Čekaj malo, da li je satanizam zapravo ok?

Išla sam u srednju školu kad sam prvi put čitala Rozmarinu bebu, priču o prelepoj ženi koja u sebi nosi Sotonino seme u gotskom stanu u Njujorku. Bila sam pomalo očarana šašavom romansom kosmopolitske Amerike šezdesetih; večerama organizovanim u prostorijama s ustajalim vazduhom i zidnim tapetama; kišnim ulicama, snovima pod temperaturom, zlim intrigama i košmarnim načinom na koji je autor Ajra Levn dočarao navalentni, zlokobni komšijski bračni par.

Nakon što sam pročitala taj roman, malo sam se više primila na robusni katolicizam svoje škole — odjednom sam bila opčinjena misom utorkom ujutro, njenim crkvenim pesmama, tamjanom i svim tim. Ali kako sam se sve više zagrejavala za ideju organizovane religije za sebe, nastavnik Veronauke iscrtao je dijagram na beloj tabli objasnivši "slojeve greha" koji dolaze s tim kad ste bukvalno bilo šta sem apstinirajućeg, do grla zakopčanog, bogobojažljivog hrišćanina. Tako da su se ta vrata za mene brzo zatvorila.

U ovih petnaest godina od tada, samo sam povremeno razmišljala o religiji. Prirodno, kad sam imala oko 19 godina i slušala mnogo Animal Collective, mislila sam da će mi pristajati Budizam. Ali suviše volim stvari. Stvari i kuknjavu. Dok je u toku bio popis stanovništva i svi smo pokušavali da se izborimo za to da Džedaji postanu priznata opcija, opasno sam se bila primila na to — moj brat i ja smo prodavali priču prijateljima i članovima porodice. I, naravno, jedno duže vreme divila sam se Bertu Makrakenu iz The Used kao da je Bog. Mislim da je to samo po sebi neka vrsta vere.

Ali, slušajte. Ništa od toga se kod mene nije zaista primilo. I sada imam 28 godina i nemam "pravi" verski sistem o kom možemo da govorimo, sem o "samo budi dobar prema drugima, živi dobro i onda u nekom trenutku umri". I evo u čemu je stvar: sve je to lepo i krasno, ali meni je dosadno. Želim da znam šta propuštam i "šta sve postoji tamo napolju za mene".

Zavirila sam u nekoliko religijskih škola misli i zatekla sebe kako me je veoma privukao satanizam, ponovo. A onda sam otkrila da to čak nije ni religija. Suprotno reputaciji (i imenu), njegova suština nije slavljenje božanstva po imenu Sotona. Njegova učenja i vrednosti lebde negde između hedonizma i ateizma, sa ubačenom zdravom dozom death metal estetike. I znata šta? Sa tim zaista mogu da se poistovetim.

Dakle, da li je satanizam za mene? Možda. Ajde da otkrijemo zajedno.

Prvo, ono najvažnije: šta je uopšte satanizam? Prema thechurchofsatan.com, suština satanizma ogleda se u tome da budeš "egocentričan, da si ti najvažnija osoba ("Bog") svog subjektivnog univerzuma". U Satanističkoj Bibliji — koju je napisao osnivač Crkve Sotone Anton Lavej — caka je u egocentričnom ponašanju.

Standardna religija i zakoni su besmisleni. Laži su štetne. A Sotona nije fizičko biće ili metafizička sila, već metafora: iza namere sveta da "satanizuje" Sotonu krije se urođena potreba da se stvari kvalifikuju isključivo kao dobre i zle — posedovanje vrlina i mana. Prema Satanističkoj Bibliji, dobro i zlo ne postoje.

Dobar početak. Ništa ne predstavlja bilo šta i sve što radim, dok god uživam u tome, savršeno je u redu.
Pročitala sam na internetu (čula?) da se čovek koji drži knjižaru u mom gradu smatra vodećim glasom u satanističkoj zajednici. Odlučujem da ga posetim. To na kraju ne prolazi "dobro". U samoj knjižari — niz stazicu, pa kroz zavesu, uz uvijene stepenice — oseća se primamljiv miris u vazduhu i šmek Gremlinsa. Želim da kupim nešto nezakonito, nešto istinski nemoralno, ali kad priđem pultu i pričam sa čovekom o kom sam čitala, on samo zuri u mene.

Zašto nećeš da me primiš, knjižaru? Pusti me unutra. Pokaži mi šta se stvarno krije iza ovog života.

"Imate li savet za nekoga ko želi da nauči nešto o satanizmu?", pitam. Ništa. Samo kontakt očima, bez treptanja. "Da li prodajete satanističke tekstove?" On pokazuje iza moje glave. Okrećem se i vidim odeljak knjižare pod imenom "satanizam". Odlazim tamo i probam još jednom, pomalo vičući da bi me čuo. "Neka preporuka?" On me bukvalno ignoriše. I sada me sve to zanima više nego ikad pre. Ako satanizam znači da mogu da budem toliko egocentrična da ne moram čak ni da pričam sa drugima, ja sam itekako za.

Svega nekoliko centimetara od mesta gde se postiđeno zadržavam, nalazi se dugi crvenkasto-smeđi prolaz zaklonjen somotskom zavesom. Na njemu piše: "Ne ulazi." Iznad njega se nalazi životinjska lobanja. To bi moglo da bude skladište, ali čitala sam dovoljno na internetu o tajnim, sablasnim, kul i seksi satanističkim sastancima koje ovaj lik drži u svojoj knjižari da sam jebeno sigurna da se oni održavaju tamo unutra. Nisam, međutim, ni približno toliko hrabra da zavirim.

I tako odlazim iz knjižare sa Satanističkim ritualima Antona Leveja — tekstom koji ide uz Bibliju, u kom Lavej detaljno opisuje mnoge tradicionalne satanističke rituale. Kao što su, na primer, ovaj:

Dok idem ulicom i čitam ovo, otvara se mali procep u oblacima i sunce obasjava — ne zezam se, zaklinjem vam se, ovaj, Bogom — direktno mene i stranicu koju čitam. Samo nas dve, mene i stranicu. Smeškam se u sebi i mislim: "Živeo Sotona", ali onda shvatam da to nije zapravo šmek koji odaje čitava stvar. Ipak, i dalje se osećam pomalo izabranom.

Religija ume da izoluje čoveka i obožavam to.

Internet odbija da vam saopšti koliko tačno ima satanista — thechurchofsatan.com kaže da bi prebrojavanje omogućilo drugima da ih kvantifikuje. Ako se zvanično učlanite u Crkvu, od vas se traži da otkrijete namere na svom satanističkom putovanju, a Crkva će vam reći da li misli da ste dostojni.
Za sada, nije loše. Ali ono što stvarno želim da znam jeste da li se u satanizmu žrtvuje bilo šta. Kad moja mašta podivlja, zadnja prostorija knjižare postaje Širom zatvorenih očiju, ali, umesto da su napaljeni, oni kolju životinje i toplom krvlju pišu po zidovima.

Ispostavlja se — prema praktično svakom ko zna — da žrtvovanje zapravo nije satanistički ritual. Što, naravno, predstavlja veliko olakšanje.

Rituali uopšte su prilično opušteni: veoma se cene lične proslave (rođendani i godišnjice), a tu su i (isključivo po ličnom izboru) proslave Noći veštica i sezonskih ravnodnevica i solsticija. Neki satanisti izvode tri vrste "magijskih rituala" koji se detaljno opisuju u bibliji: "Rituali požude" iliti "divljenje samom sebi", koji se verovatno ne razlikuju mnogo od seksa ili masturbiranja, osim što verovatno želite da podrazumeva izvesnu satanističku estetiku, a ja mogu da se poistovetim s tim. "Rituali saosećanja", iliti biti dobar prema sebi i drugim ljudima — što takođe verovatno može da podrazumeva seks i masturbiranje, i stoga bude dva-u-jednom. I "Rituali uništenja"… E, tu sve postaje zanimljivo. To je praktično crna magija. Vudu lutkice, čini i prizivanje duhova i ostalo. Jezivo je, ali ima jednu dobru stranu: ako osoba nije dostojna rituala uništenja, ritual neće funkcionisati. Vrlo zgodno.

Želim da iskoristim malog plastičnog lika koji stoji na mom radnom stolu da izdejstvujem malo "uništenja" i prokunem nekog kog mrzim, ali ne mogu da se nateram da to uradim. Znam da se ništa neće dogoditi, ali nije da baš znam, znate? Sve je ovo ionako po ličnom nahođenju, tako da odlučujem da odustanem.

Još dobrih vesti: Crkva Sotone zalaže se za pravo na abortus i često organizuje demonstracije u borbi za reproduktivna prava žena.

E sad, Anton Lavej ne kaže ama baš ništa o slušanju blek metala kao obeležju satanizma, ali kladim se da nije rekao ni da svi sajtovi moraju svaki jebeni put da budu stilizovani u crno i crveno, ali ih ipak često viđam takve, tako da… Svako prema svom ukusu? Provodim čitav dan na smenu se prebacujući sa Mayhem na Nattefrost, a, potom, da bi sve ispalo kako treba, slušam pesmu po imenu "The Devil". Uz Mayhem i Nattefrost nedostaje mi Selena Gomez, ali se uz "The Devil" osećam kao da sam spremna da budem najbolja i najsatanističkija što mogu. Radite ono što vam radi posao, pretpostavljam. A kad kažem vi, mislim ja.

Tako je, glasno slušam muziku, kao oni likovi što vam kvare vožnju tramvajem. Suština satanizma je, međutim, u meni, a ne u vama. Tako da je to u redu.

Jedan sajt mi govori da "muškarci" u Crkvi Sotone često nose "dugu crnu odoru" sa kapuljačom, što mi malo smrdi na dlakave vratove, ali šta god. Potom čitam da "žene" nose "seksualno sugestivnu" odeždu i sada se osećam kao da sedim pred kompjuterom noseći neku vrstu alegorijske fedore samo dok čitam to. Odlazim na nekoliko drugih sajtova (zvanični) i na nalazim ništa slično, tako da mislim da smo bezbedni. Odlučujem da počnem da nosim veliki čupavi crni džemper — umesto bilo čega seksualno sugestivnog ili kapuljačastog — zato što imam osećaj kao da sam u krevetu i, iako izgledam pomalo kao ludača, suština ove škole misli jeste u ugađanju samom sebi, bebo. I u tome leži privlačnost čitave ove stvari: raditi šta god želiš i za sve okriviti "crkvu". Ah, pa takve su vam te religije, zar ne.

Sad kad sam pročitala Bibliju i prelistala Rituale, i isprobala vudu (ma nisam) i istražila pridruživanje crkvi (možda kad mi legne plata), na poslu odlazim na pauzu za cigaretu i pokušavam da objasnim "satanizam" koleginici. "Zapravo je prilično kul, Ešli, vidiš, zato što je veoma hedonististički i prilagodljiv i možeš da ga krojiš prema sopstvenim ideologijama… I uopšte nije onakav kakvim ga zamišljaš…"

Govorim nekoliko minuta sve dok ne počnem da se gubim a ona uđe unutra. I tako ostajem da stojim na trotoaru zureći u asfalt i odmah se osećam kao smarač koji vam stalno kuca na vrata i želi da vam proda piramidalnu šemu.

I shvatam da nikad neću moći nikom da kažem: "Hej, ja sam Isi i ja sam satanista" s ozbiljnim izrazom na licu. Tako je s tim gotovo. Na neki način…

Nastaviću sa čitanjem. I vratiću se da se sprijateljim s onim vlasnikom knjižare. I uspeću da uđem u tu zadnju prostoriju. I šta ću još uraditi: nasloniću Rituale ispred svog monitora na radnom stolu, tako da kad moji nadređeni dođu do mog stola da me maltretiraju oko rokova znaju da sam ja njihov nadređeni. I sve to zahvaljujući satanizmu.

Pratite Isi na Tviteru

Još na VICE:

Kratak pregled satanističkih zločina počinjenih u poslednjih 30 godina

Ruski verski fanatici daju sve od sebe da ućutkaju metalce

Prisustvovali smo golom ritualu Satanističkog hrama u znak podrške 'Veštici'