Kako je svetsko prvenstvo 2002. postalo jedno od najkontroverznijih ikada

Svetsko prvenstvo koje se 2002. odigralo u Južnoj Koreji i Japani mnogi s pravom pamte kao turnir pun iznenađenja. Tako je, recimo, na otvaranju Senegal porazio aktuelnog šampiona Francusku, a kasnije i Švedsku. Turska je stigla sve do polufinala i izgubila minimalnom razlikom od Brazila - Južna Koreja je na svom putu do pretposlednjeg stepenika izbacila Italiju i Španiju. Finale u Jokohami bilo je krajnje fudbalski konvencionalno, sa Brazilom i Nemačkom u glavnim ulogama, ali sve ono što se desilo do te tačke izvesno nije.

Najveće zvezde ovog turnira bili su Brazilski napadači Rivaldo, Ronaldo i Ronaldinjo, koji su sa neverovatnom lakoćim prolazili protivničke odbrane sve do novog naslova svetskog prvaka. Ali, upitajte bilo koga čega se najupečatljivije seća iz 2002. i on verovatno neće odgovoriti da su to bili Ronaldovih osam golova, ili Ronaldinjov fantastični lob protiv Engleske. Ne, većina će se prvo setiti FIFA političkih ujdurmi ili kriminalno lošeg suđenja.

Prva kontroverzna odluka doneta je šest godina pre samog prvenstva, kada je FIFA odabrala Japan i Južnu Koreju kao ko-domaćine. Ove dve zemlje su inicijalno bile konkurenti jedna drugoj, da bi na kraju shvatili da nijedna od njih nema željenu infrastrukturu, pa su se tako ujedinili. Do danas, ovo je prvi i jedini put da su dve zemlje bile domaćin svetskog prvenstva u fudbalu.

Preispitivanje ove odluke počelo je istoga dana. Japanu je uzeto za zlo to što se nikad do tada nije kvalifikovao za neko svetsko prvenstvo, a postavljalo se i pitanje logistike - kako će navijači "skakati" od zemlje do zemlje po potrebi, pa još bez kopnene granice između njih? Takođe, vremenska razlika značila je da će turnir pasti u radno vreme većine evropskih ljubitelja fudbala, što se mnogima nije svidelo. Bilo je i optužbi kako FIFA dodeljivanjem prvog svetskog prvenstva Aziji juri političke poene ispred svega, i mediji su se naglas zapitkivali da li su Japanci i Korejanci dostojni domaćinstva ovakve manifestacije - baš kao što danas to rade sa Katarom, na primer.

Dosta ovih žalbi moglo se još tada odbaciti kao ispoljavanje evrocentričnog snobizma, što i jeste tačno. FIFA nije poklekla pred kritikama "starih kadrova" evropskog fudbala, i na kraju je ipak sve ispalo okej. Navijačka kultura u Južnoj Koreji iznenadila je mnoge, pre svega zahvaljujući dobrim partijama njihove reprezentacije koja je pod vođstvom iskusnog holandskog stručnjaka Husa Hidinka stigla sve do polufinala i tako udarila izuzetan domaćinski štimung. "Manija svetskog prvenstva" mogla se osetiti u svakom ćošku južne polovine korejanskog poluostrva - nasuprot njima, u Japanu je entuzijazam dosta splasnuo nakon što je istočniji domaćin izbačen u šesnaestini finala od strane Turske. Ali, nije baš svako bio oduševljen korejanskim uspesima.

Bolji početak turnira Koreja nije mogla zamisliti. Uz remi sa Sjedinjenim Američkim Državama, "Crveni Đavoli" upisali su pobede nad Poljskom i Portugalom. Portugalci su itekako kukali nakon svog meča sa Korejom, pre svega zbog crvenih kartona koje su na toj utakmici zaradili Beto i Žoao Pinto, ali objektivno gledano, oba isključenja bila su na mestu i Azijati su prosto bili bolji rival. Cirkus je počeo nakon meča šesnaestine finala sa Italijom, koji je odlučen u korist domaćina nakon zlatnog gola Jung-Hvan Ana. Italija, predvođena veteranom Đovanijem Trapatonijem, je i pored prisustva zvezda kakvi su bili Paolo Maldini, Fabio Kanavaro, Frančesko Toti, Filipo Inzagi, Alesandro Nesta, Bobo Vieri i drugi odigrala izuzetno loš turnir. Svejedno, poraz protiv Koreje bio je jako gorka pilula za sve ljubitelje fudbala na "čizmi".

Južna Koreja je iz starta krenula agresivno u 3-4-3 formaciji, i njihova taktika visokog presinga je ceo meč zadavala probleme "azurima". Iako je Italija povela u dvadesetom minutu golom Vijerija, mnogi su već i tada osetili kako kriterijum ekvadorskog sudije Bajrona Morena izrazito favorizuje domaću ekipu. Korejanci su prolazili nekažnjeno u mnogim grubim duelima, i agresivnost se na kraju i isplatila - Anderlehtov napadač Ki-Hjon Seol pogodio je za izjednačenje u 88. minutu. Do Anovog gola tri minuta pred potencijalne penale, Italijani su podvrgnuti pravoj arbitražnoj torturi - Frančesko Toti je dobio crveni karton zbog navodnog simuliranja, Damijanu Tomaziju je poništen regularan pogodak zbog nepostojećeg ofsajda, Čoj Jin-Čul je startovao na Zambrotu sa obe noge bez opomene, a Kim Te-Jang je laktom udario Alesandra Del Pjere i prošao identično kao i njegov malopre spomenuti kolega.

U Italiji, mnogi su odbili da poveruju u ono šta su gledali. Jung Hvang-An, tada na platnom spisku Peruđe kao pozajmljen igrač, je dan nakon sudbonosnog gola saznao da je u svom klubu persona non grata i da se pozajmica poništava. Mediji su se obrušili na FIFA, a najoštriji među kritičarima bio je doajen italijanskog sportskog novinarstva Đorđo Tosati, koji je u svojoj kolumni u dnevnom listu "Korijere Dela Sera" napisao da je "Italija izbačena sa ovog prljavog Svetskog Prvenstva zahvaljujući sudijama plaćenicima". Teorije zavera cvetale su na svakom koraku, sudija Moreno je kasnije bio predmet interne istrage, ali je tadašnji šef FIFA Sep Blater tvrdio da su sve greške bile rezultat "ljudskog faktora bez predumišljaja". Svejedno, niko nije mogao da razuveri Italijane da je njihova reprezentacija bila žrtva političkih mahinacija.

Ako je meč protiv Italije razjario samo Italijane, četvrtfinale protiv Španije ujedinilo je gotovo celu Evropu. Ovaj put, ponovo je u centru pažnje bio sudija, i to Egipćanin Gamal Al-Gandur. Njegovom intervencijom Španija je oštećena za dva čista pogotka, da bi kasnije ispala posle boljeg izvođenja jedanesteraca. Novinar engleskog Telegrafa Pol Hejvard bio je blago rečeno besan. "Arhivi će pamtiti da je Južna Koreja trijumfovala nakon penala. Ali arhivi lažu, a ceo ovaj turnir je jedna najobičnija farsa", oštar je bio Hejvard u svojoj oceni, dodavši da je FIFA pomogla celom debaklu uporno delegirajući sudije iz "manjih" fudbalskih zemalja za bitne nokaut mečeve. Španski mediji bili su, pretpostavljate, još neobuzdaniji.

Da je Južna Koreja nekim slučajem eliminisala i Nemačku u polufinalu, možda bi narod starog kontinenta iz protesta izašao na ulice. Ovako, zahvaljujući golu Mihaela Balaka, ta situacija je izbegnuta. To, međutim, više nije bilo toliko važno - fudbaleri Južne Koreje slavljeni su tog leta kao veliki heroji nacije. Čak je i Ri Kvang-Gun, predsednik fudbalskog saveza Severne Koreje, javno čestitao igračima zemlje koja im je na papiru mrski neprijatelj.

Danas, petnaest godina kasnije, sećanje na ove događaje i dalje izaziva sporadične nalete gneva u Italiji i Španiji, a FIFA korupcionaška afera iz 2015 je dodatno potkrepila razne teorije zavere koje i danas kolaju. Ipak, to nije slučaj u Južnoj Koreji, gde se narod tih utakmica seća sa osmehom na licu. Sva ta silna kuknjava iz Evrope im nikada neće pokvariti uspomenu na, za njih, najbolje svetsko prvenstvo ikad.

Još na VICE.com:

Kako smo sistematski uništeni od prečke

Da li je to UEFA odlučila da se bavi huliganima u Srbiji

Kako je Dejvid Bekam postao prvi fudbalski globalni brend