Autor fotografija: Vladimir Živojinović

Mila Turajlić: Moj film nije film o "drugoj Srbiji"

"Ljudi u Srbiji tek sada žele da se o prošlosti priča."

|
dec 4 2017, 8:41am

Autor fotografija: Vladimir Živojinović

Mila Turajlić je filmom „Druga strana svega“ napravila istorijski korak za srpsku kinematografiju samom činjenicom da je uzela nagradu za najbolji film na IDFA festivalu, najznačajnijem festivalu dokumentarnog filma. Ona je mlada autorka, ali je sila. Ako ste za nju već čuli, to je najverovatnije zbog filma „Cinema komunisto“.

Celo to veče 29. novembra bilo je izuzetno značajno, emotivno i lepo. Nakon filma, svako ko je poželeo da ostane na okruglom stolu, bio je dobro došao. Ljudi su se javljali da podele svoj utisak. Javio se mladić koji je priznao da je tek sad shvatio šta se dešavalo devedesetih, javio se čovek koji je završavao drugi fakultet kada je bio na protestima '68 godine koji je kao psiholog govorio kako moramo biti solidarni u horizontali pa tek onda da obaramo one na vlasti, a javila se i žena suznih očiju samo da kaže - hvala. Mila je saslušala i prodiskutovala sa svakim od njih. Sve u vezi sa ovim filmom je lično. Zato je film tako snažan, iskren i dosledan.

VICE: Prva informacija koja je došla do mene, pored trejlera je bio govor koji si održala kada si primila nagradu. Taj govor je za mene bio jako emotivan. Da li si ovo ikada očekivala?

Stalno se pitaš, a to je problem i u montaži, koliko ovo mene radi zato što je ovo objektivno emotivno, a koliko me radi zato što su ovo ljudi koje ja volim? Tu jako pomaže montažer koji kaže – ne, ovo radi. Jer ja lično, ne mogu da znam da li sam ja emotivna jer je to moja kuća ili zato što je u pitanju dobra dramska scena. Ta nedoumica je trajala kroz ceo rad na filmu. Ja sam ga i završila bez jasne ideje da li će to što sam napravila ikoga zanimati, osim moje porodice. Intenzivno, ovaj film radim 5 godina. I onda se pitaš da li je trenutak za ovaj film prošao. Ali ono što je najbizarnije je to što je trenutak tek došao. Ljudi u Srbiji tek sada žele da se o prošlosti priča.

Pa da, pogotovu što ja mislim da je ta „ogoljenost“, bila ključ za gledaoca. Ti si imala hiljadu zamki da te ne svrstaju na ovu ili onu stranu, jer znamo kako to ide...

Sigurna sam da postoji ceo krug ljudi koji ga sigurno neće pogledati čim čuje o kome je. Pa imaš krug ljudi koji ga neće pogledati jer će čuti da je o nekim zaključanim vratima, pa će biti u fazonu – šta se buržuji bune. A moje je cilj da stignem baš da njih, da ga oni pogledaju. Pa posle neka misle šta žele.

Ali ako bismo mogli da se nađemo i još onako dobro namerno pričamo o svemu to bih stvarno smatrala nekim uspehom.

Dala si jednom prilikom izjavu otprlike – hajde malo da izađemo iz kruga dvojke...

Neki novinar je rekao, eto konačno naša priča, priča druge Srbije... Ne, ne, ne, ne, ne, znači ne. Hajde ne to. Ovo nije priča druge Srbije. Ovo je jedna intimna priča koja pokušava da se ispriča na najiskreniji mogući načni i u kojoj ima mesta za sve. I za glas moje majke, i za glas Nade Lazarević i za prijatelje moje majke koji se sa njom suštinski politički ne slažu. Hajde samo ne o tome da je druga Srbija dobila svoju priču, jer ja to ne doživljavam tako uopšte.

Mislim da je odnos koji imaš sa majkom spektakularan. Da bez te neke ljubavi ne bi tako mogla da se ispriča priča. Na kraju, mi svašta od naših matoraca možemo da čujemo ali ne umemo da komuniciramo.

Pa nemamo ni interesovanje. Jedna stvar koja je meni bila jako značajna na radu je nešto što je rekla moja producentkinja... Da se vratim korak u nazad. Kada pičuješ film jer tražiš finansijere ti ideš i predstavljaš priču i ja kažem ovo je film u kome ja razgovaram sa majkom, i svi me odmah pitaju, a gde je tu sukob. I kada ga ja kažem da ga nema oni mi kažu da nisam dovoljno duboko kopala, jer moram da nađem gde je tu nešto psihološko. Ali sam pokušala da im objasnim da mene to ne interesuje. Kao drugo imam otpor da kažem da je to film o mojoj mami, jer ljudi imaju ideju kako izgledaju filmovi koje neko pravi o svojoj majci. Ja nisam ljubitelj tih filmova i ovaj film ne svrstavam u tu kategoriju. Onda je to neka porodična trauma, psihodrama, hajde svi da vadimo utrobu i tako dalje. I onda sam strašno izbegavala da to kažem, a kao drugo ona je lik u tom filmu, ali nije njen portret.

E sad Karin (producentkinja) je meni rekla – da li si ti svesna da nikada nisam videla film u kome majka i ćerka razgovaraju a da ne razgovaraju o tome kako su jedna drugoj upropastile život i ostavile psihološke ožiljke ili su krive za neke neuspehe i tako dalje.

To je živa istina. Ovo je razgovor majke i ćerke koje pričaju o nečemu drugom. Zato je posle bilo i lako da se snime i neki nežni trenuci. I tada sam prigrlila koncept. Nije mi bilo lako da stavim onu scenu gde se obe rasplačemo, ali tu su mi mnogo pomogle saradnice, uzmi vremena koliko ti treba i navikni se na nju.

Kako je biti ćerka Srbijanke Turajlić?

Pa ja to ne znam. Užasno je teško apstrahovati se iz toga. Ja kad sam bila mala nisam u tome videla ništa neobično. Imam strah, jer ona nema strah. Mislim znaš šta, odeš na pijacu pa gledaš kako na tezgi ne daju da išta plati, kažu joj - profesorka mi vas podržavamo, a onda otvoriš neku stranicu gde je ona dala intervju, uzmeš da čitaš komentare i smuči ti se. Kada idem sa njom gradom i vidim da se neko okrene ja tačno znam – je l' fan ili ono drugo... Ali ona te stvari baš ne vidi.

A kada si znala da će to biti priča. Rekla si da si krenula od stana, pa na dalje...

Tek u montaži. Ali mi smo krenuli da montiramo pre godinu i po dana, ja sam snimala dok se montiralo. Ta montaža je u mnogo čemu uticala na neke scene koje ću ja da snimim. Na primer onaj poslednji razgovor između nas dve gde ona meni kaže -ja sam mislila da ćeš ti da držiš govore, a ja joj kažem – ja to ne mogu, je snimljen kada smo imali već postavljenu prvu ruku filma.

Da, znači rečenica – film se piše u montaži ovde važi duplo.

Najbukvalnije. Naš razgovor je tekao a ja sam paralelno sklapala film. Ti nađeš film u materijalu u stvari. Mi smo razgovarali i razgovarali ali kad smo uzeli da gledamo materijal, bili smo u fazonu, pa čekaj to je to. Vidiš i neslaganje, i moje preispitivanje, pa vidiš njen pogled.

Setila sam se da sam bila na protestu „Ne davimo Beograd“ i da je Srbijanka govorila. A onda sam retroaktivno na filmu shvatila koliko je to bilo važno. Samo ne znam, da li su ljudi shvatili ko govori. Jer ja sad shvatam u punoj meri ko je ona. A ona je našla snage da ipak podrži još jednu inicijativu.

Nisam razmišljala o tome da je tu bilo nekih mladih ljudi koji nju nisu nikada čuli pre toga na nekom protestu. Meni je ta šetnja bila kao, našla se konačno ekipa iz '97 i mi sad samo nastavljamo gde smo stali. I uopšte nisam razmišljala koliko ima mladih novih ljudi. Srela sam ljude koje nisam videla 20 godina, ta mi je šetnja bila kao svi smo i dalje tu, jer niko nije pobegao. Nisam ga doživela iz te vizure da je i tu bila jedna druga generacija.

Bilo mi je zanimljivo i što se ti protesti često kritikuju u stilu – ma izašli hipsteri da šetaju kučiće. A sa druge strane, nakon što se desio 6. oktobar kao što si ti onda rekla, pa mislim šta vi od nas očekujete da radimo?

Ma to hipsteri šetaju kučiće, to je onako malo jeftina podvala, jer ljudi koji su izašli u mirne šetnje kao način građanskog protesta, pošto im je namera mirna šetnja, naravno da će da povedu svoje dete i svoje kuče.

Razumeš. Jeftina je podvala to reći. Ne, to je znak da je namera da se na najmirniji način iskaže građansko neslaganje.

Da, na žalost, protesti se kritikuju kao mlaki i neambiciozni.

Ja ne znam, to je onda neka vrsta provokacije koja dolazi sa leva. Ja ne verujem u nasilne revolucije. I nadam se da naša generacija neće doživeti taj trenutak u kome će morati da se odluči da li će da uzime oružje da bi se branilo od fašizma za koji mislim da dolazi. Ja sam pacifista nije mi ideja da nasilno rušim neku vlast koja je pritom, legalna, ako nije legitimna. Legalno je izabrana.

E, a taj neki osećaj pesimizma koji sam imala tokom filma ali i u razgovoru... Nije to baš tako? Ili sam ja preveliki optimista. Mislim ti kažeš – ja nemam odgovor i ja neću da držim govore. Ali ti si napravila film?

Imaš dva pogleda na to. To su moju majku baš i pitali nakon filma u Amsterdamu a to je bio prvi put da smo zajedno gledale film sa publikom i da smo zajedno pričale o njemu. I neko iz publike je rekao – ona nije spremna ali je održala govor filmom. Na to je moja majka rekla – to se može smatrati jednim malim korakom, ali to nije dovoljno. To je njen odgovor.

E to se super nadovezuje na sledeći utisak koji sam imala. Kako je tako stroga prema sebi? Ok, danas nije savršeno... I razumem da se ona možda oseća kao da ju je neki istorijski mehanizam samleo, da revolucija jede svoju decu, ali da nije bilo njih, ne bi bilo ničega. Zar ne treba reći hvala?

Pa možda ja ovim filmom mami kažem hvala, ali istrovremeno kažem i izvini (smeh) ali ja ne idem tvojim putem. Sigurno je hvala. Mislim ona kaže - moja je generacija kriva za to što se desilo. I jesu na neki način jer su živeli u državi koja nije bila dobro postavljena sa jedne strane. Sa druge strane ta država je imala sistem. Da li je to bilo ekonomski i politički održivo, nije, ali postojao je sistem. I sad pitanje je da li je ovo što su nama ostavili uopšte država. Da li su oni krivi, pa verovatno jesu. Ipak, ta njena strogost... Ona misli da smo svi odgovorni ali ona polazi od sebe. Ne očekuje od drugih više nego što je ona sama dala.

Jedna njena rečenica mi je baš odzvonila, da parafraziram – nama se desilo ono što se dešava vama, gradite svoj život uprkos toj nekoj nenormalnosti a onda ćete se jednog dana naći zatečeni. To je uvek to pitanje – ljudi kako niste videli šta dolazi. I jako me je uplašila. Prvo što sam pomislila je šta je ono što ne vidim da dolazi? Na šta nas upozorava?

Ja mislim da nas ona upozorava na našu tendenciju da se isključimo. Ne mogu da pratim, ne mogu da gledam, neću da znam. Ja sebe svrstavam u tu kategoriju. Ja nemam televizor, prosto ne mogu. Kad prođem pored trafike sklonim pogled, jer ne mogu da gledam u one naslove koji vrište na mene. I ona o tome meni priča.

Kada se ti isključiš i kažeš ne mogu, onda se zatvaramo u balone i to krene da uzima maha a da ti toga nisi svestan. Na socijalnim mrežama smo okruženi istomišljenicima i onda zapravo ne znaš šta je sve oko tebe, zaista.

Po mom mišljenju, činjenica da Srbijanka ili bilo ko drugi, odbija da ode iz ove zemlje je patriotski čin. Ne moraš da imaš istetoviranu zastavu na leđima... Ona žena delima pokazuje, možda ne patriotizam ali...

Ona je vaspitavana da voli svoju zemlju bez obzira ko je na vlasti. I ona to vrlo jasno iskazuje. Problem nastaje onog trenutka kada vlast poistoveti sebe sa zemljom pa ako ne voliš režim, ne voliš ni zemlju. Tu nastaje problem.

Onog trenutka kada mi jasno razdvojimo te stvari možda može da se dobaci do te „prve“ Srbije.

Pa u stvari da se dobaci do jedne Srbije.

Pre neko veče smo bili sa delegacijom francuskih producenata i jedan od njih je rekao – ja sam tek sad shvatio da ste vi za vreme građanskog rata u Jugoslaviji, u Srbiji imali tihi građanski rat. Ja to nisam znao. I mnogo je lepo sumirao stvari. Podeljenost ovde je išla do stanja tihog građanskog rata.

A ta podeljenost nam uopšte ne pomaže, apsolutno se nigde nećemo pomeriti dok to ne rešimo.

Bilo mi je jako interesantno što si po video materijale i dokumentranu građu sa demonstracija morala da ideš u Beč.

To je poražavajuće. I to mnogo govori o opasnosti u kojoj se nalazimo a to je da ta slika nestane. Da li je moguće da su stranci jedini sačuvali sirovinu snimaka iz protesta '92?

Čudno mi je bilo da sedim u Beču i objašnjavam im ko je Mića Popović, a njima to ne znači ništa. A oni su to sačuvali, a mi nismo. Bila sam u čudnom emotivnom stanju dok sam sedela tamo.

U svakom mom filmu se u stvari prelama briga o stvarima koje nestaju. Zbog toga je snimljen i „Cimnema komunisto“.

Zlo koje si videla da se desilo kod nas je izmilelo u Evropu, to si rekla kada si primila nagradu.

Da, a oni to ne vide. Atmosfera tog dana u Holandiji je bila čudna i mnogo se pričalo o tome da li je pravda u Hagu zadovoljena ili ne, što je apsurdno jer ko može da oseća pravdu 20 godina kasnije? Ali oni su imali neki stav u smislu, zatvoreno je, konačno je gotovo. Ček, ček, ček... Prvo mi je bilo bitno da im kažem da se time ne zatvara jedno mračno poglavlje u istoriji Evrope, već da to poglavlje tek počinje.

Oni moraju da shvate da nije to tamo neki divlji Balkan i mi smo to sad rešili i presudili mu... Nije taj Balkan nešto izolovano što nema veze sa Evropom. I to mi je bilo važno da im kažem. A to je odjeknulo tamo.

Zbog same završnice filma moram da te pitam još i ovo – šta zameraš ovoj vlasti?

Puno toga što im zameram nisu oni uneli u našu društveni stvarnost. Ali to nije pitanje šta im zameram, ja im ne opraštam to što su bili. To mi je prvi problem sa njima, a onda im zameram kako su nastavili razgradnju demokratije, slobodnih ideja, medija i pravnog sistema, ne može se reći da to nije bilo i pre. A koliko zameram ovoj vlasti toliko zameram i Evropi. Njih jedino zanima da se prihvati Kosovo i prihvatiće ga sve dok je tako, i njih ne zanima ništa drugo. Njima zameram koliko i vlasti.

Nemam ja iluzije da je Evropa demokratskija od nas niti da oni imaju neki moralni kompas koji nama ne radi. Ništa od toga ali prosto, kod nas se ipak malo brže razgrađuje pravni sistem, manje smo pravna država nego što smo to bili pre desetak godina.

Hvala Mila.

Film "Druga strana svega" će se prikazivati od 7. do 13. decembra u Kulturnom centru Beograda.

JOŠ NA VICE.COM:

Šta smo naučili od žena iz domaće kinematografije

Zašto mi "Grlom u jagode" stoje u grlu čitav život

Glumac Slaven Došlo za VICE o glumi, sitnim krađama i unutrašnjim borbama

Više na VICE
Vice Channels