150 km peške od Kraljeva do Beograda: Šta sam naučio o sebi, svom telu i Srbiji

Uskoro ću da napunim 44 godine. Bavio sam se sportom kao klinac, basketom, u dvadesetim probao malo da trčim, i to je to. Gojazan ceo život uz povremeno uspešne kampanje da skinem po nekoliko desetina kilograma. Politikom se nisam bavio do 2016. Iako me je zanimala profesionalno, jer sam se petnaestak godina bavio medijima i izveštavanjem. I u politici sam imao jednu uspešnu kampanju, ovog puta zajedničku, sa ortacima iz Kraljeva kad smo napravili Lokalni front i odlučili da izađemo na lokalne izbore. Tada smo uspeli da osvojimo mesta u lokalnoj skupštini. U drugu kampanju smo se upustili godinu kasnije, misleći da je obaveza nekoga ko se bavi politikom da ima politički stav o svemu, a u prirodi naše grupe je da taj stav bude proaktivan. Tako smo se našli među pokretačima u poslednjoj predsedničkoj kampanji.

Prolazili smo skroz svakakva iskušenja kao ekipa i glupo bi bilo da ponovim onu floskulu da "iz svega nešto naučiš", ali stvarno, posle mnogo akcija, pokušaja, uspeha i grešaka, nema ničega što dobiješ kao neko prosvetljenje, ali izgradi se funkcionalna ekipa. Sa neke udaljenosti shvataš i da jesi zaista dosta naučio. I to gradeći ekipu, a ne imidž. A to je važno za ovu priču jer samo u takvim okolnostima dobiješ neku vrstu ohrabrenja da predlažeš i radiš stvari koje ljudima ne padaju na pamet ni u luđim okolnostima. Sve uviđamo naknadno, otuda o Ibarskom maršu i govorim nekoliko dana nakon što je završen, iz komfora koje donosi uspeh nekog poduhvata, a opet, lišen odgovornosti za olakost "naknadne pameti".

Krenuli smo na Ibarski marš kako bismo skrenuli pažnju javnosti na to da je političko ubistvo ostalo nerazjašnjeno i da to nije krajnja posledica, nego i uzrok mnogo većih problema. Onih problema koji generišu strah, osećaj nesigurnosti, neizvesnosti i nepoverenja u državu i okruženje u kome živiš. Na to se ne ukazuje saopštenjima, konferencijama za medije i flajerima. Bilo je neophodno uneti u plan nešto što bi ljude uverilo u iskrene namere. Da u inflaciji populističke retorike pokažemo da živimo ono što govorimo. I tako smo uneli sebe. Vlast je ovde učinila sve da banalizuje opozicioni aktivizam, a i nije baš da je imalo ko da ga brani.

Bilo je dosta ljudi ispred kancelarije koji su došli da nas isprate, pa i novinarskih ekipa, iako nismo mnogo računali na medijsku podršku, pa ni pratnju. Da je ona uobičajena, verovatno se ne bismo ni odlučivali na ovakav, drastičan, vid skretanja pažnje. Takođe, da smo išta ozbiljno planirali u vezi sa ovim putovanjem, verovatno se ne bismo odlučili da krenemo. Nismo u formi. Samo jedan od nas četvorice, koji smo planirali da hodamo celom trasom, ide na neki fudbal i rekreira se. Ja samo nisam razmišljao o tome šta sve može da pođe naopako, nisam zamišljao, ništa. Dva dana pred put sam proveo po nekoliko sati kod fizoterapeutkinje. Ona je uz pomoć struje i nekih obloga uspela da mi doslovno otkoči leđa. Nisam mogao da stojim, a od bola sam čak i teško disao. Kad sam se uspravio, samo sam razmišljao da se to ne pogorša, i da me iz čista mira, tako nešto ne zategne usput. Ali nisam dovodio u pitanje to da ću sigurno krenuti.

Kad smo posle prva tri kilometra došli do marketa gde uvek dolazim nabavku i to autom, imao sam utisak da smo zaista krenuli peške. Tu smo se i rastali sa ekipom koja nas je simbolično pratila na početku. Ubrzo nakon toga smo prošli i pored vulanizerske radnje gde sam tri dana ranije kupio gume, pa me je zabavljala pomisao da sretnem prodavca koji će da me pita zašto sam kupovao gume ako planiram da idem peške. I inače sam sam sebe zabavljao sličnim interpretacijama onoga što smo gledali usput. Mada su to mnogo često činili i svi ostali. Smeh može malo da poremeti ritam disanja, a ponekad i samog hoda. Ali je to ipak super saputnik. Da nismo tako gledali na stvari, usput bi bilo jako malo toga što može da te oraspoloži.

Gradovi više nemaju granice, između je sve nešto nalik predgrađu. Kuće naređane pored magistrale, ili neomalterisane ili sa fasadama takmičarskih boja. Betonski orlovi ili razvaljeni metalni okviri, nigde ljudi, ni dece, iako je sneg veliki, i svega par stepeni u minusu. Kad naiđemo na prodavnice, ispred kakvih se po "predanju" pije pivo, kao da gledam prodavnice devedesetih. To su oni metalni okviri izloga, zaostale reklame sladoleda i soka od pre 10 godina. I tende sa reklamama za pivo, nešto mlađe, 5-6 godina. U izlozima ništa, unutra neki jad na prepotopskim rafovima. Usput zatim, napuštena skladišta, bivše firme i poluprazni autoplacevi i otpadi. Tek ponegde zašljašti poneka skoro holivudska kulisa namenjena iznajmljivanju za svadbe i proslave. Kažu mi da se tu zakazuje i po nekoliko meseci unapred. Pa opet samo dvorišta i urušena privreda.

Iznenada sevnu jedan nimalo skroman objekat za prodaju alata i sitnica od metala, gvožđara. Sve uredno, očišćeno od snega, veliki parking i magacin. Ograda, pristup autom, izgleda da ne radi nedeljom. Očigledno nema okolo toliko kuća, ni korisnika alata da bi bilo odmah jasno kako ovoj firmi toliko dobro ide. To je bilo suviše blizu našeg grada da ne bih znao da je vlasnik firme ujedno i predsednik Gradskog odbora SNS.

Baš je upadljivo da nekada moderne benzinske stanice sada izgledaju olinjalo i zapušteno, osim ako nisu postale deo nekog od ovih mega lanaca za te namene. Nema tu više kafe i firižidera, tek poneko ulje pored vrata, i možda za lanac za testeru. U manjim selima od onih nekadašnjih centara sa ambulantama, apotekama i raznim uslugama, uglavnom su uglavnom preostale utihnule škole. Gotovo nema ljudi. A i to što ima su stariji, i očito mahom siromašni. Napuštenih kuća ima mnogo. Natpisa da se prodaju i nema toliko. Nemaju te nekretnine nikakvu značajnu cenu.

Ekipa je povremeno ćutala, išli smo jedan za drugim, kolovozom naravno. Ima magistrala u početku širinu dovoljnu da ne smetamo čak ni velikim vozlima. Kad ponegde neko i zainteresovano pogleda ka nama, već u sledećem okretu se pravi da nas ne primećuje. Veče pre nego što smo krenuli, objavio sam jedan tvit u kome najavljujem da ćemo krenuti, ali sam to napisao tonom kojim sasvim priznajem i sopstvenu sumnju u uspeh, ali otklanjam svaku sumnju da ćemo probati. Izgleda da je ta iskrenost i rešenost bila dovoljna da se u ljudima probudi bliskost sa nama. Kao da i sami kreću na put. Ako nečemu ili nekome zaista dugujem zahvalnost za ovo onda su to poznati i nepoznati ljudi sa tvitera koji su, pak, prenosili svoje i utiske iz realnog života na lajnu i u dm.

Sve vreme su mi stizale notifikacije i komentari , i ja sam svakih par minuta gledao, lajkovao i odgovarao. Moram da priznam da mi je to baš prijalo i već na početku sam omekšao i postao ganutljiv. Kasnije sam tek shvatio da se tako osećao ogromman broj ljudi. Ganuto.

Zvonili su telefoni sve vreme, javljali smo da smo dobro, i gde da nas ugledaju. Presretali su nas već posle 20 km. Gutljaj rakije je previše kad si dobro zadihan. Srećom vrlo brzo i prođe svako dejstvo.

Susrela nas je i policija čim smo napustili teritoriju svog grada. Rotacija u sumrak delovala je prenapadno, možda čak i suvišno. Shvatili su to i oni, pa nakon što su se pojavili u nekoliko lajvova na samom početku, neko ih je dobro posavetovao da budu tu, oko nas i u blizini, ali ne previše vidljivi. Kasnije su koristili i automobile sa civilnim tablicama i uglavnom bili u krugu od oko dva, tri kilometra. Sačekivali nas. Nisu previše komunicirali sa nama. Naprotiv. Beskrajno nam je bilo zabavno kad su se raspitivali o planovima i trasi, broju učesnika. Uvek su tražili "glavnog". I kad bismo razmenili par začuđenih pogleda uvek su tražili nekog “s kim mogu da pričaju”. Kao po dogovoru smo govorili: sa svakim od nas i nudili im da sami izaberu. Dakle, pristojni i odmereni i nimalo bliski.

A i mi smo bili podozrivi. Sumnjali smo da su tu samo zbog obaveštajnih podataka, da su verovatno instruirani da prikupe što više podataka kojima će neki tabloid pokušati da nam dekonstruiše namere i oblati napore. Zbog toga smo bili vrlo sumnjičavi kad su nam prvog dana dobronamerno posavetovali da se prevezemo kroz selo Brđane pred ulazak u Gornji Milanovac. Bilo je mnogo snega, sužen kolovoz i vrlo nepregledan. Oklevali smo, a oni nisu insitirali. I na kraju smo se ipak prevezli autom, neka četiri kilometra. Zbog toga smo i nastavili da se savetujemo sa njima o bezbednosti i šta obavezno da izbegnemo. Nije bilo puno toga, osim te deonice, autom smo i izašli iz Gornjeg Milanovca, do Rudnika na kom je cela jedna traka bila pod snegom. Tako smo prilično jeftino prošli najveći uspon. I kroz selo Štavice u kome se nalazi i onaj čuveni tunel. To je sve što smo kao ekipa uštedeli od surovog tabanja.

Iznajmljen auto imao je osam mesta, prostor za torbe i velika vrata, uvek je bio zagrejan. Nadohvat ruke su bile rezervne majice, čarape, obuća, baterijske lampe, lekovi, voda i nešto klope. U poslednjem trenutku smo ostali i bez dodatnog vozača pa sam i ja vozio nekih osam kilometara. Jedan od glavnih utisaka je bio to što niko nije hteo da na bilo koji način izneveri ekipu. Mogli smo i da se smenjujemo, da hodamo u parovima, menjamo jedni druge i da tako svako od nas pređe znatno manje, ali da kao ekipa pređemo sve. Međutim, niko nije hteo da se vozi dok drugi hodaju i tako smo, kolokvijalno rečeno, zajedno pokidali magistralu. Preračunao sam na kraju uz pomoć telefona i uporedio sa aplikacijama kod ostalih. Moj put je bio dug tačno 146km, u tih pet dana. Otprilike kao i ostali, osim umetnika u formi fudbalera koji se pružio svih 160. Ako je neko i hteo da bude zlonameran i da pokuša da nas kompromituje, ne bi uspeo sa takvim rezultatima. Tako i policija, kako smo menjali opštine i njihove reone nadležnosti, smenjivale su se ekipe, skromno komunicirale i bile uvek u dometu.

Zanimljiva je koincidencija da je čak više od polovine policajaca sa kojima sam komunicirao zapravo poreklom sa Kosova. Nisu čuli za nas, ali jesu za Olivera Ivanovića, i uvek pogledaju u stranu ili dole, nastavljajući da klimaju glavom kao kada je potrebno reagovati, a baš i nemaš reči. Pitali su nas za namere i da li je nešto tradicionalno u pitanju, mada se nisu smejali kad smo rekli da nije tradicionalno, ali da može da postane memorijalno. Nama je taj crni, autocentrični, humor najbliži.

Osim za auto, pre puta smo ubacivali pare u jedan koverat i za prenoćišta, i za usput. Ubacivao je i ko ne ide na put, ali posebno važne pare, jer ih nismo nikako očekivali, smo dobili od komšija, kumova i kolega sa posla. Dva prenoćišta smo platili, dva smo dobili od prijatelja, gorivo, najam i dva tri obroka u kafanama uz put platili smo, sve ukupno, oko 700 evra. I od tog prikupljenog novca preteklo nam je nepune dve hiljade dinara. Nismo očekivali toliko klope pored puta, ali svuda je neko nešto izneo. U Ljigu nam se čak desilo da kragujevačka ekipa prikupi tamošnje “priloge” i preko Rudnika stigne da donese još uvek vruću gibanicu i štrudlu sa makom. I evo danima se smejemo dok prepričavamo Katarinin šećer u prahu koji je poslala odvojeno, da se ne bi istopio na još toplom testu, pa da mi pospemo neposredno pre jela. Smejemo se jer smo mi šećer primetili dan ili dva nakon što smo stigli nazad kući, i isprva se pitali šta je i otkud je beli prah u kesi.

Svuda je bilo nekog posluženja, ali najčudnije je bilo u jednom gradu kada nas je tip pitao da iznese posluženje, ako nemamo ništa protiv što je on "demokrata". To nije bilo smešno, jer je on bio ozbiljan. Zbog njega je jedna ljupka žena sa tvitera pala na drugo mesto sa supicama u flašama i teglama kojima nas je presrela na ulazu u Meljak i terala nas da jedemo dok je vruće.

Na "weird" listi je ostao samo džip koji nas je par puta obilazio, nudio take away kafama, bez ikakve srdačnosti. Te kafe nismo probali.

Ali tviterašice koje su se organizovale i došle u Lazarevac smo morali sve da poslušamo: Magnezijum hlorid u gelu protiv grčeva mišića, magnezijum dajrekt – odmah pred njima po kesicu, i ujutru obavezno, Biofreeze sprej nakon obloga, ibuprofensku kremu protiv upala, flasteri za žuljeve, voda sa elektrolitima i svakom po čarape za planinarenje (jedne od najboljih koje sam obuo).

Za čarape sam ih inspirisao jednim tvitom u kome sam se žalio na nečiji savet da nosim vunene čarape na bosu nogu. Nije to sasvim blesavo, ali u mom slučaju je bilo. Svaka pojedinačna nit je bila ostavila trag na prokuvanoj nozi koja je već bila značajno oštećena još od prvog dana.

Neverovatno je da sam prva 32 kilometra prešao bez potrebe da se odmaram. Jednom se presvukao, listao tviter i držao tempo. Nosio sam grube, ali vrlo udobne zimske cipele. Tanke farmerke, majicu kratkih rukava, duks i zimsku jaknu.

Jedno vreme sam nosio rukavice, ali nisam mogao stalno da ih skidam zbog telefona, a onda sam shvatio i da su mi sasvim suvišne. Sve je bilo toplo i radilo je. U sledeća tri kilometra kao da je sve počelo naglo da popušta. Počeo sam da osećam prste kako se međusobno pritiskaju, imao sam utisak da mi je na tabanu nagužvana čarapa, a listovi su bili u grču. Jedino me je tešilo što tek zalečena leđa nisu bila nimalo gore.

Odrvenele noge su me jedva popele na prvi sprat hotela, a potom sam dugo gledao razdaljinu do kupatila kao nepremostivu daljinu. Držao sam se za zid i rukohvat da siđem na doručak u tuš papučama. Jer to što sam osećao prste nije bilo bez uzroka: žuljevi na oba mala prsta, ogromni hematom na kažiprstu (ako se tako zove i kad je na nozi) je, kasnije sam saznao, izazvala jedna pukla vena. To što mi se činilo da je nagužvana čarapa na tabanu je u stvari bio žulj površine jedne sličice za album. Vene sa unutrašnje strane na levoj nozi su izgledale kao amazonski meandar. Otuda i grčevi u toj nozi. Nisam se brinuo ni za šta od toga, samo mi je bilo važno da se ne povredim tako da mi ostanu trajne posledice. Od te pomisli sam se više puta uplašio. Zbog dece. Zvao sam ih samo prvog dana, posle toga samo sam pričao sa ženom.

Nakon drugog dana, zbog umora i bolova, već su mi proradili svi hormoni pa me je bilo strah da ne zaplačem dok pričam s klinkama, i da neću moći da im objasnim zbog čega. Nisam hteo da se brinu, i mislio sam da nema ni razloga, a da im zarozan to objasnim verovatno ne bih uspeo. Ali nisam samo ja bio spreman na zarozavanje. Trećeg, a naročito četvrtog dana su nas bukvalno opsedale novinarske ekipe.

Već njihovo toliko interesovanje govorilo je da je naš marš postao nešto značajno, da je među top temama, ne samo u našoj zemlji. Novinarke i novinari su svedočili u razgovorima da je interesovanje potpuno neverovatno, da ljudi svaku vest o nama vrlo emotivno komentarišu i sve se češće čitalo: plačem. I na mrežama, u komentarima vesti, u porukama, svuda. Javljali su se ljudi sa kojima nisam bio godinama u kontaktu. Bivše kolege, drugari iz ko zna koliko udaljenih zemalja, svi sa vrlo sličnim sadržajima: hvala, plačem, vratili ste nam, pratim, heroji!

To je sve bilo toliko van našeg očekivanja. Čak nas je u velikoj meri i nadraslo, možda čak nije ni imalo veze sa nama samima, koliko sa očajno velikom potražnjom za stvarnim ljudima u realnom životu. Ljudima, ništa drugo. Uveravali smo ih u javljanjima da nismo nikakvi heroji, da samo hodamo umesto njih. Da je marš samo simbol napora koji treba svi da uložimo u stvaranje nekog boljeg društva. Sve smo to govorili, ne da bismo bili pritajeno neskromni, nego zbog toga što se takva uzdizanja nose s teškom odgovornošću i zbog toga što najveći deo toga i jeste ovdašnja potreba da svemu što malo izlazi van okvira očekivanih postupaka odmah damo nekakve epske dimenzije koje nosilac kasnije mora uvek iznova da opravdava. Ljudima je veoma stalo da se sa nekim identifikuju u naporu i pobedi. Za nas se, slobodno ću reći, navijalo svih tih dana.

Bili smo neka vrsta reprezentacije preostale svesti ove zemlje. I svako nam je pripisivao osobine kakve bi svaki selektor u svojoj reprezentaciji poželeo. U zemlji selektora su ponestali igrači, pa se na tribinama plače. Za dobrom igrom, za propuštenim šansama, za to što će skoro sva deca nastaviti u stranim klubovima.

Nas par veterana igralo je utakmicu nekog ljudima omiljenog, ali zaboravljenog sporta. Tako je to izgledalo. I u tom sportu je bilo veoma važno igrati kao tim. Išli smo u koloni, jedan drugom gledali u rame, merili rastojanje od nečije glave do retrovizora, pratili ako neko gubi pravolinijsku putanju dok čita s telefona, gurkali se s puta u stranu, pažljivo i skoro roditeljski. Nudili se međusobno vodom, zasmejavali, čitali ohrabrujuće i poruke podrške, čestitali etape jedni drugima. Overavali na pauzama, grlili se ujutru kad krenemo i uveče kad stanemo. Ekipa. Sa velikom podrškom. Ogromnom. Svaki dan smo imali ponekog ko bi došao da jednu etapu hoda sa nama. Ili makar par kilometara. Tu svežinu koju su nam unosili, mi smo korigovali iskustvom sa magistrale. Ukazivali im na šta da obrate pažnju, glumeli mudrost asfaltno-crnog pojasa, treći dan. Ekipa.

U jednom naletu nekih zluradih komentara ugasila se i svaka potreba da ikome išta više objašnjavamo. Marš je mnogo manje govorio o nama koji smo marširali, koliko o svima drugima po njihovim reakcijama. Čak i o onima koji nisu uopšte reagovali, o njima još i ponajviše. O medijima, partijama i strankama, prijateljima i svima ostalima. I vlast, ali i ogromna većina opozicije upadljivo je ćutala sve vreme. A ko je govorio, opet je najviše o sebi rekao. I ko je plakao, i ko je otvoreno sumnjao da foliramo, i ko se radovao svakom kilometru.

Od sveg napora, ali i uzbuđenja, adrenalin ti uveče ne da da zaspiš lako. Dve noći skoro da nisam uopšte spavao, i poslednjeg dana sam zaista počeo da razgovaram sa nogama. Od kad sam patikama zamenio i čizme i cipele, prestao sam da proizvodim rane, ali već sam ih imao toliko da sam redukovao pokrete nogu prilikom hoda. Prvih par koraka su bili užasno bolni, a onda se sve svodilo na ekonomiju pokreta. U nekom ritmu ništa posebno ne boli, više je onako neki drven osećaj, ali je jasno da telo pokušava da uštedi na svakom pokretu. To što me boli zadnja loža, blokira preterano istezanje noge, a zbog toga trpi list druge noge koji mora za tih par milimetara da više podigne stopalo. To ništa ne znači na par stotina metara, ali posle etape od 30 km sve se ponavlja sa tim ograničenjima i naporima prenesenim na zamenske mišiće i tetive. Tada više ne postoji udobna obuća, mekan krevet, ukusna klopa. Razlikuje se kad u svemu tome uživaš, i kad u svemu, ili zahvaljujući tome, opstaješ. Ali ipak je neverovatno saznanje da granicu do koje možeš da ideš određuješ samo sa jednog mesta, iz glave.

Jedan drugar je planirao da sa nama hoda prvih 20 kilometara. Kad smo bili na 18 počeo je da krizira, a poslednji kilometar je bio na ivici snage. Toliko je planirao. Meni su noge otkazale poslušnost ispred hrama Sv. Save. Kad je trebalo da krenemo posle svakog zastoja u povorci, mislim da sam cvileo pokušavajući da ih odvojim ponovo od tla. Izvesno je da se to desilo tada, jer sam i ja bio planirao dotle da hodam. Nije važno da li je 20 ili 120, važno je dokle si odlučio.

Tu, u Beogradu je zaista bilo kako smo i očekivali. Kulminacija jeste bila u tišini, ali uz mnoštvo prijatelja i sa neskrivenom radošću zbog izvesno velikog uspeha.

Ljudi su nam tu uživo govorili ono što smo prethodnih dana čitali. Mnogo suza i dirljivih susreta. I najvažnija poruka te večeri: od sestre ubijenog Olivera. Voleo bih da sam je sreo ili prepoznao te večeri, hteo sam da joj dam onaj narandžasti bezbednosni prsluk koji sam sve vreme nosio na putu.

Kad bi ljudi koji su nam apaludirali kroz centar grada znali da sam ja dohodao na njihove poruke i komentare, pustili bi mene da aplaudiram njima. Da znaju da su oni uspeli dajući podršku. Zajedno, ljudski, bezinteresno i nesebično. Ja bih njima čestitao što su pokazali šta mogu kad zajedno stanu iza nečega do čega im je stalo, i ne prebirajući jedni po drugima nego po sopstvenim mogućnostima da pomognu i učestvuju. Bilo je divno i dostojanstveno u Beogradu!

Bilo bi divno i u Kraljevu posle toga, ali…

Pogrešio sam terapiju pa sam već delimično zasušene rane pretvorio u kratere. Nisam mogao da izađem par dana. Onaj hematom na kažiprstu je sada podigao nokat toliko da je morao hirurški da se odstrani. Ali ok, posle par dana prošao sam i svojim gradom.

Neko me je gledao u oči, neko u noge, ali očito su skoro svi čuli za poduhvat. Nismo mi napravili samo uspomene, napravili smo neke male stvari mogućim. Otuda i ne čudi što smo ovde naišli i na vrlo ružne, očajničke reakcije kod grupa koje nas vide kao svoju konkurenciju u političkom smislu.

Ali kao što rekoh ranije, marš je najmanje govorio o nama. Zbog toga sam ja govorio ovoliko o njemu.

Pratite Peđu Voštinića na Tviteru.