Kako je Dimitar Berbatov preživeo bugarsku mafiju i postao megazvezda

Zamislite sad ovu scenu: osamnaestogodišnji Dimitar Berbatov stoji oči u oči sa Georgijem Ilijevim, mafijašem i vlasnikom kluba Levski Ćustendil. Njegovi čauši su kidnapovali mladog Dimitra posle treninga za CSKA Sofiju, i doveli ga pravo ka njemu. Kriminalac je rešio da zapreti Berbatovu da bi mu bilo bolje da potpiše za njegovu ekipu, međutim, naš junak uspeva da pozove svog oca i ovaj ga izvlači iz nezavidne situacije.

Godinama nakon ovog događaja, Iliev biva likvidiran na bugarskoj obali snajperskim metkom. Berbatovu, sa druge strane, ne ide loše. On završava svoju poslednju sezonu za Bajer Leverkuzen i sprema se da napravi karijeru u engleskoj Premijer ligi.

Berbatov je rođen u Blagoevgradu, i kao desetogodišnjak priključio se podmlatku lokalnog kluba po imenu Pirin. Nakon par godina, on stiže na radar skauta CSKA Sofije, i ubrzo kreće stopama svog oca koji je ranije branio boje istog kluba. Na treninzima se najviše posvećuje dodavanju i prijemu lopte, pa vam je sad i malo jasnije zašto bi ovaj čovek grudima uspeo da uštopuje i krstareći projektil.

Godine 1998. on dospeva u prvi tim CSKA, a godinu dana kasnije igra protiv Njukasl Junajteda u kupu UEFA. Velika stvar, jer je mali Dima obožavao Alana Širera, legendarnog špica „svraka“ i engleske reprezentacije. Štaviše, za njegov osamnaesti rođendan roditelji su mu poklonili Širerov dres, koji ovaj nije skidao danima. Engleski je vežbao gledajući „Kuma“ iznova i iznova, maštajući kako će jednom imati priliku da porazgovara sa svojim idolom. Taj san mu se na toj utakmici i ostvario.

Ali, nakon susreta sa Širerom, sezona se pretvara u noćnu moru. CSKA gubi titulu u meču protiv velikog rivala Levskog, a Berbatov dobija pretnje smrću zbog svojih mnogih promašaja u tom meču. Besni navijači su čak u jednom momentu napali klupski autobus CSKA, nakon čega je budući „najkulji čovek fudbala“ razmatrao da se prevremeno penzioniše.

Do toga ipak nije došlo, i 2001. on napušta Bugarsku i odlazi u Bajer iz Leverkuzena. Upravo je u dresu „farmaceuta“ on izgradio svoj prepoznatljiv stil – iako na oko on deluje kao lenčuga, kada primi loptu čuda se dešavaju. Jer ono što je Van Gogu bila četkica, to je Berbatovu bila lopta – sredstvo kojim je stvarao umetnost. Kako je vreme odmicalo, on je dobijao sve više prilika da zaigra, pa je tako na proleće 2002. stigao i da uđe kao rezerva u finalu Lige Šampiona koje je Bajer izgubio od Reala.

„Đavo sa licem anđela“, kako su ga nazvali navijači, je na terenu bio ekstrovertan, ali van njega sušta suprotnost. „Bio je toliko stidljiv da smo u pet godina jedva razmenili tri rečenice“, priznaje njegov saigrač iz Leverkuzena Hans-Jerg But. Sam Berbatov je jednom engleskim medijima rekao kako u slobodno vreme rado…crta. Ali, ponekad bi se fotografisao sa tompusom kako bi malo „osnažio“ svoj imidž negativca iz filmova o Džejmsu Bondu.

Sledeća stanica bila je London, i to Totenhem, gde „Berba“ stiže na leto 2006. Uprava „Pevaca“ videla je u njemu idealno pojačanje, čoveka koji bi im doneo plasman u Ligu Šampiona – nešto što je Sparsima promaklo minule sezone zahvaljujući incidentu koji se danas pamti pod nazivom „lazanjagejt“. Sa druge strane, Dimitar teško da je maštao o dresu londonskog kluba kao mali. Kada mu je agent rekao da se oni interesuju za njega, njegov odgovor je bio kratak – „ko?“.

Totenhem je tih godina trenirao Martin Jol, i bila je to ljubav na prvi pogled između njega i Berbatova. „On vam je pomalo kao Marlon Brando u „Kumu“, znate. Veliki čovek, jak čovek, ljudina“, tako je Bugarin opisao svog trenera u jedno izjavi za medije. U svojoj prvoj sezoni, Berbatov je momentalno izglasan za najboljeg igrača kluba.

Već iduće leto je Mančester Junajted pokucao na vrata, ali se onda oglasio Jol sa izjavom da će „radije umreti nego prodati Berbatova“. I saigrači su ga mnogo cenili, o čemu najbolje govori jedna anegdota Džejmija O’Hare. Kako veli Džejmi, jednom mu je na treningu, dok je ovaj stajao petnaest metara daleko i pritom mu bio okrenut leđima, tražio pas – ovaj je istog sekunda uzvratio perfektnim dodavanjem. Nakon treninga, Berbatov mu je prišao i rekao – „ne moraš da vičeš, znam gde stojiš“. Tu sezonu Sparsi završavaju na jedanaestoj poziciji, i Jolu biva uručen otkaz.

Berbatov je tokom prelaznog roka na leto 2008. prvo odbio Mančester Siti, a onda nakon dugih pregovora konačno potpisao za Mančester Junajted, klub o kojem je oduvek maštao. Cena, sitnica – trideset miliona funti. I u Mančesteru je Berbatov bio „crna ovca“ za fudbalerske standarde. Uprkos tome što je bio visoko plaćen centarfor, njegov stav odavao je utisak da se radi o nekom rezervnom levom beku koji je pio celu noć. Ali to vam je Berbatov, on je fudbal uvek posmatrao na svoj način. Jedna od njegovih legendarnih izreka je da „loptu treba tretirati kao ženu“. Vejn Runi ga očigledno nije poslušao.

Već u prvoj sezoni postao je šampion, ali su došli i prvi problemi. Tokom boravka u domovini lokalna mafija mu je ponovo zapretila – gangsteri su tražili 50,000 funti, ili bi u suprotnom kidnapovali njegovu devojku i ćerkicu. I šta je Berbatov ovde uradio? Nije otišao u policiju, već je sam pregovarao sa krimosima i uspeo da reši probleme. Izgleda da se onoliko gledanje „Kuma“ itekako isplatilo.

Sezona 2010-11 ostaje najbolja koju je ikada odigrao. Tu se pamti onaj čuveni het-trik protiv Liverpula, dok je izuzetan utisak ostavio i na meču protiv Blekburn Roversa, kojima je uvalio čak pet komada. Ipak, to izgleda nije bilo dovoljno za Ser Aleksa Fergusona, koji ga je izostavio iz selekcije za finalni meč Lige Šampiona protiv Barselone na Vembliju. Za Berbatova, to je predstavljalo poniženje – odbio je da gleda meč sa tribina, pa je utakmicu pratio na malom TV-u u svlačionici, potpuno sam.

Godinu dana kasnije, Berbatova je na aerodromu u Firenci čekalo hiljade navijača, uvereni da na sledećem letu iz Londona stiže njihov novi napadač. Osim što se to ipak nije desilo – Dimitar se predomislio i potpisao za Fulam, pa je tako odbor za doček u Toskani proveo taj dan ljutito bušeći helijumske balone i paleći transparente dobrodošlice. Martin Jol je zato bio presrećan – Berbatov je Rajana Gigsa i Vejna Runija zamenio za Ejonga Enoha i Stanislava Manoleva.

Tako su navijači Fulama u narednih osamnaest meseci imali priliku da uživaju u onome što su ljudi inače prozvali „berberotikom“ – fudbal toliko seksi da je smeo biti pušten na TV-u tek posle ponoći. A kakva se tek dževa oko njega digla kada je nakon jednog pogotka podigao dres i pokazao majcu. Mnogi fudbaleri ispod dresa nose lik voljene žene, deteta ili Isusa Hrista, ali ne i Dimitar Berbatov, na čijoj je majci prosto pisalo : „govori tiho i dodaj mi loptu“. Molim lepo.

Njegove dobre partije obezbedile su mu prelazak u Monako, gde je doduše uglavnom sedeo na klupi za rezerve. I pored toga, postigao je ovaj fantastičan pogodak na kojem bi mu i najveći majstori pozavideli. 2015. stigao je i do Soluna, gde potpisuje za PAOK. Predsednik kluba Ivan Savidis je dugo maštao o ovom transferu, a i sami znate da se ne valja zamerati čoveku koji sa utokom izlazi na teren.

Čak deset hiljada navijača okupilo se da dočeka sada već vremešnog Bugarina, i ubrzo je svima bilo jasno da su najbolje godine već neko vreme za njim. Berbatov je sve češće propuštao mečeve zbog povrede, a u Grčkoj je zaradio i svoj prvi crveni karton u karijeri. Osim toga, njegove godine u Solunu obeležiće i ovaj mali trenutak šizofrenije u kojem je on sam sebe intervjuisao na svojoj Fejsbuk stranici, i čak se i potpisao kao „Dimitar Berbatov, novinar“.

Usledilo je ravno godinu dana pauze, tokom kojih se Berbatov posvetio raznim drugim stvarima. Na kablovskom kanalu BT Sport se oprobao u ulozi analitičara, a u jednoj reklami za predstojeći revijalni meč je na kratko odglumio i svog filmskog idola, don Vita Korleonea. Pa opet, bez fudbala nije mogao. Negdašnji asistent Mančester Junajteda Rene Mulensten povukao ga je u Indiju, u ekipu Kerala Blastersa koja se takmiči u indijskoj Super Ligi.

Berbatov se u Indiji nije istakao. Postigao je samo jedan gol, a Mulenstenu je ubrzo uručen i otkaz. Nakon svoje poslednje utakmice u dresu Kerale, Berbatov je postovao selfi na Instagramu u kojem, sa maskom za spavanje na licu, kritikuje svog novog trenera Dejvida Džejmsa uz hešteg #najgorigistrotrenerikada. Očigledno je da nikad nisi dovoljno mator da se napucavaš sa drugima na Instagramu.

Da li je avanturama došao kraj, još uvek ne znamo. Ako je Berbatovu i njegovom Instagram nalogu za verovati, on je spreman k’o zapeta puška – sve puca od njegovih slika iz teretane, i opisa kako je u odličnoj kondiciji. Ostaje, naravno, pitanje da li iko želi da mu pruži još jednu šansu na visokom nivou. Dok se to klupko ne razmrsi, barem imamo te jutjub klipove „berberotike“ kao kratkoročno rešenje.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na vicesports.nl