Fotografije mog bipolarnog oca tokom poslednjih dana njegovog života

„Prihvatila sam izazov da proučavam stanje mog oca kroz svakodnevno fotografisanje njegovih navika.“

|
maj 14 2018, 7:58am

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.

Moj otac je često govorio o tome kako želi da okonča svoj život. Osećao se zarobljenim na Zemlji, u svom telu, ali uglavnom u svom umu. Moj odnos sa njim je oduvek bila pilula koja se teško guta, ali sam rešila da razumem njegovu nemilosrdnu borbu sa bipolarnim poremećajem.

Prihvatila sam izazov da proučavam stanje mog oca kroz svakodnevno fotografisanje njegovih navika. Intimnost u kojoj su nastale ove fotografije govore o velikodušnosti mog oca da podeli svoj život sa publikom. Snažno je patio od emotivnih nestabilnosti i dao nam je priliku da zavirimo u život sa mentalnom bolešću i borbu sa njom.

Moj otac je saznao za i upoznao me sa Projektom Semikolon:“neprofitnom organizacijom posvećenom pružanjem nade i ljubavi za sve one koji se bore protiv mentalnih bolesti, samoubistvom, samopovređivanjem i zavisnošću. “Učlanili smo se u pokret i ja sam ga držala za ruku dok je radio svoju prvu tetovažu, tačku zarez na svojoj levoj ruci. Nemam sumnje da se i u najmračnijim trenucima moj otac neumorno borio za svoj život. Ipak, završetak ove priče je traumatičan i neočekivan.

Nakon uragana Maria, Portoriko je bio paralizovan mesecima. Vlada nije bila sposobna da pomogne ljudima i haos se trajao mnogo više nego što je trebalo. Tokom ovog perioda porastao je broj poziva ka Linei Pas, jedinoj telefonskog savetovališta za prevenciju protiv samoubistva. To je skrenulo pažnju na ozbiljnu krizu mentalnog zdravlja našeg ostrva. Tokom ovog perioda primetila sam ozbiljan pad u očevom raspoloženju budući da nije imao pristup lekarima i lekovima od kojih je njegov opstanak puno zavisio.

Kada su mi javili da je moj otac u bolnici zbog povreda zadobijenih opekotinama, zapitala sam se da li ih je sam sebi naneo. Kasnije sam saznala da su nastale tokom nepredviđene nesreće. Dok je prevozio tank naftnog gasa u svojim kolima, otac je zapalio cigaretu, a procureli gas prouzrakovao je paljenje kola. Svedoci kažu da je iskočio kroz prozor tražeći pomoć, ali da je već u tom trenutku šezdeset četiri odsto njegovog tela, već pretrpela trećestepene opekotine. Znala sam da se moj otac neće izvući. Ne zbog toga što sam mislila da nema snage da se izvuče, već zato što je ovo bila savršena šansa da uspostavi mir koji je već dugo tražio. Slomljenog srca, rekla sam mu da ode po svoju slobodu, i dala mu moju dozvolu da nastavi dalje.

Ubrzo nakon toga, sa njegovim pepelom u svojoj torbi, otputovala sam u Ekvador, njegovu omiljeno zemlju na celom svetu. Nosila sam njegovu težinu na svojim leđima duž celog fizički zahtevnog planinarenja do vulkanskog kratera u ekvadorskim Andima. Prosula sam njegov pepeo gledajući preko Kviloto jezera i bilo je apsolutno veličanstveno. Nikada se nisam osetila tako ostvarenom i u miru sa svojim srcem. Data mi je prilika da upoznam oca kroz moju umetnost i to je bio najveći dar od svih.

Više na VICE
VICE Channels