Pričali smo sa ljudima koji ne navijaju za njihove reprezentacije

Mnogo je dobrih razloga da ne navijate za vašu reprezentaciju na svetskom prvenstvu.

Evo vam jedan - ako naprave rezultat, to će prisvojiti svi najgori nacionalisti, ksenofobi i lumpen-patriote koji obitavaju u vašoj zemlji. A ako propadnu, izlivi žuča i posipanja pepelom biće jednostavno previše bolni za gledanje. A možda je i vaša reprezentacija prosto šuplja, i baš vas briga za nju.

Zanimljivo je da na svetu postoji baš mnogo ljudi koji ne haju za reprezentativni fudbal. Popričali smo sa nekima od njih da saznamo kako i zašto, i ako sada navijaju za nekog drugog, zbog čega baš za njih.

VICE: Zašto si napustio svoju reprezentaciju, Džejmse?
Džejms: Bilo je tu više faktora. Voleo sam Englesku do neke 2000. recimo, a onda je došla generacija nekih fudbalera koji su mi privatno nepodnošljivi. Džon Teri, Ešli Kol i njima slični su me potpuno ohladili od gledanja reprezentacije.

Takođe, mnogo navijača Engleske su "Bregzitaši", a ja se fundamentalno ne slažem sa njima. Odrastao sam verujući u lep fudbal, u fudbalsku slavu, pa sam tako umesto Engleske počeo da navijam za Argentinu. Međutim, u poslednje vreme sam pomalo i omekšao stavove, sad su mi engleski fudbaleri pomalo i dragi. Sigurno da ima veze sa time što sam navijač Totenhema, a ima puno njihovih igrača u repki.

Navijaš li za još nekoga osim Engleske na ovom prvenstvu, onda?
Uh, ova Argentina mi se baš ne sviđa, ali gotivim Belgiju - jasno, Jan Vertongen, Musa Dembele i Tobi Aldervereld su sve Totenhemovi igrači. Sviđalo mi se zajedništvo Islanda, sviđa mi se hrvatski vezni red, a volim i kako Kolumbija igra ovih dana. Francuska može biti baš dobra ako im se kockice sklope. U suštini, podržaću svakog ko igra atraktivno. A podržao sam i Nigeriju jer im je dres baš do jaja.

VICE: Šta fali Norvežanima, Davide?
David: Sve. Jebeno smo užasni.

Ovaj…objasni nam to malo.
Brate, cela Skandinavija je otišla na svetsko sem nas, pa čak i Island! Mislim, u redu, nismo zaslužili da odemo u Rusiju ali opet.

VICE: Đoane, ti si Katalonac. Pretpostavljam da to ima neke veze sa tvojom odlukom da više ne navijaš za "Furiju".
Đoan: Navijao sam za Španiju sve do 2010, i prestao sam zbog ličnih razloga. Voleo sam reprezentaciju zbog Barseloninih igrača, a i svi moji prijatelji su bili u tom fazonu pa je bilo lakše. Proslavili smo pobedu na EP 2008 najnormalnije, navijali smo za "naše". Međutim, stvari su se promenile 2010. kada sam tokom Mundijala otišao sa drugarima na festival San Fermin. Gledali smo utakmice na velikom ekranu na trgu u Pamploni - lokalci su izvalili da smo Katalonci, pa su prišli da nas pitaju jesmo li od onih "normalnih" Katalonaca ili od onih drugih. Za njih "normalni" navijaju za reprezentaciju. To me je nateralo da se zamislim.

Nakon te kratke rasprave sam prestao da pratim tada već bivše "naše". Moja ekipa je slavila titulu sa ostatkom naroda, ja sam bio u fazonu "eh, oni su prvaci, ne ja".

Da li je to jedini razlog zašto si napustio Španiju?
Opšta politička situacija u Kataloniji je tih dana bila napeta, tako da sam se osećao politički i društveno odbačen. Već osam godina me reprezentacija ne zanima, i ne očekujem da će se to promeniti. Da naglasim ovde da od svoje četrnaeste godine želim nezavisnu Kataloniju, ali mi "furija" nije smetala sve do tog momenta 2010. Danas ipak razumem kako je španska reprezentacija pre svega propagandno oruđe.

VICE: Kako to da više ne voliš "Albiona", Peri?
Peri: Eh sad, ne bih rekao da ih ne volim, samo me više prosto nije briga. Rođen sam 1996, drugim rečima, za života nisam gledao dobru englesku reprezentaciju. Ne mogu da se ložim kao likovi koji su ispratili ekipe iz osamdesetih i devedesetih.

Takođe, nerviraju me naši navijači. Ono što se desilo u Amsterdamu sad u martu me je samo dodatno deprimiralo. Ljudi koji putuju u inostranstvo samo da bi navijali za Englesku su mahom žešće seronje, i teško mi je da se poistovetim sa njima makar i malo. Pogotovo kad znam da će te glave izaći u novinama jer su na nekom stadionu pevali rasističke pesme ili demolirali neki kafić. Tužno.

I za kraj, medijska atmosfera postane nenormalna čim Engleska uradi išta dobro u fudbalu. Pogledajte kako su tablodi razapeli Rahima Sterlinga pred odlazak u Rusiju zbog one tetovaže. Govnari.

Šta bi ti promenio oko svega toga?
Navijati za Englesku postalo je gotovo sinonimno sa Bregzitom i tome sličnim stvarima. Sve što ima iole veze sa patriotizmom je sada borbeni poklič ekstremne desnice. Engleski navijači idealno oslikavaju naše društvo ovih dana, i ne verujem da će se situacija tu poboljšati.

Svestan sam da mi nismo jedina zemlja koja ima "navijački problem", ali ne verujem da bi ijedna druga nacija u Evropi istolerisala slično ponašanje svojih organizovanih simpatizera. Možda vam ovo zvuči kao levičarski proevropski autošovinizam, ali šta da vam radim - ja se tako osećam.

Pa, jel' navijaš barem za nekog drugog?
Vidi, kladio sam se na Francusku, tako da tu barem imam ekonomski interes. Ali, uvek sam gotivio južnoameričke selekcije, i ove godine moj favorit je Argentina. Baš bih voleo da Mesi osvoji svetsko.

VICE: Zašto, Sajmone? O čemu je reč?
Sajmon: Pa, kao klinac sam navijao za Englesku i Kinu, ali sam onda shvatio da je nacionalizam tumor modernog sveta. Zaključio sam da su reprezentacije samo još jedan od načina kroz koje političari kontrolišu vaša osećanja, i prestao da pratim međunarodni fudbal.

Okej, jasno nam je. A šta ti konkretno najviše smeta u toj sprezi nacionalizma i reprezentacija?
Osećati se ponosnim zbog sportskih uspeha je meni potpuno suludo. Evo zamislite sada da Engleska osvoji ovaj Mundijal - ljudi će to pripisati svakom Englezu na planeti, umesto samo fudbalerima. To je totalno idiotski, kako mogu da budem ponosan na taj uspeh kad mu nikako nisam doprineo?

Uh, ali ista priča je i sa klupskim fudbalom zar ne?
Slažem se. Klupski fudbal već pratim, ali ne mogu da kažem da navijam za bilo koga. Ja gledam fudbal jer volim da gledam izuzetne sportiste kako rade čudesne stvari. Recimo, uživam u svakom novom rekordu koji postavi Kristijano Ronaldo, ili kada potpuni autsajder poput Lestera osvoji Premijer Ligu.

Ali taj nacionalizam ti baš smeta, zar ne.
Rekao bih da baš ne volim međunarodni fudbal pre svega zbog svojih političkih ubeđenja. Prosto ne verujem u tu priču da moraš bezuslovno voleti svoju zemlju.

Međunarodni fudbal je često hazardan po spoljnopolitičke odnose dveju zemalja. Evo, recimo, kad Kina igra protiv Japana - to je uvek "više od igre". Za mnoge starije ljude, takvi susreti otvore stare rane.

Takve utakmice su neverovatno toksične. Nije ti stalno samo do pobede, već i želiš da protivnik bude potpuno ponižen. Ako se Katalonija ikada otcepi od Španije, njihov prvi međunarodni susret će biti baš eksplozivan. Svet je pun takvih primera…hteli to mi ili ne, politika je jedna od glavnih elemenata u međunarodnim sportskim takmičenjima.

VICE: Ne navijaš za Indiju, Rošane?
Rošan: Ima tu par razloga. Prvi je kriket - mi smo velesila u tom sportu, i samim time kriket je ovde mnogo popularniji od fudbala. Ljubitelji sporta prosto nemaju vremena za fudbal, a pošto smo u fudbalu bedni, ministarstvo sporta investira mnogo više novca u kriket u kojem smo uspešni.

Nedostatak uspeha je drugi razlog. Mi poslednjih šezdeset godina bukvalno ne postojimo na mapi svetskog fudbala. Naš savez ne radi ništa, a naši klubovi ne mogu da naprave poštenog igrača. Naši najbolji igraču nisu dovoljno kvalitetni da igraju jake evropske lige, i mi samim time nemamo previše interesa da pratimo ta takmičenja.

Ljubitelji fudbala u Indiji se osećaju potpuno pogubljeno. Nema nikakvih indikacija da će biti bolje - savez nema plan, nema viziju, ništa se ne dešava.

Ako bi se nešto od ovoga promenilo, misliš da bi ljudi u Indiji počeli da prate repku?
Apsolutno! Nama ne trebaju veliki uspesi, bićemo srećni i sa malim znacima da se stvari razvijaju u pravom smeru. Naravno, tu je i patriotski element. Ali, bez ikakvog progresa na vidiku, teško je vezati se za našu reprezentaciju. Na prosto nemam snage da ih pratim.

Za koga navijaš na Mundijalima, s obzirom da se Indija nikad nije kvalifikovala?
Gotivio sam Španiju 2010, ali to je bilo to. Sada gledam međunarodni fudbal čisto zadovoljstva radi i radujem se uspesima "malih" timova. Takođe, kako sam navijač Liverpula, obraduju me uspesi naših igrača u reprezentativnom dresu.