Reklame
Ustajanje iz kreveta

Kako sam ustala iz kreveta dan nakon sahrane svoje majke

„Jutra posle najtežeg dana u mom životu, dana kada sam sahranila majku, shvatila sam otrežnjavajuću istinu: ljudi nastavljaju sa svojim životima.“

pisao Candice Benbow
25 Februar 2019, 8:32am

Fotografija je vlasništvo Kendis Benbou

Na početku 2019. Broadly se fokusira na pronalaženje motivacije za najteže zadatke koji nas čekaju u ovoj godini – kao što je ustajanje iz kreveta. S toga, tokom januara smo pokrenuli Ustajanje iz kreveta, serijal priča o svim stvarima vezanim za odmor i otpornost. Pročitajte više ovde.

Bila sam iscrpljena. Kada sada pomislim na tu nedelju, ne mogu da se setim mnogo toga. Pretpostavljam da sam jela. Prilično sam sigurna da sam se kupala, nosila odeću i komunicirala sa gostima, ali ne mogu da se setim nijednog detalja.

Nakon što su mi rekli da mi je majka umrla od napada astme, detalji postaju magloviti. Međutim, ima nekih stvarih kojih se sećam. Stvari koje leče. Stvari koje progone. Stvari koje čine i jedno, i drugo. Život je ionako komplikovan. Neočekivane traume ga čine sasvim nepodnošljivim. Bila sam iscrpljena.

Nedelja pre sahrane je uvek kovitlac. Za moju porodicu, bila je uragan. Dva dana nakon što mi je mama umrla, njena jedina sestra koja je još živa je doživela težak srčani udar u našoj kući. Postojao je trenutak kada je sva pažnja bila posvećena mojoj tetki. Iako sam to razumela, trud da prihvatim činjenicu da sam izgubila majku je sprečio bilo kakvu želju da obratim pažnju na bilo šta drugo. Uz pomoć par rođaka i prijatelja, upustila sam se u pripremanje majčine sahrane. Dokle god sam imala šta da radim, nisam morala da prihvatim istinu. ali moje odbijanje da prihvatim novu stvarnost nije je učinilo manje istinitom. Moje majke više nema, i nikada se neće vratiti.

Zastrašujuće je koliko sve potpuno stane jednom kada se sahrana završi. Nema više ničega da se radi, pa sam se trudila da spavam i povratim makar tračak snage koju sam izgubila. Jedan po jedan, moji prijatelji i voljeni su dolazili u moju sobu i budili me da bi se pozdravili sa mnom. Govorili su mi da će mi se javiti kada dođu kući, da me vole i da će se moliti za mene. Ne sećam se da sam mnogo govorila. Nije imalo šta da se kaže.

Jutra nakon najtežeg dana u mom žvotu, dana kada sam sahranila majku, otkrila sam otrežnjujuću istinu. Ljudi nastavljaju sa svojim životima.

Koliko god da su ljudi voleli mene i moju majku, i koliko god su prilagodili svoje rasporede da bi bili tu, vraćali su se svojim normalnim rutinama. Bili su u stanju da u ponedeljak odu na posao, prenose smešne mimove na društvenim mrežama, i u sebi budu zahvalni na tome što nije njihova majka tog vikenda završila u grobu. Ja nisam imala taj luksuz.

Ja sam bila suočena s realnošću da, iako je žalost zajednički događaj, mi ljude ostavljamo da žale sami.

Kada sam izašla iz spavaće sobe prvog dana nakon majčine sahrane, prilagodila sam oči svetlosti, i čula sam glasove. Iako sam spavala veći deo dana i većina mojih prijatelja je otišla, moji prijatelji Šelada i Pjer su ostali još jedan dan. Nisu želeli da budem sama kod kuće dan nakon što sam sahranila majku. Kasnije te večeri, otišli smo u lokalni bioskop da gledamo Danijela Krega kao Džejmsa Bonda u Spektri i jeli hamburgere u kultnom hamburgeraju Severne Karoline, Cook-Out. Ostala bih u krevetu ceo dan; umesto toga, oni su pokušali da nađu načina da mi unesu radost u život. Oni ne znaju da sam kasnije kupila Spektru i često je gledala da bih podsetila sebe na taj dan.

Kada sam stigla kući, vratila sam se u krevet, znajući da nije bitno kada ću odlučiti da ponovo ustanem. Neću biti sama. Ima onih koji su ostali. To su prijatelji koji su se dovezli da me vide kada nisam zvučala dobro, ili nisam odgovarala na pozive i poruke. Oni su mentori koji su sa više kilometara udaljenosti orkestrirali brigu o meni. To su rođaci koji su ostavili sve da bi doputovali u Nju Džersi, da bi se postarali za to da, kada sam na kraju bila hospitalizovana zbog depresije, kroz traumu ne prolazim sama. Nikada nisam bila prepuštena sama sebi.

Tri godine kasnije, pomisao na taj dan i dalje izaziva teška osećanja. Taj dan je označio početak intenzivnog razvoja događaja koji su preuzeli moj život u sledeće tri godine. Majčina smrt me je potpuno dotukla, i nisam pokušavala to da sakrijem. Bilo mi je dovoljno da pokušavam da preživim svaki dan. Nisam mogla da budem toliko neiskrena.

Svaki aspekt mog života je bio pogođen. Kada god bih dobila poruku ili bi me neko zvao, smesta bih upala u paniku da se nije desilo nešto loše. Da bih rešila taj problem, telefon mi je šest meseci bio prebačen na "ne uznemiravaj“. Bilo mi je nemoguće da se fokusiram na posao. Ništa više nisam znala. Ništa mi nije imalo smisla. Moji pokreti su bili ograničeni; disala sam plitko. Nisam znala kako da opstanem u svetu bez jedine osobe koja me je naučila kako da živim, volim, praštam i opstanem. Nisam znala kako da živim bez arhetipa svog samog bića, svoje radosti.

Ali ipak, nešto kod tog dana – dana nakon što sam sahranila majku – nekako mi je dalo mogućnost da se suočim sa danima koji su usledili posle. Kasnije bih se prisećala tog dana, i toga kako su prijatelji brinuli o meni, da bih podsetila sebe da usred tog dubokog mraka mogu da izaberem svetlost. Laž prilikom velikog gubitka je da ništa ne ostaje. Ali ipak ne gubimo sve. Ima nečega što se bori da ostane, da se bori da živi. I kada se oslonimo na to, pa makar i samo na trenutak, možemo da vidimo da nam je preostalo neke topline u ovom veoma sumornom životu.

Bez obzira da li odlučim da ostanem u krevetu sa upaljenim svetlom i spuštenim roletnama, ili da gledam filmove i jedem hamburgere s prijateljima, već sam uradila ono što sam mislila da nikada neću moći da uradim: oprostila sam se od svoje majke, i nikada ništa ne bi moglo da bude teže od toga. To mi je nekako donelo osnažujući mir.

Tagged:
smrt
sahrana
žalost
žaljenje