Bilo je jutro, vodio sam svoje dve ćerkice u vrtić, kada sam kraičkom oka video jednog dedu kako zastaje i gleda u našem pravcu. Primetio sam kako se osmehuje, blago klima glavom i kreće nešto da kaže. Nisam se previše obazirao na njega, sličnu scenu sam imao već nekoliko puta i komentar koji bi prolaznici upućivali uglavnom bi bio u stilu “kako su slatke”. Povremeno bi se i direktno obratili mojoj deci, pitanjem “da li slušate tatu”, ili nekom drugom glupom opaskom koje matorci iznose pred nepoznatim klincima na ulici. Pretpostavio sam da će tako nešto biti i ovog puta, kada sam video da deda ne gleda moju decu već mene. “Sledeći put da gađaš sina”, uz osmeh mi je dobacio, a meni onako pospanom je trebalo nekoliko koraka da shvatim šta mi je zapravo rekao. Što je možda i bolje, jer ko zna šta bih mu sve odgovorio da sam bio spremniji.
Danima mi se ta scena vraćala i otvarala pregršt pitanja. Kako se to tačno “gađa sin” i koliko je to sinova ovaj deda-artiljerac pogodio? Ali, na prvom mestu, odakle mu ideja da ja, za početak, hoću da postoji i sledeći put, a ako i hoću, zašto je tako uveren da bih želeo da “gađam sina”?
Kada je moja žena bila prvi put trudna, išao sam sa njom na skoro sve ginekološke preglede i njih je u početku, pored onih najvažnijih pitanja da li je sve u redu, uvek pratilo i pitanje da li može da vidi pol. Ne zato što smo imali favorita, naprotiv, bilo nam je potpuno svejedno da li će biti dečak ili devojčica, što smo svima i govorili. Ma koliko to stereotipno, pomalo i diplomatski zvučalo, zaista sam to mislio. Želeo sam da imam dvoje dece, hteo sam i sina i ćerku, tako da mi je bilo potpuno nebitno kojim će se to redosledom dogoditi. Ipak, hteli smo da što pre saznamo pol, jer kad čekaš bebu normalno je da si mislima u periodu kada je beba već rođena, a sva maštanja i zamišljanja svoje porodice kroz nekoliko meseci, mnogo su jasnija kada znaš šta čekaš. Nezavisno od svih zamišljanja, ovo ima i praktičnu stranu, pomaže kada je reč o biranju boja za dečju sobu i garderobu, a možda i najvažnije, rasprave oko detetovog imena smanjuje za pola.
Lekar nam je dosta rano rekao da je 99 odsto siguran da čekamo devojčicu i ja sam momentalno počeo da se pripremam na to da ću imati ćerku. I bilo je divno. Već od prvih dana po tom saznanju počeo sam da mnogo više primećujem devojčice nego dečake. Slušao sam od mnogih kako su ćerke više vezane za tate od sinova, kako su nežnije i zrelije i, gledajući devojčice i njihove očeve, pitao sam se kako ću se ja snaći u toj ulozi. Imao sam u glavi neku idiličnu sliku, video sam sebe kako guram kolica sa nekom preslatkom bebom, ali onda sam počeo da gledam malo dalje, preskočio sam u svom maštanju nekoliko godina i pitao se kako ću se snaći kada pored sebe ne budem više imao bebu, već devojčicu. Gledao sam igračke koje devojčice nose i shvatio da se pomalo plašim da će moja ćerka kroz koju godinu želeti da se igram sa njom i da se u tome neću snaći, jer šta ja pobogu znam o igranju sa lutkama?! Celo detinjstvo sam proveo u igranju autićima, lego kockicama, pištoljima, u šutiranju lopte, igranju sa mastersima i ostalim sličnim igračkama, pa sam pretpostavljao da bih sinu umeo da pravim društvo u sličnim aktivnostima, ali kako se uopšte igra sa lutkama ili plišanim medama? Kako se stavljaju šnale, kako se vezuje rep? Hajde još i rep, ali kako se pletu kike?!
Nekoliko meseci kasnije rodila se Sara i lagaću ako u maniru naših estradnih zvezda kažem kako je to bio najlepši dan u mom životu. Najlepši dani su došli znatno kasnije, tog dana sam bio uspaničen da li će sve proći kako treba. Toliko sam bio nervozan da sam skoro dva sata vozio po gradu, bez ikakvog cilja, samo sam vozio radi vožnje, jer sam shvatio da me to malo opušta. Posle nekoliko sati sam se video sa kumom i želeći da budemo na izvoru vesti, otišli smo do porodilišta u nadi da ćemo tamo lakše moći da se informišemo, nego pozivanjem broja koji su mi tog jutra dali. Stigli smo u hol i kada sam rekao sestri da bih želeo da saznam da li mi se žena porodila, pokazala mi je jedan prastari telefon sa kog je trebalo da pozovem lokal, isti onaj broj koji sam već dva puta zvao od kuće. Ceo taj hol, stolice, žmirkave neonske lampe i crni telefon sa brojčanikom, delovao je kao da sam ušao u vremeplov i vratio se u godinu svog rođenja. Što je donekle i simbolično, jer sam se i ja rodio u toj istoj bolnici i nije isključeno da su moji okretali baš isti taj brojčanik. Javio se doktor i rekao da mi se žena porodila i da je sve dobro prošlo. Toliko sam čekao da to čujem da skoro i nisam upamtio podatke o težini i dužini bebe. Osećao sam se potpuno isceđeno za bilo kakve velike proslave, za cepanje garderobe, grljenje sa drugarima i forsirano napijanje, tako da sam sa kumom i još jednim prijateljem otišao na piće. Popio sam dva piva i ubrzo otišao kući da spavam. Ležao sam na krevetu, gledao u plafon i ponavljao sebi “Jebote, postao sam ćale!”.
Tri dana kasnije, Sara je došla kući i u mom životu je započelo jedno novo poglavlje. Poglavlje u kojem su neke stvari delovale znatno lakše nego što sam zamišljao, poput menjanja pelena, dok je bilo i nekih situacija koje su mnogo teže nego što je ikada moglo da mi padne na pamet, kao što je situacija sa bebom koja u sred noći vrišti pola sata bez prestanka. Ipak, nedelje su prolazile i sve više sam se navikavao i uživao u svojoj novoj ulozi, ali ne samo u ulozi oca, već konkretno, u ulozi oca ženskog deteta. Svakog meseca sam se sve više zaljubljivao u svoju ćerku, pogotovu kada je kasnije krenula i da reaguje na nas, i tada sam znao da sam sve udaljeniji od želje da imam i sina. Tog leta smo dosta šetali po parkovima i tu sam počeo da stvaram neki blagi otpor prema dečacima. Skoro svaki dečak u parku mi je delovao da je konstantno u nekoj opasnosti, kao da je u bilo kom trenutku na korak od lomljenja ruke ili noge. Prizor koji mi je oslikavao tu razliku, bila je slika nekoliko devojčica koje sede na zidiću i traže puževe, nasuprot kojih jedan dečak iz sve snage, iznova i iznova, lupa plastičnu flašu o pod, dok pored njega proleću druga dva dečaka koji kruže na biciklima. Naravno da je u pitanju najgora banalizacija i toliko već žvakani stereotip o nestašnim dečacima i divnim devojčicama, kad vratim film, svakako da sam video mnogo preslatkih dečaka koji su se lepo igrali, ali moja pažnja je u to vreme mnogo više bila usmerena na ove druge, do te mere da sam osetio kako čak počinjem da se malo pribojavam dečaka. Razmišljao sam koliko mojoj ženi i meni povremeno ume da bude teško, iako je Sara tada bila još jako mala i nije pravila probleme, pa sam pomislio kako bi mi tek bilo da umesto nje imam nekog malog antihrista koga, ako na nekoliko sekundi igubiš iz vidokruga, pronađeš na vrhu drveta.
Dva-tri meseca pre Sarinog prvog rođendana saznali smo da čekamo još jednu bebu i od prvog momenta sam svim srcem navijao da bude još jedna devojčica. Nisam to krio od drugih, štaviše, ne samo da nisam krio, nego sam svima krenuo da govorim da želim još jednu ćerku. Onda sam počeo da se ujedam za jezik, jer sam shvatio da previše ljudi zna za tu moju želju i da će biti nezgodno ako dobijem sina. Prošlo mi je kroz glavu da bi mom sinu neko od ljudi iz mog okruženja mogao kroz šalu da za nekoliko godina kaže kako je njegov ćale želeo da on bude devojčica i da to baš i nije najbolja stvar za dečakovo samopouzdanje, pa sam prestao da to ljudima govorim. Tokom ove trudnoće nisam skoro nijednom išao sa svojom ženom kod ginekologa, više nije bilo primarno da budem brižni muž, već brižni otac, koji će za to vreme čuvati bebu. Tako sam gurao kolica u kojima je Sara spavala, kada me je žena pozvala posle pregleda i rekla “Obradovaćeš se, opet je devojčica!”. Stao sam na ulici i poput košarkaša koji postiže važnu trojku, stagnuo pesnicu i zamahnuo rukom kroz vazduh. Nekoliko meseci kasnije rodila se Sofija i ovog puta nisam pre spavanja zbunjeno gledao u plafon, već sam mislio kako imam dve ćerke i kako je to predivno.
Kada imaš dvoje male dece, normalno je da se nekad prisetiš sebe iz prethodnog perioda i da se uporediš sa sobom danas. Sa jedne strane želiš da veruješ da se nisi previše promenio, ubeđuješ sebe da sve ono što te je nekada zanimalo i dalje voliš, jedino što imaš manje slobodnog vremena, ali onda primetiš da ne posmatraš sve istim očima kao nekada. Na prvom mestu vidim koliko sam postao osetljiviji na filmove, serije ili knjige u kojima se pojavljuje neko bolesno dete. Ako u sadržini pročitam da film prikazuje porodicu kojoj umire dete, momentalno prestajem da čitam i nastavak opisa, jer znam da neću imati snage da se uhvatim u koštac sa tim delom, ma koliko ono bilo dobro. Ne mogu više da neutralno posmatram ta umetnička dela, jer moje oči više nisu neutralne, one su postale roditeljske oči. A roditeljske oči ovakva dela često ne gledaju kao umetnost, već kao situaciju u kojoj se može naći svako dete, uključujući i njegovo. A šta tek reći za vesti? Kod umetnosti može da bude uteha da je često reč o fikciji, dok je nasuprot fikciji surova stvarnost, u kojoj često nailazimo na decu u vestima o tragedijama, ubistivima, zlostavljanjima, maltretiranju. I svaka od tih vesti boli više nego ranije, nijedna od njih nije samo tužna informacija kakva je pre bila, već rana koja se ureže i dugo nas peče.
Sve ovo generalno može da se kaže za ljude koji imaju decu, baš sam nedavno pričao sa nekim prijateljima koji imaju sina i oni su mi takođe rekli da imaju isti ovaj problem, međutim, kada imaš žensku decu, to otvara još pregršt novih dilema i strahova. Pored pitanja kakav je svet u kom smo odlučili da imamo decu, pitaš se i kakav je svet u kom imamo žensku decu i da li bi im život u Srbiji bio lakši da su se rodila kao dečaci. Rekao sam malopre kako na mene deluju vesti o nastradaloj deci, a ovome treba dodati i tragedije sa nastradalim ženama, koje takođe drugačije posmatram sada nego što je to nekada bio slučaj. U trenutku dok pišem ovaj tekst, od početka godine ubijeno je 20 žena u porodičnom nasilju, kada ga vi budete čitali, moguće da će brojka biti i veća. A šta tek reći o medijima koji nam godinama vesti o muškarcu koji je ubio devojku, pa potom izvršio samoubistvo, plasiraju kao priču o “velikoj ljubavi sa tragičnim krajem”. Osim ovih najtežih slučajeva sa tragičnim ishodom, svakodnevno slušamo o ženama koje su žrtve nasilja, pa ako tome dodamo i masovne komentare na te vesti kako je žena zbog svog ponašanja dobila šta je zaslužila, to samo upotpunjuje sliku živoita u Srbiji. Pored fizičkog nasilja, više sam počeo da obraćam pažnju i na psihično nasilje koje žene trpe, a kada klupko krene da se odmotava, postane jasno da su žene još od detinjstva žrtve raznih oblika nasilja. Nedavni slučaj sa Džonijem Rackovićem i njegovim seksualnim uznemiravanjem devojke pokrenuo je niz tema o kojima se manje pričalo u javnosti, a mene je podsetio na seksualna uznemiravanja devojčica koja počinju već u nižim razredima osnovne škole, u narodu popularnih vaćarenja.
Mnoge situacije mi prolaze kroz glavu dok gledam svoje ćerke, koje su male, sada Sara ima nepune četiri godine, Sofija dve i po, i problemi koje one sada imaju skoro su isti problemima koje imaju deca tog uzrasta bez obzira na pol, ali one će rasti i njihov rast će pratiti svakojake nove situacije. Na neke od njih ću moći da ih pripremim, na neke ne. Od nekih problema će umeti da se odbrane, od nekih ne. Život je suviše kompleksan i ni ne želim da decu odgajam pod staklenim zvonom, ali isto tako ne želim ni da banalizujem situaciju, našim tako ustaljenim komentarom “to se i mojoj generaciji dešavalo, pa šta nam fali”.
Jer fali nam, mnogo toga nam fali i sva ta naša lupanja u grudi i uveravanja sebe i drugih da su nas sve rane ojačale je samo prazna fraza i ne želim da svoju decu učim da svoje rane idealizuju, već da ih izbegnu. I to što se u ovom patrijarhalnom društvu nešto ponavlja godinama, generacijama, ne znači da je to normalno i da pred tim treba slegati ramenima. Zato neću svoje ćerke tešiti da je normalno da ih sutra napastvuju dečaci u školi, da je normalno da jednog dana imaju manju platu od svojih kolega muškaraca, da je normalno da će mnogi muškarci misliti da su manje pametne i manje duhovite samo zato što su žene, da je normalno da će neko na osnovu njihove garderobe i pojave tumačiti kakve su osobe, da je normalno da će za svaki napredak u karijeri neko reći da je došao “preko kreveta”, da je normalno da im dobacuju na ulici, da je normalno da će im nekad čuti komentar “ženska glavo”, da je normalno da kada budu iznosile svoj stav koji je suprotan mišljenju većine, čuju za sebe i da su kurve i da su nedojebane, jer ništa od toga nije normalno, već ću ih učiti da oteraju u pičku materinu sve one koji to zaslužuju, jer neki ljudi ne prepoznaju i ne zaslužuju drugačiji rečnik od takvog.
Možda deluje nepotrebno naglašavati da svi ovi problemi koji čekaju moje ćerke nisu normalni, jer mnogi od nas polaze od toga da se podrazumeva da žene treba da imaju ista prava kao i muškraci, ali nažalost živimo u zemlji u kojoj se ništa ne podrazumeva, pa nekada treba i po više puta ponavljati stvari, ma koliko smatrali da su svima jasne. Većina nas koji imamo decu već smo u nekim godinama da smo dovoljno matori i istrošeni da bismo i dalje verovali u one klinačke ideale da ćemo promeniti društvo u kojem živimo, ali možemo makar da ohrabrimo decu da razmišljaju drugačije od ustaljenih balkanskih shvatanja i da prkose svakome ko za njih ima drugačije planove. Za toliko valjda imamo snage.
Ali, na prvom mestu, da ih obasipamo ljubavlju i usadimo im u svest da ćemo ih uvek voleti bez obzira na sve i da ćemo im biti podrška u svim lepim i manje lepim situacijama koje život donosi. I, naravno, da uživamo u svim predivnim trenucima iz najranijeg detinjstva naše dece, za koje svi iskusniji roditelji kažu da za čas prolete. Jer, teško da sam imao mnogo lepših momenata u životu nego kada me je ćerka prvi pitala da li je volim, kada me je druga ćerka prvi put probudila tako što mi je mazila bradu, dok ih slušam kako u glas pevaju pesmice dok ih vozim, kad primećujem njihovu radoznalost kojom otkrivaju svet, slušam njihove komentare kada nešto dobro razumeju i anegdote kada nešto pogrešno shvate, kada vidim koliko su ponosne nekim svojim sitnim pobedama, poput penjanja na neke sprave u parkiću koji su im ranije bile neosvojive ili ushićenje što konačno savladavaju vožnju trotineta, i naravno svi ti osmesi i pogledi, koje je teško opisati, jer oni i nisu za opisivanje, oni su za trajno memorisanje i kada sve ovo bude prošlo, kada budem u godinama kada će moja deca imati decu i osvrnem se na svoj život, oni će i dalje biti pred mojim očima kao slike istinske sreće.
Verovatno ništa od ovoga ne bi bilo jasno dedi sa početka priče, jer da bilo šta od ovog razume, ne bi imao onakav komentar. Što i nije neki veliki problem, jer život bi bio suviše dosadan kada bi svi sve razumeli. Ljudi u mom okruženju ovo razumeju. Verujem i da očevi koji imaju ćerkice znaju o čemu pričam. A to je i više nego dovoljno.
Reklame