Hvala bogu, rok je mrtav

Prvobitno objavljeno na Noisey.

Ljudi se naljute kada čuju frazu „rok je mrtav“. Prošapućite to u osami na vrhu Himalaja, i materijalizovaće se 30 ljudi u CBGB majicama i reagovati sa, pa, zapravo… ova tema je toliko trivijalan mamac na internetu, da je galantna odbrana časti roka postala Rok Novinarstvo Za Početnike. Većina eseja na temu Rok Nije Mrtav koji budu objavljeni u sebi sadrže nekoliko predvidljivih tvrdnji. Neke pišu pripadnici stare garde – obožavaoci gitare, svedoci davno prošlih, starih, dobrih dana – čije automatske reakcije liče na mim sa direktorom Skinerom, koji se zapita da li je toliko van dodira sa omladinskom kulturom, pre nego što odluči da nije, već da deca greške. U drugim slučajevima, autori koji su više u toku će istaći da rok nije mrtav, već da konačno evoluira u nešto što više uključuje žene i obojene ljude, dok navijaju za par svojih omiljenih primera. A iako je to istina, a i dobro, to nije ono što ljudi misle kada kažu „rok je mrtav“. Oni misle da su ga, iz perspektive industrije, po svim merilima popularnosti i profitabilnosti, zasenili pop, hip-hop i EDM. A po tim standardima, da, rok je mrtav.

To je gorka pilula za progutati, znam, naročito za one koji retko proveravaju šta se događa izvan tog žanra. Kako rok može da bude mrtav, kada je tvoj omiljeni bend upravo održao rasprodat koncert, ili je neki novi, inventivni rok album proglašen za najbolji na Pičforku? Površno gledano, budućnost deluje obećavajuće, ali to su samo sitni odsjaji na talasima okeana, koji odnose plutajući leš.

Već neko vreme mu se crno pisalo. Poslednjih par godina, Bilbordove rok liste su bunar bez dna novih pop izvođača koji povremeno drže gitare kao da su modni detalji (dok ovo pišem, Imagine Dragons drže prvi tri mesta na top listi rok pesama), starijih izvođača koji su se kao dekice ugurali u sistem, kao što su Godsmack i Arctic Monkeys, i decenijama starih rok albuma koji su odjednom ponovo postali relevantni, zato što je njihov tvorac umro, ili je dospeo u vesti. Ne znam da li postoji više otrežnjujuća indicija od činjenice da je saundtrek za The Guardians of the Galaxy 2 prošle godine 22 nedelje dominirao na rok top listama, pa je čak dospeo i na prvo mesto.

Hip-hop toliko trenutno dominira u novoj muzici, da je Kanje Vest, koji je dospeo u nacionalne vesti zbog toga što je podržao ideološko dno dna, isprdeo sprdačinu od nesuvislog singla koji je onda nakupio preko sedam miliona strimova i umalo ušao na Bilbordovu listu Hot 100, dok je album dospeo na prvo mesto. Čak ni bukvalno kenjanje u mikrofon dok maše zastavom kesenofobije nije umanjilo momentum hip-hopa.

Rok je toliko irelevantan u muzičkoj industriji danas, da kategorija za najboljeg rok izvođača nije čak ni ušla u prenos ovogodišnje dodele Gremi nagrada. Bend Avenged Sefenfold, izgleda nekom nesrećnom činovničkom greškom, je bio nominovan za Gremija za „najbolju rok pesmu“, ali je bend imao dovoljno zdravog razuma da se ne pojavi na dodeli koju nije prenosila televizija (Mada, Foo Fighters su svejedno odneli nagradu, pošto su iz Gremija bili opasno blizu tome da odaju priznanje bendu koji postoji manje od dve decenije.).

Ali osim prodaje i broja strimova, samrtni ropac roka može da se čuje i na terenu. Ne znam koliko vremena branitelji koji uzvikuju „rok nije mrtav“ provode među tinejdžerskim muzičkim fanovima, ali bih im preporučio da obiđu jedan krug. Prošle nedelje sam prešao most ispovraćanih tinejdžera da bih stigao na Governors Ball, njujorški festival na otvorenom, za sve uzraste, koji obuhvata široku lepezu žanrova. A kada im je ponuđen niz muzičkih opcija, pogodite za koju su se izbljuvani tinejdžeri odlučili. Tako je, izabrali su Ne Rok. Japandroids i The Menzinger, dva pouzdana srednja do velika klupska benda, svirali su na polupraznim poljanama, dok su se klinci sjatili na Halsey i Post Malone. Čak su i The Gaslight Anthem, rok miljenici koji su se vratili iz penzije da bi u celosti odsvirali svoj album omiljen među fanovima, kao hedlajneri u subotu uveče, gledali na polupraznu livadu. U međuvremenu, par stotina metara dalje, more ispovraćanih tinejdžera Travisa Skota je bilo toliko uzburkano, da je pre njegovog nastupa neko morao da izađe na scenu i kaže publici da se povuče unazad, zato što su ljudi u prvim redovima bili zgnječeni.

Čak i kao dugogodišnji fan Gaslight-a, morao sam da priznam da su bili nadmašeni. Dok je nastup ovog benda iz Nju Džersija bio intiman događaj, samo sa transparentom iza muzičara, nastup Trevisa Skota je izgledao kao Tokio na ekstaziju – multimedijalna žurka sa binom preplavljenom šljaštećim TV ekranima, dim-mašinama i laserima, dok je Skot go do pola skakao sa monitora. Naravno da je generaciji koja je odrasla na Snepčet filterima i trikovima za vejpovanje ovo bila primamljivija opcija.

Čak su i Galantis, koji su par sati ranije svirali na istoj bini kao i Gaslight, privukli veću publiku, uprkos tome što su, koliko sam mogao da vidim, samo Hoobastank elektronske muzike. U pitanju su dva identična muškarca, made ne i u biološkom srodstvu, sa, pretpostavljam, mikrofonima koji rade, koji su 45 minuta ložili publiku, dok se u visinu dizao plamen visok 4 metra. Nije me briga koju muziku slušaš ili koliko imaš godina, bacači plamena su toliko jebeno kul. Ali osim tog upečatljivog vizuelnog aspekta, nije teško shvatiti zašto su Galantis toliko popularni na festivalu za sve uzraste. Njihova muzika, čak iako je nikada nisi čuo, zvuči poznato. Zvuči kao reklama za neki kul proizvod.

Željna mladalačka demografska grupa danas je ciljna grupa advertajzinga više nego ikada ranije. Reklame su jebeno posvuda, a pop muzika nije izuzetak. Plasiranje proizvoda je perjanica savremenog muzičkog spota, uz Majli Sajrus koja nanosi EOS balsam za usne u „We Can’t Stop“. Migos u „Bad and Boujee“ napadno prikazuje (i peva o) 19 brendova, kao što su Šanel i Segvej, a skoro svi živi rabe Dreove bitove. Jedan od najproslavljenijih spotova ove godine – tripozna saradnja Spajka Džonsa sa FKA Twigs – je zapravo četvorominutna reklama za Eplove HomePod zvučnike. Marketing kompanija je toliko agresivno usmeren na mlađe slušaoce, da brendiranje i pritisak da se živi lepo deluju sveprisutno, što objašnjava zašto popularna muzika, objektivno govoreći, zvuči kao teško sranje. Da pozajmim šalu od Džona Mulanija, svaka pesma govori o tome kako je večeras to veče, i kako imamo samo ovo veče. Tako da nije ni čudo što klinci na festivalima žele da slušaju pesme koje zvuče kao reklame. Klinci žele bliskost. Klinci žele muziku uz koju mogu da đuskaju i drogiraju se. Klinci žele Galantis.

Ali iako stvari deluju sumorno za rok, evo svetlije strane. Ovaj žanr je uvek najbolji kada je autsajderski. Šta više, kada god je rok dobio priliku da bude mejnstrim, skoro uvek je usrao motku. Mada možemo da padnemo u iskušenje da se osvrnemo na rokov grandž bum devedesetih kao na najskorije slavne dane, lako je zaboraviti da je u takvim danima buma korist imao samo mali broj ljudi, koji su ostale ostavljali u zapećku. Dok se svi rado sećaju Nirvane, Smešing Pamkins i Saundgardena, na hiljade drugih izvođača bivaju zaboravljeni – ili su u najboljem slučaju čudo od jednog hita. Na svaki Green Day i njihov bestseler Dookie, ima na hiljade Jawbreakersa, čiji je Dear You razočarao mogule diskografskih kuća, pa su ih gurnuli pod tepih istorije. Govori se da plima podiže sve brodove, ali niko ne govori o brodolomnicima koji se udave.

Još jedna stvar koju ljudi uvek zanemare kada se prisećaju perioda buma nekog žanra su njegove sramne posledice. Kada god neki istinski inovativan umetnik definiše novi zvuk, biva kopiran čitavu deecniju, dok ne preostane samo sramotan užas, koji gotovo ni ne podseća na original. Ten Pearl Jam-a je 1991. izrodio novi talas odrpanog roka, a skoro 30 godina kasnije, i dalje nas gnjavi Čed Kreger sa svojom trećerazrednim Edijem Vederom koga imitira u Nickelback-u. To se događa u svakom žanru, kada netalentovani klonovi kopi-pejstuju formulu, da bi stvorili nešto lišeno bilo kakve duše, i na kraju to dokrajčili. U metalu je to bio Winger. U pop-panku, to je bio SR-71. U hardkoru je to bio baš onaj bend koji se pojavio prvi posle Minor Threat.

I šta će se u budućnosti događati s rokom? Do komercijalnog povratka teško da će doći u nekoj bližoj budućnosti, ali s druge strane, The Strokes i čitav niz drugih bendova su početkom veka požnjeli blistav mejnstrim uspeh, iako nisu ništa novo smislili. Možda je sve što je roku potrebno neko harizmatično čudo od deteta – novi Džo Stramer ili Džoan Džet – da dođe i razvali vrata za poplavu novih rok bendova. Ali kada uzmemo u obzir koliko mnogo odličnih bendova danas uživa osrednji status, izgleda da bi se to do sada već dogodilo.

Možda će rok vremenom početi da u poređenju bude privlačniji, kako njegovi hip-hop i EDM parnjaci budu starili i bivali sve opterećeniji sopstvenim SR-71-ima i Wingerima. Ili se možda rok kakvog poznajemo više nikada neće vratiti u žižu. Sasvim je moguće da će biti sve manji i manji, kako njegovi poslednji dinosaurusi kao što su Metalika i U2 budu odumirali, i da će ovaj žanr egzistirati na marginama, kao prekretnica kojoj popularni umetnici odaju počast, kao kada neki reper sempluje neku staru džez pesmu, ili kada se Džek Vajt pretvara da svira bluz.

Ali bez obzira šta će se sa rokom dogoditi u budućnosti, trenutno je zapravo u sjajnom stanju, sa isuviše mnogo valjanih izvođača i rascepkanih podžanrova da bi ovde ikako mogli da budu pomenuti. Iako je rok možda svrgnut s vrha, u sredini se širi. Što više njegova popularnost opada, više privlači čudake i otkačenjake – one koji imaju nešto da dokažu, a nemaju nikakvu korist. Što se više putanja karijere rok zvezde urušava, to rok više privlači iskrene, neuporedive vizionare koji stvaraju inovativna dela, umetnosti radi, a ne zbog para. Isuviše se nadam? Svakako. Ali alternativa je da prihvatim da gitare sviraju labudovu pesmu plutajućem lešu.