Reklame
Ekologija

Pokušala sam da nedelju dana živim održivim načinom života

Pošto se odgovornost za klimatske promene prebacuje sa vlada na individue, pomislila sam da bi trebalo da proverim koliko je teško spasiti svet.

pisao Annie Lord; fotografije Bekky Lonsdale
11 April 2019, 8:06am

Autorka kopa po kontejnerima. Sve fotografije:Bekky Lonsdale 

Vreme je za ručak i ja pržim krompire iznad kante koja je u plamenu. Kosti me bole od konstantnog šetanja, kosa mi je dovoljno masna da njom zamastim pleh i mirišem kao neko ko je proveo ceo Egzit u vreći za spavanje pored logorske vatre, jedući samo nudle. Hladno mi je jer je grejanje isključeno već danima, a ledeni vetar šiba kroz jednoslojne viktorijanske prozore moje kuće. Žudim za toplom vožnjicom kolima, True Crime dokumentarcima i sokom goveđeg burgera koji mi se sliva niz bradu. Jako sam umorna.

Ovo nije unutrašnji monolog snažne glavne glumice u najnovijem filmu Vila Smita, I, Robot Rebooted. Ovo se desi vašem mozgu kada celu nedelju provedete u pokušaju da živite održivim načinom života. Odricanje od struje i grejanja u sred zime možda deluje ekstremno, ali deluje i kao poprilično logičan korak kada u obzir uzmemo to koliko je planeta sjebana. Krajem 2018, Međuvladin panel o klimatskim promenama UN (IPCC) upozorili su da imamo samo 12 godina da “ograničimo” katastrofu koju donose klimatske promene.

Frustrirajuće je što je toliki udeo razgovora o ograničenju klimatskih promena fokusirano na individue koje bi trebalo da “odrade svoj deo”. Da li će pravljenje komposta od ostataka jabuka i forsiranje barmena da koristi vašu šolju zaista umanjiti promene dok supermarketi i dalje prodaju povrće u plastičnim kesama? Kakvu razliku može napraviti pojedinac kada vlada Velike Britanije dozvoljava hidrauličko lomljenje, kao i treću pistu na Hitrou, dok sa druge strane ukidaju podružnice koje se zalažu za obnovljive izvore energije, dok umanjuju budžete saveta namenjene upravljanju otpadom i reciklaži?

I dalje, kako vlade odbijaju da učine bilo šta smisleno, inicijativa ostaje na pojedincima. Ako takvo stanje ostane i u budućnosti koja je pred nama, plašim se da ćemo morati da počnemo da činimo mnogo više nego da se setimo da gasimo svetla. Tako sam, na nedelju dana, pokušala da budem samodovoljna i održiva najviše što mogu, u potrazi za hranom, sađenju biljaka, kopanju po kontejnerima i menjanju rolni toalet papira novinama iz đubreta, sve pod parolom “zrno po zrno – pogača”.

1551107165636-BekkyLonsdale-1
Autorka u lokalnoj prodavnici

Za početak, trebaju mi zalihe. Naravno, nema mesa ni mlečnih proizvoda – držanje životnja troši neverovatne količine vode, što znači da mi preostaje povrće. Posetila bih lokalnu pijacu, ali ništa ne niče do otprilike maja. A pošto razmišljam unapred, okopala sam zemlju u mojoj bašti i pripremila je da je obogatim kompostiranim otpadcima hrane – što je važna priprema, s obzirom na to (dobre vesti!) da eksperti najavljuju da imamo još manje od 60 žetvi pre nego što zemljište postane previše iscrpljeno da bi na njemu uzgajali useve.

Kako bih osigurala da ne umrem od gladi, sledeća najbolja opcija bila je lokalna prodavnica Heringej, prodavnica puna raznih vrsta paste od sočiva i ćalaca koji su u svojim božićnim čarapama dobili ulje za bradu i novi album Prodidžija. Pošto nisam lično uzgajala ove proizvode, evo nekih olakšavajućih okolnosti: sve je organsko i proizvedeno lokalno, što znači najmanje moguće hemikalija i kilometara leta avionom.

1551107905412-BekkyLonsdale-7

Vreme je za kuvanje. Seckam povrće, ostatke ubacujem u kanticu za kompost, što je sasvim jednostavno. Takođe sam kupila i kanticu za kompost koja mi stoji van kuće, a u koju ubacujem ostatke kuvane hrane.

1551107199738-BekkyLonsdale-10
Autorka priprema hranu na vatri.

Inače kuvam na plin, što pobornici održivog načina života žele da zabrane u novoizgrađenim zgradama, pošto koriste fosilna goriva kako bi proizveli emisiju gasova koja utiče na stvaranje efekta staklene bašte. Sa time na umu, odlučila sam da pečem povrće na otvorenoj vatri, koristeći svoju metalnu kuhinjsku kantu.

1551107929846-BekkyLonsdale-14

Izlomila sam neke stolice koje sam pronašla u kontišu, i iskoristila sam ih za potpalu. Metod je manje “natapanje paškanata dimčinom spaljenog hrasta”, a više “spaljivanje potencijalno poluotrovne boje kako bi se zagrejale babure”, ali ne žalim se: gotovo jelo je imalo finu aromu dima, čak i ako su krompiri ostali toliko živi da nisam mogla da ih jedem.

sustainable food
Obrok pripremljen na vatri.

Glavni problem bio je, kako sam kasnije otkrila, to što je hrana pripremljena na plamenu zapravo manje održiva nego ona napravljena uz pomoć plina; ova prva otpušta više CO2, a proizvodi manje toplote. Tako da: ne radite to! Ne pokišavajte da učinite stvari boljim i da ih onda učinite samo još gorim! Umesto toga, koristite indukcioni rešo. Naravno, možda vam deluju sranje, ali su najbolja opcija koju imamo ako u obzir uzmemo i zaštitu životne sredine.

Sledećeg jutra sam se fokusirala na to da proizvode koje koristim za ulepšavanje zamenim stvarima koje neće potencijalno začepiti riblje unutrašnje organe. Umesto da koristim nebrojene maramice za skidanje šminke, kupila sam tupfere koji mogu da se koriste više puta. Takođe sam kupila netoksični dezodorans, lak sa kosu, parfem i šampon, pošto su istraživanja ukazala na to da upravo ovi proizvodi – zajedno sa ostalim hemikalijama kao što su pesticidi i kertridž za štampače – čine čak polovinu kompletnih emisija u najmanje 33 industrijska grada.

1551107361438-BekkyLonsdale-21
homemade fake tan
Domaći potamljivač tena.

Na moju veliku žalost, sprej ten koji inače koristim se prodaje u plastičnim flašama i sadrži zagađujuće hemikalije, tako da sam morala da se oprostim od njega i da pratim recept za “domaću” varijantu koja se sastoji od mešavine kakao pudera i eko-frendli losiona. Ova mešavina miriše sjajno – moje ruke su mirisale na toplu čokoladu, što je mnogo bolje od mirisa biskvita sa karijem na šta miriše industrijski sprej ten – a boja izgleda dosta prirodno, kao opekotine koje se pretvaraju u preplanulu boju.

homemade face mask
Domaća maska za lice.

Takođe sam napravila i masku za lice od kurkume koja je bila prijatna, ali je loša strana što mi je lice ostalo puno polutrajnih žutih fleka.

Sada kada sam završila negu kože, fokusirala sam se na konzumaciju vode. Česmovača troši energiju zato što postrojenja koriste resurse kako bi je prečistila. Filteri za kišnicu koji se ugrađuju u cevi koštaju do 250 hiljada dinara – što je prihvatljivo samo za buržujske parove kakve viđate na emisijama poput Grand Designs.

1551107476924-BekkyLonsdale-25
1551107523025-BekkyLonsdale-29
1551107539203-BekkyLonsdale-28

Ipak, kišnicu mogu da pročistim uz pomoć jedne od onih putnih filter flašica koje reklamiraju muškarci koji bi voleli da budu kao Ber Grils, ali u stvarnosti, da ih situacija pritisne, ne bi nikada popili urin. Nakupila sam nešto mutne braon vode iz bare i gledala kako moja flašica čini čuda, dok tečnost nije zasijala i imala ukus kao izvorska voda.

jason irving forage
Autorka sa sakupljačem Džejsonom Irvinom.

Kada vam za jelo ne preostaje ništa osim konzerviranog šećerca, korisno je znati kako tragati za hranom, ako da sam se uputila na ručak u Hemspted zdravstveni centar. Radije ne bih da umrem od gušenja nakon što sam pojela otrovnu pečurku, tako da sam se našla sam iskusnim tragačem za hranom Džejsonom Irvinom, čovekom koji vidi namirnice tamo gde drugi vide mesto gde psi pišaju. Pored koprive, mesarskog noža i kiselog zelja, pronašli smo savitljive sive štapiće klica kravljeg peršuna i divlji luk koji – kada ga stavite ispod nosa – mirše kao pileći kotlet, i želatinastu gljuvu Judino uho, pečurku koja kada podseća na otkinuto ljudsko uho.

foraging hampstead heath

Džejson je jako poetičan kada govori o prirodi od koje živimo. O cveću žutilovke on mi priča: “Neki kažu da će ‘ljubljenje izaći iz mode kada žutilovka prestane da cveta’, zato što cveta u toku cele godine.” O uskolisnoj bokvici kaže da su je “domoroci u Americi zvali ‘stope belog čoveka’, zato što buja na ugaženoj zemlji.”

food foraging hampstead heath

U toku šetnje po parku, Džejson je govorio o tome koliko društvo traći resurse, kao i o tome da čak i oni koji pokušavaju da žive održivim načinom života i dalje često prave greške. “Video sam lika koji stavlja belu lobodu na svoj kompost – biljku ukusa sličnog spanaću. Verovatno je planirao da kupi i semenke spanaća, ne znajući da je u rukama već imao alternativu.”

Setila sam se da sam bila u bašti i okopavala delikatno korenje mojih klica, biljaka koje sam mogla da osušim i napravim od njih čaj, ili da ih sameljem sa pinjolima kako bih napravila pesto. Odlučila sam da ne spomenem to.

foraging hampstead heath

Možda potraga za hranom ne uključuje upotrebu fosilnih goriva ili loše plaćenih radnika, ali svakako nije aktivno ohrabrena, ako uzmemo u obzir podzakonske akte Ujedinjenog Kraljevstva kojima je zabranjeno uklanjanje biljaka. 2010. je Londonska korporacija koja poseduje Health i Epping šume – zabranila je branje pečuraka pod opravdanjem da to ugrožava ekologiju, čak i ako istraživanja ukazuju na to da je nagaziti na pečurku jednako štetno kao branje pečuraka.

“Ljudi se protive sakupljanju hrane jer misle da ‘treba da ostavimo prirodu na miru’”, objašnjava Džejson. “Ali ako ne sakupljate svoju hranu, svakako ćete morati da je nabavite od nekud, što će takođe imati uticaj na životnu sredinu. Ako ne jedete zeleniš iz šume, onda će vam možda trebati mahunarke iz Kenije ili špargla iz Perua.”

girl preparing food

U toku sledećeg dana sam napravila supu od koprive sa listićima i pečurkama koje sam prikupila. Dobra je, ali mi treba da pojačam ukuse drugim namirnicama kupljenim u prodavnici.

foraged nettle soup

Sakupljanje hrane nam može pomoći da iskoristimo ono što bismo inače ostavili da istrune, ali je teško videti na koji način to doprinosi na bilo koji značajan i održiv način. Uzevši u obzir to koliko traje, možda nećete redovno moći da se bavite time; ne postoji osoba koja će doći kući sa svog posla analitičara podataka u pola osam uveče kako bi se odmah zaputio u šumu da traži bobice koje nisu prezrele. Takođe, kada bi previše ljudi krenulo u sakupljanje hrane, zar ne bi priroda prosto bila opustošena?

bin diving for food

Poslednjeg dana moje održive nedelje, vreme je za kopanje po kontejneru.

Provela sam veče preturajući po kontejnerima za komercijalni otpad dok su me đubretari posmatrali sa podsmehom. Nakon što nisam našla ništa osim nešto krem sira, masnih kutija pice i praznih omota putera, sustigla me je stigma koja prati kopače po kontejnerima u potrazi za hranom. Poslednja nada bila mi je prodavnica Marks&Spencer, gde bi, prema izjavama ljudi iz Fejsbuk grupa kopača po kontejnerima, trebalo da bude brda bačene hrane: od humusa sa crvenom paprikom, do goveđeg gulaša. Ali, kada sam stigla tamo, kontiši su bili zaključani iza električne kapije.

dumpster diving

Kopanje po kontejnerima je oduvek ilegalno, ali su supermarketi u poslednje vreme počeli da primenjuju pojačane mere bezbednosti, ponekad čak i koriste plavu boju kako bi otpad učinili nejestivim. Jedan par je uhapšen zato što su uzeli pileća krilca, hleb i sir iz kanti marketa Tesco; hrana im je oduzeta i javno su osramoćeni.

Nakon neuspešne večeri, žudela sam za uljem koje kaplje sa jagnjeće šavarme, a moja koža je za vreme tuširanja vrelom vodom postala roze i natekla. Pre nego što sam potpuno podivljala, otišla sam kući kako bih odmrzla nekoliko Linda Mekartni kobasica. Da li se u održivi način života ubraja i kada ukradete hranu od cimera?

compost bin

Neki aspekti mog ~putovanja~ ostaće tajna. Dopada mi se moj novi kokosov šampon. Ne mogu da dočekam da napravim turski burek sa belom lobodom umesto spanaća, i sve to umotano u lisnato testo. Ipak, dok ne budem imala više vremena ili novca, ostali aspekti održivog načina života završiće u metaforičkom i bukvalnom kontejneru – na mestu koje je rezervisano za piling od kurkume koji sam pravila.

Najdostupnije metode održivosti ostaju povezane sa konzmacijom, zato što bi zaista trebalo da konzumiramo mnogo manje, a da mnogo češće ponovo upotrebljavamo već upotrebljeno. Takođe, benefiti kupovnih proizvoda – ako izuzememo to što umanjuju otpad i zagađenje – blede u poređenju sa razlikom koja bi nastala kada bi 1.9 miliona tona godišnje bačene hrane u Ujedinjenom Kraljevstvu bilo preusmereno kako bi se izbegao uvoz i prekookeanska proizvodnja; ili ako bi vlada zapravo poslušala savete eksperata i primenila “zelenu” politiku; ili kada bi velike industrije bile prisiljene da radikalno umanje emisije štetnih gasova.

Ponovo, sve se svodi na individualnu nasuprot institucionalizovanoj odgovornosti. Budućnost održivosti nije u glamuroznim prodavnicama koje ne stvaraju otpad, ni u fidovima Instagram influensera koji prodaju bademovo mleko, kao ni u zabranama plastičnih slamčica. Bliže je potpunom preoblikovanju načina na koji živimo, i tome kako kompanije preuzimaju odgovornost za uticaj koji imaju na naše živote. Oh, i tome da ne palite vatru kako biste spremili sebi večeru.

@annielord8 / @bekkylonsdalephoto

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK.

Tagged:
Klimatske promene
okolina
održivost