloga za to što je najveći deo nasilja vatrenim oružjem u Čikagu bio ograničen na geto. A u skorije vreme ono se raširilo više po čitavom gradu. Nasilje vatrenim oružjem bilo je veoma loše, a na sve to smo dobili još i ove masovne pucnjave.

Masovna pucnjava sa kojom je sve počelo bila je Kolumbajn, koja se desila pre 20 godina. Ali bilo je lošeg nasilja vatrenim oružjem i masovnih ubistava u zemlji decenijama. Samo su masovne pucnjave koje se dešavaju danas toliko nehumane i toliko ekstremne da su postale senzacionalističke u medijima. Ljudi ne shvataju kako glasi stvarna statistika.

Kakvu ulogu američka kultura vatrenog oružja — omiljena tema podjednako i liberala i konzervativaca – zapravo igra u ovim ubistvima?

Krupna nit koja se provlači kroz sve priče u knjizi je dostupnost oružja. A dostupnost oružja nije isto što i legalnost oružja. To je koliko lako možete da dođete do oružja. Bukvalno svako u knjizi nije imao nikakvih problema da dođe do pištolja, naročito u trenutku kad to nisu smeli. Mogli su da dođu do pištolja u trenutku kad su bili podložni tome da počine nasilan zločin.

Lester Jang bio je u Južnoj Karolini, gde su ljudi sve vreme razmenjivali oružje za drogu. Brendon Klensi je pištolj dobio od dede. Britani Aden je pištolj skinula sa zida u očevom domu. Dostupnost oružja umnogome doprinosi nasilju vatrenim oružjem. Nemam mnogo poverenja u sposobnost saveznih vlasti da ostvari velik uticaj na dostupnost oružja, ali ima stvari koje mogu da se urade.

Možete da edukujete ljude kako da pohranjuju, obezbede i zaključaju oružje. Možete da izvršite pritisak na crnu berzu oružja. Lokalne snage reda i zakona mogu da porade na smanjenju krađe oružja. Možete da zatvorite zakonske rupe za sajmove oružja koji omogućuju svakome da kupi oružje bez potpune pozadinske provere njihove prošlosti. Ali opcija rešiti probleme pištoljem je jedinstveno američka stvar, zar ne? Ljudi pomisle: "Oh, nabaviću pištolj. Ubiću ga."

Svi ljudi koji su počinili zločine ovde pištolje su doživeli kao razuman metod za rešenje svojih problema. Brendon Klensi je živeo u San Bernardinu, u Kaliforniji. Bio je zabrinut zbog gangsterske aktivnosti u gradu. Video je ljude kako potežu oružje i njegova reakcija je bila: "Uzeću dedin pištolj. Tako ću razrešiti tu situaciju." Njegov prvi instinkt je bio: "Uzeću pištolj da se zaštitim." Mislim da se taj način razmišljanja krije u srcu naše kulture oružja.

Marvin Gomez je upao u kafansku tuču u Albakerkiju. Tip mu je posle toga prišao i njegov prvi instinkt bio je da potegne sačmaru. Imao je utisak da nema mnogo drugih opcija. Ali čovek je mogao vrišteći da otrči u noć ili da se zaključa u kola. Ali da potegne pušku bio je jedan od njegovih prvih instinkata. To je ključno za američku kulturu oružja.

Pošto ste zašli toliko duboko u problematiku kulture oružja, njenih preteča i srodnih faktora, koliko vas ohrabruje aktivizam za kontrolu oružja koji se javio posle Parklenda?

Nažalost, mislim da nas je masakr u Parklendu, na Floridi, naučio vrlo malo toga što već nismo znali iz mnogih prethodnih pucnjava po školama. Strelac nije imao nikakvih problema da nabavi vatreno oružje uprkos dokazima da je patio od mentalnih zdravstvenih problema. Da budem iskren, da mu je bilo zabranjeno da kupi oružje u sportskoj radnji, mogao je jednako lako da ga nabavi od prijatelja, člana porodice, iz oglasa ili na crnoj berzi. Ono što Parklend čini jedinstvenim, međutim, jeste masovna mobilizacija građana koji žele kontrolu oružja na saveznom nivou, naročito glasača tinejdžerskog uzrasta. Međutim, nismo videli neki veći savezni zakon za regulaciju oružja u čitavoj jednoj generaciji i ostajem skeptičan da će američki Kongres izglasati bilo kakav zakon koji u većoj meri smanjuje nasilje vatrenim oružjem. Pristupačnija rešenja nalaze se drugde: državna i lokalna regulacija, policijske i građanske inicijative, i postepena kultorološka i ekonomska promena.

Koliko trenutni problemi sa oružjem mogu da se pripiše predsedniku Trampu i Džefu Sešnsu i njihovom pristupu ATF-u i odbijanju da nasilje vatrenim oružjem uvrste u raspravu o masovnim ubistvima?

Ne znam koliki je konkretan uticaj predsednik Tramp izvršio na trgovce oružjem, ali znam da je povukao regulaciju iz Obaminog mandata koja bi dodala još mentalno bolesnih Amerikanaca u federalnu bazu podataka o proveri prošlosti pojedinaca. Dakle, iako je Tramp javno okrivio mentalne bolesti za našu epidemiju nasilja vatrenim oružjem, zapravo je preduzeo korake koji olakšavaju mentalno bolesnima da nabave oružje . U širem smislu, predsednik Tramp preko svoje retorike i pro-NRA pozicije obeshrabruje pojedince da uzmu u obzir najvažniji faktor u problemu sa američkim nasiljem vatrenim oružjem: a to je preko 300 miliona primeraka oružja u zemlji. Prema Trampu i njegovim saveznicima u ovoj diskusiji, skoro jedina stvar koja ne izaziva nasilje vatrenim oružjem jeste dostupnost vatrenog oružja — stav koji opovrgava velik broj istaknutih studija i koji je, već na prvi pogled, krajnje apsurdan.

Saznajte više o Patinkinovoj novoj knjizi, koja izlazi 19. juna, ovde.