Dejvid Laueri o režiranju poslednjeg filma Roberta Redforda

Dejvid Laueri, reditelj filmova Priča o duhovima i Zar oni nisu sveci, je entuzijasta za klasične krimi filmove. Načnite tu temu, i on će srećno nabrajati bezbrojne stare filmove o pljačkama banaka i prepadima, a sa još više radosti će vam reći da je njegov novi film, Starac i pištolj, omaž njima.

U ovom filmu Robert Redford igra Foresta Takera, romantizovanu verziju pravog pljačkaša banaka iz Teksasa koji je nastavio da pljačka i duboko u svojim sedamdesetim – a tokom pljačkaškog pohoda, za petama mu je bio lukavi detektiv Džon Hant (Kejsi Aflek). Starac i pištolj je eskapistički krimić starog kova i, po glasinima, poslednji film Roberta Redforda pred odlazak u penziju.

Tokom filmskog festivala u Torontu ove godine, VICE je razgovarao sa Dejvidom Lauerijem o radu sa filmskim legendama i o ispraćaju Redforda u velikom stilu.

VICE: Originalna priča za Starca i pištolj potiče od članka Dejvida Grana u Njujorkeru. Kako je to evoluiralo u film kakav je sada?
Dejvid Laueri: Prvo što sam učinio kada sam dobio posao je bilo da pozovem Dejvida Grana. Tražio sam od njega sve njegove izvore; želeo sam da prikupim što je više moguće informacija o istinitoj priči. Forest Taker je preminuo, ali Džon Hant je još uvek bio živ. Napisao sam nacrt scenarija na novinarski način, koliko god sam to bio u stanju. Stvarno sam se samo držao činjenica, takođe osmišljavajući taj divan lik za Redforda. A ta dva cilja su bila međusobno suprotstavljena. Shvatio sam da će najbolja verzija ovog filma biti ona u kojoj ću zanemariti dosta činjenica.

Kako je došlo do toga da sarađujete sa Robertom Redfordom?
Mislim da ni on ni ja nismo planirali kreativno partnerstvo! Mislim, ono ne traje nešto preterano dugo, ali osećaj je kao da traje. Snimili smo samo dva filma zajedno. Osećam se srećno zbog toga što on ima poverenja u mene, i da ne samo da je od samog početka želeo da ja snimam Starca i pištolj, već je i posle Pitovog zmaja [filma iz 2016. u kome je glumio Redford, a koji je režirao Laueri] bio još više uzbuđen zbog toga što će raditi na njemu. I što će se partnerstvo nastaviti. Ne mogu da govorim u njegovo ime, ali znam da mu se dopada ono što radim – voli filmove koje snimam. Jednostavno se osećam veoma zahvalno zbog ovog perioda u svom životu. Da, na neki način, imam priliku da malo budem u njegovom društvu. Zato što je on poslednja velika filmska zvezda. Kada ga pogledaš, vidiš kraj jednog razdoblja. Siguran sam da on ne bi voleo da ja to kažem, ali istina je.

Jedna od mojih omiljenih scena u filmu je kada se inspektor Džon Hant i Forest susretnu. Kako je bilo režirati tu scenu mačke i miša sa policajcem i kriminalcem, znajući da je to toliki arhetip u kriminalističkim filmovima?
O da. Kao ona De Nirova i Paćinova scena u Vrelini. Znaš da će se u nekom trenutku ti likovi sresti i da to mora da bude nabijeno elektricitetom. Što se Kejsija tiče, samo sam želeo da bude oduševljen. Rekao sam mu da bude opčinjen zvezdom. Rekao sam mu, "Samo odigraj tu scenu kao da si običan momak koji je na ulici sreo Roberta Redforda". To sam mu rekao pre trećeg pokušaja, i kada smo to snimili, rekao sam, "U redu, savršeno, završili smo to". Moja žena me je fotografisala na snimanju tog dana, kako sedim na podu i samo uživam. Smejao sam se čitavo vreme, zato što je to bilo toliko zabavno gledati. Taj zbunjeni osmeh na njegovom licu. Ja sam veoma samokritičan, ali mogu objektivno da kažem, kada gledam ovu scenu, to je dobra filmska scena. I to je sve što dobiješ. Film je morao da definiše taj odnos u toj sceni.

Ispod površine provejava tuga zbog toga što je to poslednji Redfordov film pre povlačenja. Ne možeš a da ne razmišljaš o tome koliko godina ljudi na platnu imaju i šta predstavljaju. Da li je vas zanima ideja o "nediskretnom odlasku"?
Želeo sam da ovaj film bude zabavan, Redford je želeo da bude zabavan, i nisam želeo da me obuzme taj osećaj melanholije. Ali znao sam da će imati taj kontekst bez obzira na sve, zbog toga šta je on i gde je u ovoj fazi svog života. I naziv sami po sebi preuzima veliki teret. Kada stignemo do kraja filma, kada on ušeta u banku, u tom kadru, inicijalno nije trebalo da bude nikakve muzike. Trebalo je da zvuci budu prirodni, huk vetra. I da se onda kadar zamrači. Bez isticanja bilo kakvog posebnog raspoloženja. Ali zbog toga što on jeste, i činjenice da odlazi sa ekrana, to je bilo toliko tužno. Tako da smo morali da dodamo neku muziku, i policijsku radio stanicu, samo da stvar malo živne. Zato što je u pitanju Robert Redford koji odlazi, možda zauvek, ako se bude držao svog plana da se povuče. Nismo morali da naglasimo ništa od toga, niti da govorimo o starenju i protoku vremena. Znalo se da će se to videti na njegovom licu, u njegovim postupcima, u načinu na koji se kreće kroz scenu. Nije bilo načina da se to izbegne. To je jednostavno ukorenjeno u onome što ovaj film jeste.

Imate neverovatnu glumačku podelu u ovom filmu. Kako je došlo do toga da budu angažovani i Sisi Spejsek i Tom Vejts, i tako dalje?
Imao sam mnogo sreće. Nisam poznavao nikoga iz ansambla, osim Boba i Kejsija, i nekoliko glumaca koji su igrali sporedne uloge sa kojima sam radio ranije. Ali Sisinu ulogu sam napisao za Sisi. Poslao sam joj scenario imajući nju na umu, i srećom, ona je pristala. Sada ne mogu da zamislim da bilo ko igra tu ulogu! A što se tiče Denija Glovera i Toma Vejtsa, njihove uloge u scenariju su veoma male; bili su samo saučesnici. Svima sam stalno govorio da ću čekati dok ne podelimo uloge, i da ću onda dopuniti dijaloge. To je bio samo… jedan od onih retkih trenutaka u mojoj karijeri kada su svi koje smo želeli pristali. I mislim, mogao bih danima da snimam samo monologe Toma Vejtsa. Bilo je najbolje. Samo to što sam priliku da se družim s njim i večeram s njim, i… mislio sam, ’Zašto ovo ne može da bude u filmu’? Samo druženje sa Tomom Vejtsom? On je istinski heroj.

I Sisi je ista takva. Ona je upravo onakva kao što biste zamišljali da Sisi Spejsek jeste, i više od toga. Ona je san. Upoznati sve te ljude kojima si se divio ceo život i shvatiti da ne samo da ispunjavaju tvoja očekivanja povodom toga kakvi su, već nadmašuju i sami sebe, je divna stvar. Tako da mi je drago kako je film ispao, i drago mi je da se dopada ljudima. Ali imati priliku da sediš na snimanjima sa tim legendama… to je bilo… moglo je tu da se prekine, i ja bih bio srećan.

Nešto kod Sisi je po meni suštinski američko. Možda zbog toga što se prisećam filmova kao što je Pusta zemlja, ali čini mi se da toliko odgovara ovom materijalu.
Na mnoge načine, ona uvek glumi neku verziju sebe. Uvek se pomalo oslanja na ono što jeste kao osoba, i zbog toga što je toliko autentično ljudsko biće, ona ne može da pobegne od toga.

To je dobar materijal za filmsku zvezdu.
To je sjajan materijal za filmsku zvezdu. A i Bob radi to isto. Oboje žive na farmi! Tako da oboje predstavljaju verziju Amerike koju ja i dalje volim i cenim, i želim to da slavim na filmu. Imao sam mnogo sreće zbog toga što su oboje želeli da snime ovaj film.