Quantcast
Sve fotografije: Theo McInnes, ukoliko nije drukčije naznačeno

Kako sam svoju šupu učinio najpopularnijim restoranom na TripAdvisor sajtu

Oobah Butler

Na otvaranju sam služio smrznutu hranu iz mikrotalasne.

Sve fotografije: Theo McInnes, ukoliko nije drukčije naznačeno

Nekad davno, pre nego što sam počeo da prodajem svoje lice za VICE, imao sam i razne druge poslove. Jedan je ostavio posebno jak utisak na mene: pisanje lažnih prikaza na TripAdvisor sajtu. Vlasnici restorana platili bi mi po 10 funti da ostavim pozitivnu kritiku lokala u kom nikad nisam ni jeo. Sa vremenom sam počeo opsesivno da pratim rejtinge tih lokala. Sve bi se bolje kotirali, kao da sam im ja bio inicijalna kapisla.

Postao sam ubeđen da je TripAdvisor šarena laža, da niko ko tu piše nije stvarno ništa jeo gde kaže da jeste, da sve prikaze pišu prevaranti poput mene. Mislim dobro, to naravno nije tačno, skoro svi su im prikazi realni, a ako ništa drugo bar su sami restorani realno postojali u stvarnom svetu. Nikom ništa.

A onda mi je jednog dana u šupi u kojoj sam živeo pala na pamet ideja: kad je stanje u sferi informacija tako tragično lažno, kad je društvo već spremno da u bilo šta poveruje, možda je moguće lažirati ceo restoran? Možda bi fiktivni lokal mogao da postane hit?

U trenutku, upravo to mi je postala misija. Uz pomoć lažnih prikaza i mističnih gluposti, napraviću od svoje šupe najbolje ocenjeni londonski restoran na TripAdvisor sajtu.

PRIPREMA „ŠUPE U DALVIČU“ – APRIL 2017.

Pre svega, da vam predstavim lokaciju: ovo je moja šupa u bašti u Južnom Londonu.

Za početak, za verifikaciju mi je bio potreban telefon.

Deset funti sam platio jedan jeftin, i eto, sad „Šupa u Daliču“ zvanično postoji. Dalje, bila mi je potrebna adresa, ali nisam hteo da navučem skeptike da dođu i provere. Plus što nisam ni imao vrata. Samo sam naveo ulicu i istakao da Šupa goste prima isključivo po rezervaciji.

E sad, onlajn identitet: kupio sam domen, napravio vebsajt. Morao sam da Šupi dam neki nesvakidašnji element, da osmislim koncept dovoljno blesav da bi se sve tate iznervirale. Recimo da svim jelima dam ime po raspoloženju.

A evo i fotografija van fokusa za otvaranje apetita.

Baš ti dođe da probaš ovo, zar ne?

Foto: Chris Bethell

Bolje nemoj!

Ne, OK, a ovo -

Ovo je sunđer pod farbom i penom za brijanje.

Kapirate, ništa nije kao što izgleda.

Jaje na mom stopalu.

Imao sam koncept, imao sam logo (hvala Tristanu Krosu), imao sam jelovnik, sve je bilo na svom mestu.

Ispunio sam TripAdvisor formular, pa šta mi Bog da.

Petog maja ove godine, probudio me je sledeći mejl:

Pozdrav,
Drago nam je što možemo da vas obavestimo da je vaš listing odobren i nalazi se na našem sajtu.
[…]
Hvala što ste obavestili TripAdvisor zajednicu o Šupi u Daliču.
Srdačan pozdrav,
TripAdvisor podrška

Ne, TripAdvisor podrško, hvala vama što ste mi omogućili da obavestim zajednicu o Šupi u Daliču.

USPON ŠUPE NA MESTO BROJ JEDAN

Počeo sam na mestu broj 18,149 kao najgori restoran u Londonu po TripAdvisor rejtingu. Trebalo mi je mnogo prikaza, od pravih živih ljudi sa raznih kompjutera, da softver sajta ne bi uočio da ih sve ja lažiram.

Hteo sam uverljive kritike, kao na primer:

(Skrinšotovi sa TripAdvisor su lažirani, tako je naredilo pravno odeljenje)

… a ne kao na primer:

Ovo mi je poslao Šon Vilijamson kad sam ga sreo u kafani, objasnio mu čime se bavim, i zamolio ga da mi pošalje svoju sliku u fensi restoranu kako jede fensi hranu. Umesto toga, dobio sam ga kako jede pečenje sa krompirom.

Kontaktirao sam prijatelje i poznanike, i bacio se na posao.

NAPREDOVANJE NA TABELI

Prvih par nedelja išlo je lako, brzo smo uleteli u top 10,000 ali nisam očekivao da će me bilo ko išta pitati. A onda, jednog jutra, neobjašnjivo se dogodilo: telefon Šupe je zazvonio. Iznenađen i mamuran, ja sam se javio.

„Halo, jel’ to Šupa?“

„… jeste?“ rekao sam glasom radijatora koji krvari.

„Čuo sam za vaš restoran, znam da su male šanse jer vam se rezervacije brzo popune, ali da nemate možda slobodan sto za večeras?“

U panici, naglo sam rekao: „Žao mi je, nemamo ništa slobodno sledećih šest nedelja“, i spustio slušalicu. Zapanjen sam. Dan kasnije, opet zvoni: hoće neko da rezerviše proslavu sedamdesetog rođendana, četiri meseca unapred. Za devet osoba.

A mejl? Deset zahteva mi je već stiglo. Jedan pokušava da iskamči rezervaciju hvaleći se kako mu devojka radi u dečijoj bolnici. TV producenti pišu mi sa poslovnih adresa.

Naizgled preko noći, dogurali smo do mesta broj 1,456. Šupa u Daliču nekako je postala popularna. Ali kako?

Shvatio sam: insistiranje na rezervacijama, nedostatak adrese, opšta ekskluzivnost fiktivnog restorana ljudima je oduzela moć zdravog rasuđivanja. Fotografija jaja na mojoj peti otvara im apetit. Sledećih par meseci, telefon mi konstantno zvoni.

STVARI SE OTIMAJU KONTROLI

Krajem avgusta, dogurali smo do mesta broj 156.

To su stvari počele da se otimaju kontroli.

Prvo su kompanije počele da mi šalju besplatne uzorke na osnovu Google Maps približne lokacije. Onda su ljudi počeli da me zovu i traže posao. Onda me zove opština i nudi mi da se prebacimo na novu lokaciju u Bromliju koju žele da razviju. Onda australijska marketinška agencija koja bi da nas promoviše globalno u avionskim video reklamama.

Autor skajpuje sa PR ljudima

I najzad, Skajp razgovor sa ambicioznom PR agencijom koja obećava da Šupi obezbedi tekst u onlajn izdanju Dejli Mejla, promociju sa Betmen-temom, i gostovanje Lizi Kandi za samo 200 funti. Njihov predstavnik kaže da sam „očigledno vrlo kul osoba“, što lepo zvuči ali sam morao sa se zahvalim na ponudi. Reklamiraću se sam.

VELIKO FINALE

Zimu smo dočekali na poziciji broj 30.

Ali dalje ne ide, bez obzira na to koliko lažnih prikaza ja plasirao.

A opet, stvari se dalje razvijaju svojim tokom.

Ljudi mi prilaze na ulici i pitaju da li znam gde je ovde Šupa. Telefon ne prestaje da zvoni.

Mejlovi stižu sa svih strana, ljudi iz celog sveta bi da dođu kod mene na večeru.

Jedne večeri, stiže mi mejl od TripAdvisora pod naslovom Information Request. E jebiga, uhvatiše me. Provalili su me. Klikćem drhtavim rukama, kad ono: kažu da je bilo 89,000 pretraga u prethodnih par dana, desetine mušterija traže informacije.

Zašto? Pa, ispostavilo se da je prvog novembra 2017. šest meseci od kako je sve počelo, Šupa u Daliču stigla do vrha:

Postala je najpopularniji restoran u Londonu.

Restoran koji ne postoji najbolje je ocenjen u jednom od najvećih gradova na svetu, na verovatno najpouzdanijem rejting-sajtu.

TripAdvisor kaže da ulaže „vreme i trud kako bi obezbedili da sadržaj na sajtu adekvatno odražava stvarno iskustva stvarnih putnika“. Kontaktirao sam ih po okončanju projekta da bih saznao kako sam uspeo da se tako lako provučem kroz tako rigoroznu kontrolu.

„Generalno gledano, jedini ljudi koji kreiraju listinge lažnih restorana su novinari koji bi da nas testiraju“, odgovara predstavnik kompanije. „Pošto niko na svetu nije motivisan da zaista stvori lažni restoran, na ovaj problem retko nailazimo u stvarnosti. Zato takvi testovi ne dokazuju ništa.“

Mislim, u pravu je; ne verujem da im se ovo često dešava.

Predstavnik TripAdvisor dodaje da „većina prevaranata se bavi manipulacijom rejtinga u korist stvarnih lokala“, tako da „postoji velika razlika između lažiranja u korist postojećeg i u korist nepostojećeg restorana“. Da bi one prve uhvatio, TripAdvisor koristi „vrhunsku tehnologiju kojom se identifikuju sumnjive sličnosti u prikazima. Takođe, gosti mogu da nam prijave sumnjive aktivnosti.“ Po podacima iz 2015, „čak 93% korisnika kaže da im je stvarno iskustvo bilo u skladu sa prikazima na sajtu.“

I eto, to je sve. Projekat je gotov.

NA SAMOTNOM VRHUNCU

Samo, nije prestalo.

Telefon sam zaboravio kod prijatelja preko vikenda, a kad sam ga ponovo uključio video sam 116 propuštenih poziva. Počeo sam ponovo da im odgovaram. „Nemamo ništa slobodno“, lažem besramno. „Uletelo nam je neko krštenje“.

„Šupa u Dalviču, izvolite?“

„Bože gospode“, kaže iznervirani ženski glas. „Najzad da se neko javi. Zovem vas od avgusta i ništa.“

Sad kad sam stvorio ovu iluziju, ništa mi drugo nije preostalo nego da je pretvorim u stvarnost. Da oživim najbolji restoran u Londonu. Otvoriću Šupu u Daliču!

VELIKA NOĆ

Ali kako? Nikad nisam ugostio više od tri osobe odjednom, a kamoli spremio večeru i piće za njih dvadesetak. Sad moram da stvorim tačno onakav lokal kakav smo u prikazima opisivali prethodnih šest meseci.

Hrana koja podseća na dom? Pa, ja sam kod kuće jeo gotove obroke iz mikrotalasne.

Ruralno a opet urbano? E pa evo, u ovoj kućici za lutke poređaćemo žive kokoške da ljudi biraju koju da im prikoljemo, kao što rade sa jastozima po fensi restoranima.

Uspeh nam se bazira na lažnim prikazima? Pola gostiju biće moji poznanici, pod obavezom da naglas pričaju kako je sjajna hrana.

Prepoznatljivi ambijent pravog restorana? Di džej će nam puštati restoranske zvuke sa CD-a.

Na posao! Kuća za lutke?

Sad je kokošinjac. Trava?

Pokošena. Hladno vreme?

Podgrejano. Manjak prostora?

Sređeno.

Stiže Džo, moj prijatelj i glavni kuvar za večeras. Deset godina je putovao svetom, radio po vrhunskim restoranima, dostojan je jedne Šupe. A sad, da osmislimo jelovnik.

Sve gotovo, po ceni od 31 funte.

U Šupu stiže i Fibi, talentovana kelnerica koja će vešto opisati gostima sve suptilne detalje našeg jelovnika – na primer, puding služimo u šoljama kako bismo što bolje dočarali istinski osećaj jedenja pudinga iz šolje.

Predjelo je čorba sa povrćem, za glavno jelo imamo izbor između testa sa sirom i pečurkama i lazanje sa povrćem, a za desert sledi čokoladni sladoled. Za kraj, zamolio sam Fibi da svakog gosta privatno zamoli za mišljenje, kako bismo znali da su iskreni.

I eto, moja vizija je spremna.

Gosti cirkaju vino na krovu.

Kokoške veselo kokodaču čekajući klanje.

Moji glumci jedu nakićene gotove obroke od po jedne funte.

Di džej vrti restoranske zvuke.

Sve izgleda, zvuči, i miriše primamljivo. Spremni smo za prve prave goste. Čekam ih na putu, gde upoznajem:

…Džoela i Mariju iz daleke sunčane Kalifornije, po prvi put u Evropi. Koliko juče bili su u Parizu, ovo im je prvo veče u Londonu.

Molim ih da stave poveze preko očiju. Izgledaju užasnuto, ali dve glumice koje su stigle u isto vreme pristaju, pa moraju i oni.

Vodim svo četvoro za ruku do bašte iza kuće. Marije kaže „Čujem zvuke iz kuhinje!“ Ne laži Marija, ne čuješ. Skidam poveze. Amerikanci ostaju bez reči.

„Mi ovde služimo raspoloženja, na meni je da interpretiram vaša i donesem vam adekvatan obrok. Marija, od tebe kao da osećam domaćinsku energiju? A ti mi Džoel više zračiš nekako kul, jesam li u pravu?

Žurim do kuhinje, grabim dva glavna jela od Džoa. Di džej po dogovoru pušta često zvuke tipa „ding“ kako bi prikrio zvuk naše mikrotalasne.

Donosim jelo, odstupam, i sa distance posmatram kako gledaju u svoje rezance sa sirom. Marija vadi telefon, hvata tanjir u kadar, zastaje, i onda sklanja telefon bez slikanja.

Veče se oteglo. Džoel vidi da na krovu još dvoje ljudi sedi za stolom, ne može da odvoji pogled od njih. Četrdesetak minuta kasnije, američki par odlazi; on deluje besno.

U međuvremenu stiže još dvoje lokalaca, prepuni su pitanja ali puštam Fibi da na njih odgovori. Mene čeka sto za četvoro.

Seli su, doneo sam im pića, ali odjednom čujem vrisak iz pravca kuhinje. Žena trči restoranom i ciči. Trevor je prati – od Trevora sam kupio živinu – sa kokoškom u rukama.

Trevor i koka

Otimam kokošku od Trevora, vraćam je u kokošinjac. Stvari se smiruju, pa gosti počinju da se smeju. „Držite žive kokoške?“ pitaju oni. „Služimo ih po izboru“, objašnjavam ja. „Koju god izaberete, mi vam spremimo.“ Skeptično me gledaju. „Ali zar niste vi vegetarijanski restoran? Videli smo da ste najbolje rangirani među vegetarijanskim lokalima u Londonu.“

Srce mi se steglo – na ovo nisam mislio. „Najbolje smo rangirani među svim lokalima u Londonu“, ispravljam ih uz osmeh. Najebasmo.

Hrana im naizgled prija, ali meni je u mislima i dalje odbegla kokoška. Moram nekako da impresioniram to četvoro.

Neko me dodiruje po ramenu. Jedan od četvoro, muškarac, kaže da je njegovom prijatelju rođendan. Eto prilike!

Na brzinu se dogovaram sa svojom prijateljicom i komičarkom Loli Adefopi, koja pristaje da otpeva pesmu slavljeniku. Loli počinje, ućutkuje ostale goste koji su pokušali da se pridruže. Peva solo. Predivno zvuči.

Ali verovatno nije dovoljno. Još jedan par pravih gostiju odlazi, a zatim i ovo četvoro. Izvinjavam im se usput, lupam nešto o novom jelovniku i nezgodnim okolnostima. Prekida me jedna od njih. „A za ubuduće, hoće li biti lakše rezervisati?“

„Molim?“

„Da, sad kad smo već bili, hoće li biti lakše rezervisati sto?“ dodaje njen muž.

„Voleli bismo da opet dođemo.“

Ostao sam bez reči.

„Pa, ovaj, videćemo svakako da nešto bude.“

Mašu mi dok odlaze.

Restoran je tu već pao sa prvog mesta (strana je obrisana, ali arhivirana verzija još se može videti ovde). Na vrhu smo proveli skoro dve nedelje, što je svakako imalo uticaja.

Jurim nazad do bašte i urlam: „Hoće opet da dođu!“ Džo, Trevor, i ostatak ekipe se smeje. „Ne čudi me“, kaže Fibi i pokazuje knjigu utisaka – uglavnom su bili oduševljeni, verovatno zato što im ništa nisam naplatio. (Rekli smo da je te večeri sve besplatno jer se snima neki TV dokumentarac.“) A možda im je i stvarno bilo lepo.

Dakle, to je to: Pozvao sam goste u improvizovani restoran s koca i konopca ispred svoje šupe, a oni su otišli zadovoljni, misleći da su posetili najbolji restoran u Londonu samo na osnovu preporuke sa TripAdvisor. Lako je biti ciničan i tvrditi da se zadah interneta toliko proširio da ljudi više nisu sposobni da nanjuše prevaru. Ipak, ja bih radije bio pozitivan: ako moja bašta može da postane najbolji restoran u Londonu, onda bukvalno ništa nije nemoguće.

JOŠ NA VICE.COM:

Jela sam "protiv nezavisnosti Kosova" u restoranu u Beogradu

Šta jedu zaposleni u fast fudovima u Beogradu

Suvi makaroni i organski hamburgeri: Bolnička hrana širom Evrope