vice u kraju

VICE u kraju: Bor, pod zemljom ruda, nad zemljom Feniks

Nema grada u Srbiji u kom je pojam "kraj grada" ovako bukvalan. Hodajući napred ne stiže se nigde, stiže se pravo u ambis.

pisao Marija Raca
05 Oktobar 2017, 10:37am

Marija Raca

Priča o gradu Boru je priča o borskom rudniku, koliko god novinar tvrdoglavo pokušavao da napiše nešto tipa - Bor nije samo Rudarsko topioničarski basen Bor (RTB). Dala sam sve od sebe. Borani mi nisu dozvolili. O čemu god smo pričali, pričali smo o RTB-u. Sve u ovom gradu ima veze sa rudnikom - istorija, parkovi, muzej, fakultet, bazen, arhitektura, zapošljavanje, čak i borski komarci.

Grad obilazim pešice, od ujutru do uveče, da bih zavirila u svaki budžak iza zgrada kojima je nekada ofarbana samo fasada do ulice. Sve vreme nada mnom bdi nakaradna žičana figura- instalacija ptice feniks, zakačena na krov Doma kulture, koja (treba da) predstavlja vraćanje starog sjaja gradu bakra. Gradu iz koga većina mladih sanja da ode, pa makar i u Niš.

Dve zgrade i tri kuće ispod Doma kulture i feniksa, u prolazu u koji ne znam ni kako sam stigla lutajući, nalazim grafit "Nije moguće bilo šta napustiti bez nade da će se obnoviti". Razmišljam da li mi je više patetično da je u pitanju slomljeno srce ili da je u pitanju grad Bor. Zbog nečega nemam mira, pa guglam i nalazim - u pitanju je komentar psihoanalitičara Sigmunda Frojda. Mislio je na obnavljajuću, za psihu, funkciju tugovanja nakon odvajanja od ljudi koje volimo. Zabeležio je ovo 1908. godine, pet godina nakon što je počelo na niče naselje Bor pored tek otvorenog rudnika. Bor koji žele da napuste skoro svi mlađi od 40, a nadu za obnavljanje ne gaje čak i da na svakom proplanku počne iskopavanje zlata.

Feniks ili "Sojka ptica"

Od ulaza u grad i natpisa "Bor" može se, krećući se samo pravo, stići ravno do kraja sveta, kažu mi Borani. Videla, fotkala. Krećem na taj put ne odustajući od ideje da Bor nije samo RTB.

Na samom ulazu u grad s juga je Sportski centar. Osim silnih terena i hala ima i otvoreni i zatvoreni bazen, izgrađen 1987. godine. Pet puta veći Kragujevac na svoj bazen pod krovom čekao je još četvrt veka. Odatle ka centru Bora vodi Zeleni bulevar sa četiri trake, deli ih travnata površina na kojoj su izloženi rudarski eksponati, kao što su teški kamion "Dart" i parna lokomotiva. Time je pre šest godina lokalna vlast u Boru praktično rasformirala jedini srpski Park- muzej rudarske opreme i mašina i sve izložila na saobraćajnici. Vlast je procenila da ovako oni koji prvi put dolaze u Bor mogu sve da vide iz auta, a direktorka Muzeja rudarstva i metalurgije je navodno plakala zbog razbucanog Park muzeja.

Iz Zelenog bulevara ulazi se u Ulicu Moše Pijade, glavnu džadu. Tokom leta, u večernjim satima, to je pešačka zona. Čista je, sa perfektnim drvoredom i oglasnim tablama na svakih par stotina metara. Nema umrlica na drveću. Svuda su klupe, ili nove ili sveže ofarbane. Ono što je u Boru teško ne primetiti jeste da postoji po mali park nakon svakih nekoliko zgrada, a kraj njega dečije igralište. Neko je mislio sedamdesetih na to da je zelenilo potrebno rudarskom gradu u kom su se žitelji do 2015. gušili od dima. Tada je u RTB-u izgrađena nova topionica po ekološkim standardima, pa je Bor nakon nekoliko decenija sišao sa crne liste zagađenih gradova. Borani su mi se pohvalili da od prošle godine imaju i komarce, koji do sada nisu hteli da žive ovde.

Kad pešačiš primetiš da su izlozi borskih butika u glavnoj ulici stvarno nakarada. Preko puta Doma kulture je butik koji izlaže farmerice na bar 20 lutaka bez trupa, imaju samo struk i noge, i sve deluje kao mesto zločina. Kada sam uveče došla na koncert ispred Doma kulture shvatila sam da je ovo baš jezivo mesto iako je butik preko puta već bio zatvoren. Na krovu Doma kulture 2013. postavljena je figura ptice feniks koja treba da simboliše obnovu grada. Ptica je noću osvetljena crvenim svetlom, pa meni bar, više deluje kao sablasna grabljivica koja motri odozgo. U gradu je zovu "Sojka ptica " po direktoru RTB-a, Blagoju Spasovskom Sosi, čija je navodno ideja bila postaljanje figure.

Pravo na kraj sveta

Kupujem sladoled preko puta Doma kulture, u poslastičancici "Pelivan", koja jedina zimi sprema topli napitak salep - od mlevenog cveta kaćuna, biljke nalik zumbulu. Pitanje je da li bilo gde još u Srbiji neko služi ovo piće. Sladoledžija Miraluš Šerifi naplaćuje mi 150 dinara za tri kugle sladoleda i dok se pitam zašto je u susednom Zaječaru kugla 30, a ovde 50, Miraluš mi pokazuje put ka kraju sveta- samo pravo. Na trećem borskom kružnom toku (a u Boru su kružni tokovi vrlo popularni, jedva da nađoh neku raskrsnicu) spomenik industrijalcu Đorđu Vajfertu, krivcu za nastanak grada.

Do dolaska u Bor Vajfert je bankrotirao već nekoliko puta, pa je pomoć tražio i od vlade u Beogradu i na dvoru u Beču. Nije dobio novac, ali jeste koncesiju za eksploataciju rude i 1903. pokreće proizvodnju. Tada počinje da niče i naselje oko rudnika, današnji Bor. Naredne godine prodaje rudnik francuskoj banci "Mirabo" u Parizu i time je formirano "Francusko društvo borskih rudnika".

Francuzi su dolaskom u Bor počeli radove u rudniku, ali i podizanje kolonije za rudare, sirotinju koja je počela da pristiže sa svih strana. Borani mi pričaju da su to bili momci iz mnogočlanih porodica u planinskim selima, oni koji neke 1910. nisu imali šta sa braćom da podele na imanju. Izabrali su rudnik. Radničke zgrade više ne postoje jer se rudnik širio, srušene su zbog kopanja rude. Četvrt veka od otvaranja rudnika započeta je izgradnja Nove kolonije ka jugu grada, to su prizemne dugačke kuće koje i danas postoje uz glavnu, Ulicu Moše Pijade. Služe kao stambeni prostor ili su prodavnice.

U starom delu Bora, u deceniji pred Drugi rat, izgrađene su i vile za inženjere Francuze, Italijane, Nemce, Poljake i Slovence koji su dolazili u grad. Njihovih potomaka i danas ima u Boru. Jedno od najlepših zdanja je zgrada sadašnjeg Tehničkog fakulteta. U njoj je bila francuska kasina gde su za gospodu priređivani balovi kakvih se ne bi postidela ni tadašnja Evropa. Tridesetih godina prošlog veka u varoši otvarane poslastičare gde su služene "mocart kugle", o kojima se u Srbiji jedva znalo. Kraj torova sa ovcama, nedaleko od sadašnjeg centra grada, nikli teniski tereni u kojima su se rekreirali Francuzi.

Posle više ne znam kog po redu kružnog toka ulazim u Vajfertovu ulicu i najzad stižem na domak borskog kraja sveta, kraja varoši sa severne strane. Nema grada u Srbiji u kom je pojam "kraj grada" ovako bukvalan. Hodajući napred ne stiže se nigde, stiže se pravo u ambis. Krajem sveta Borani nazivaju zapravo površinski kop koji je nastao eksploatacijom rude bakra tokom 20. veka. Danas se ova rupetina postepeno zatrpava, ali je i dalje jedinstveni industrijski pejzaž, najveće veštački stvoreno udubljenje u Evropi.

Svuda svi

Izlazak u Boru počinje oko 18 sati i tada se Ulica Moše Pijade pretvara u pešačku zonu na kojoj su svi, ali svi. Majke i očevi sa decom, tinejdžeri na biciklima, penzioneri u šetnji, oni koji bi da iskoriste priliku da odu na koncert ispred Doma kulture. Čitavo leto u Boru se održavaju manifestacije u okviru nekog "kulturnog leta", kakvo moj Kragujevac nema. Grabim u suton ka zvuku ispred Doma kulture, svira borski rok bend New Deal. Dobri su. Opet primećujem da su, kako i na ulici, i ovde i bebe i babe. Pitam majku sa detetom da li je Bor neki rok grad ili šta.

- Ma ne! Ovde nema mnogo događaja, pa je samo bitno da se nešto dešava. Svi dođu. Svejedno je ko svira. Na koncertu Ortodoks Keltsa bilo je matoraca koji su od kuće doneli kartone da ne bi sedeli na betonu i prehladili se. Ceo koncert su slušali. Isto bi tako slušali i Seku. Tako je uvek - objašnjava mi Sonja i pokazuje svoju svekrvu.

U amfitetru na otvorenom ispred Doma kulture zatičem Igora, Miljanu i Anu koji piju pivo i razgovaraju na stepeništu. Ovde su jer im se sviđa muzika. Druga opcija je kafić, ali niko od njih nema posao, pa je to teško izvodljivo. U Boru postoje dva noćna kluba, ali su oba kafane, kaže mi Ana i objašnjava da u zimskim mesecima radi i noćni klub u kome nema narodnjaka.

- Izlasci u Boru nisu ništa jeftiniji nego u drugim gradovima, iako je ponuda mnogo manja. Kada nemaš posao ne možeš da izlaziš ni u Boru. Imam 27 godina, završila sam menadžment, konobarisala, ali sada nemam posao ni ideju kako ga naći. Sve osim RTB-a je ili kratkoročno u struci ili dugoročno u prodavnici, za dvadesetak hiljada. A za RTB ti treba dobra veza. Smisliću nešto, ja sam pozitivna - kaže mi Ana i deluje da zaista u to veruje.

Igoru je 34 godine, ne radi i kaže da je u Boru samo trenutno iako je u ovom gradu rođen.

- Električar sam. Radio sam u Atini, sada sam u Boru, pa idem dalje, na Zapad. Ipak, za dalje mi treba nekih par hiljada evra šteka koji ovde ne znam kako da steknem. Sem u rudniku, ne vidim šta bi ovde moglo da se radi i pristojno zarađuje, ne vidim čime bi neko mogao da se bavi i da od toga može da živi. Volim Bor, ne planiram da odem zato što to želim, nego zato što moram - kao da mi se pravda Igor.

I onda mi priča o tome šta je u Boru lepo, kao da nekom tamo novinaru treba da se izviniš što bi pobegao iz svog grada. Zapravo, priča mi šta u okolini treba videti. Znam da je u pravu, videla sam, obišla: i Borsko jezero, i Brestovačku banju, Zlotsku pećinu, borski ZOO vrt.

Tokom razgovora nam se pridružuje Dragan. Ima 37 godina, rudarski je tehničar. Pomislih da sigurno radi u RTB-u. Kiselo se nasmeja.

- Ne, za to ti trebaju veze i kombinacije, pa onda ima mesta za rudarskog tehničara iz Beograda, ali za mene nema. Radio sam sve sem posla u struci, instalirao kablovsku, bio prodavac, radio za brzu poštu, sada sam dostavljač robe u trgovini. Najbliže poslu rudarskog tehničara bio sam radeći za firmu koja se bavi istraživanjem tla, ali iako tih firmi ima, trebaš im kad - kad, nema uvek posla. Da dobijem posao bilo gde van Bora stavio bih ranac na leđa i otišao. Volim ja ljude ovde, ali me ništa drugo ne drži - kaže Dragan i postajem svesna da neću naći nikoga ko bi ovde voleo da živi, a mora da ih ima.

I Miljana, koja je ove godine napunila 30, u Boru je "prisilno". Školovala se za fizioterapeuta i fitnes instruktora u Beogradu, pa se vratila za Bor. Uspela je opet da se dokopa prestonice, pokušala tamo da radi i živi, ali troškovi su bili veći od onoga što je uspela da zaradi. Morala je da se vrati u Bor.

- Planiram da otvorim nešto svoje, neki fitnes centar. Više ne vidim svrhu u radu za druge. Ali, treba mi početni kapital, a pre toga ne mogu da znam hoću li imati dovoljno klijenata da opstanem. Do otvaranja svog fitnes centra moram da živim u Boru - izgovara Miljana i ja odustajem od potrage za mladim pozitivcem koji ima dobro plaćen posao u Boru, a nije državni službenik.

Kad smo kod državnih službenika, bar onih sa fakultetom, njima Bor i ima šta da ponudi. Traženi su lekari, koji ovde dolaze sa školovanja iz Rumunije. Bor je obećani grad i za prosvetne radnike koji žive u okolnim selima ili u još manjim varošima. Kada dobiju posao u Boru, većina njih tu i ostaje jer jedino ovde mogu sebi da priušte stan, bar jednosoban, na kredit. Prosvetari mi objašnjavaju da je plata budžetska, svuda u Srbiji ista, a cene stanova u Boru su na ivici smešnog. Jednosobni u centru koštaju od 15 do 18.000 evra, a trosobni 24.000.

Mekice

Koncert ispred Doma omladine je već završen i rešavam da pojedem nešto što ne mogu van Bora. Pitam bar desetak ljudi - šta. Osim onog napitka salepa koji ne spremaju leti, nema ničeg drugog. Ali, Borani ne znaju da nigde nisam videla da se na ulici mese, spremaju i jedu mekike - prženo testo za hleb. U Boru je u glavnoj ulici, leti kada je ona uveče pešačka zona, nekoliko prodavaca koji na tezgama nude palačinke, kokice, šećernu vunu i pomfrit. Spremaju na licu mesta.

Ajde sve, ali mekike na licu mesta? Vode za pranje ruku nema, a prodavci malo - malo pa gurnu šake u kadice pune testa. Ne cepidlačim. Mekike mirišu i nisam ih godinama jela. Sprema ih Dragan Jonović, već 17 godina u centru Bora.

- Kod nas nisu mekike nego mekice. I najviše njih prodajem. Koštaju 40 dinara. Mogu da ti pospem šećerom ili kremom, ili oba. Biraj- naređuje Dragan.

I već držim mekicu, a Dragan mi nudi i stolicu iza tezge.

Dok se gušim u testu priča mi o vikendima koje ne voli, jer svi odu na Borsko jezero, pa nema mušterija. Mnogi tamo i ostanu do ponedeljka. Kaže da je osamdesetih godina 90 odsto Borana kupilo vikendice bliže ili dalje od jezera. Plata u RTB-u bila odlična, a stanove u gradu dobili, pa se imalo od čega. Sada te vikendice daju jeftino da bi njima školovali decu u Beogradu, Nišu i Kragujevcu.

- Dosta je bilo, 17 godina prodajem mekice. Radio sam van od 2011, pa se vratio 2014. u Srbiju, zbog sina. Sada je on završio srednju, meni je već 40, pa se spremamo da idemo u Francusku - ispali Dragan i ja mu se usred zalogaja požalih da ne mogu da nađem sagovornika koji želi da ostane u Boru.

Dragan misli da je to možda zbog toga što je Bor "dođoški grad", koji je nastao tako što se sirotinja slila u rudnik od muke, a ne od želje. Tvrdi da "nema neke tradicije" ni lokalpatriotizma.

Sada već sita odlazim na kafu, na jug Bora, noviji deo grada, gde mi rekoše da je niz kafića i skoro nema narodnjaka. Prošlo je 21 sat, studenti cirkaju pivo ispred doma, kafići solidni, ispred njih parkirani dobri automobili. Kafa košta od 60 do 130 dinara, kao recimo u Kragujevcu. I to je sva ponuda za izlazak u Boru. U ona dva noćna kluba nisam išla, niko nije hteo sa mnom.

Vraćam se utrnulim nogama u stan kod drugarice pred ponoć. Sve je mirno, plaše me samo čopori pasa lutalica koje videh tokom dana, ali srećom muškarac ispred mene ih je više iritirao nego ja, pa su njega napali. Reče mi posle da ako me opkole samo zašuškam nekom kesom, pomisle da je hrana i primire se. Ko se ne odbrani, može povredu dobro da naplati od opštine. Tako su mi bar preporučili.

Shvatam da nisam zvala autobuske stanice da pitam za polaske iz Bora sutra ujutru. Biće mučno. Bor ima dve stanice, a svaka ima svoje polaske i samo njih navodi kada putnik pozove. Ostavljam to za sutra i dan u Boru završavam gledajući grad sa 10. sprata. Zgrade i brda odrana kopanjem rude.

Osećam da je do mene, moj propust, što nisam pronašla nikoga ko iz ovog grada ne želi da ode.

Još na VICE.com

VICE u kraju: Vranje - od Bore Stankovića, Barberi zgrade do bleje za sto dinara

VICE u kraju: Liman država

VICE u kraju: Taj bulevar u Nišu

Tagged:
Rudnik
Rudari
Srbija
Izlasci
Bor
RTB