Reklame
diskriminacija

Gojazni ljudi nam otkrivaju kako ih diskriminišu na poslu

Izgleda da razlika u zaradama između polova sada dobija i na težini.

pisao Gina Tonic
09 Novembar 2018, 9:59am

Fotografija: Peter Cavanagh / Alamy Stock Photo

Sa usponom #bodypositivity koji pravi na desetine dogovora za blogove i karijere u modi za gojazne, stav da su gojazni ljudi – a gojazne žene posebno – po automatizmu bezvredni počinje da napušta našu kolektivnu svest. Međutim, van estetike, borba se nastavlja.

Prema novom izveštaju Linkedina, diskriminacija gojaznih dovodi do nižih primanja krupnijih ljudi u UK. Istraživanje 4000 odraslih u stalnom radnom odnosu ili u radnom odnosu na određeno vreme pokazuje da su „debeli“ radnici godišnje u proseku plaćeni 1940 funti manje nego njihove kolege, dok gojazne žene u proseku primaju 8919 funti manje od svojih muških parnjaka. Izgleda da je razlika u zaradama među polovima sada dobila i na težini.

Studija takođe otkriva da se preko pola krupnijih radnika (53 procenta) oseća izostavljenima iz svog tima zbog težine, dok je ženama na radnom mestu neprijatnije nego muškarcima. Tridest osam procenata žena kaže da im je kilaža od presudnog značaja za samopouzdanje na poslu, u poređenju sa 26 procenata muškaraca. Ne samo da debeli ljudi gube novac koji njihovi savremenici dobijaju na poslu, već su prinuđeni i da se im bude neprijatno i da se osećaju nesposobno.

Posle objavljivanja otkrića studije, gojazna blogerka Stefani Jeboa je gostujući na jednom drugom blogu objasnila kako pristrasnost na osnovu kilaže možda čak i nije svesna odluka poslodavaca. „Nesvesna pristrasnost je kada ’automatski’ klasifikujemo ljude na osnovu stvari kao što su društveni status, nivo obrazovanja, kilaža, starosno doba i boja kože, i automatski podrazumevamo određen osobine i podsvesno pravimo pretpostavke o svakome koga smestimo u te grupe“, objašnjava Jeboa.

Ali kada razgovarate sa onima koji su diskriminisani na radnom mestu zbog toga što su debeli, čućete da je ta pristrasnost u nekim slučajevima svesna odluka.

Keris, dvadesetrogodišnjakinja koja je radila u prodavnici donjeg rublja jednog velikog lanca, kaže mi da je jedna njena krupnija prijateljica nedavno podnela tužbu protiv bivšeg menadžerke, po osnovu diskriminacije zbog kilaže. „Naša menadžerka ju je diskriminisala zbog njene veličine, i govorila je stvari tipa, ’Debeli ljudi su lenji’. Zbog ovakvih verovanja, nije zapošljavala krupnije devojke“.

Zbog toga što je diskriminacija na osnovu težine nelegalna u UK, sudski proces protiv ovog poslodavca je u toku. Sve dok se zakon o diskriminaciji ne dopuni stavkom o kilaži, u slučajevima kao što je ovaj može da bude teško da se dođe do pravde.

Popi, dvadesetpetogodišnjakinja koja radi u pravnom sektoru, shvatila je da joj se otvaraju prilike i da su ljudi ljubazniji prema njoj otkako je smršala, radeći na istom radnom mestu. „Razlika u tome kako su se prema meni ponašali pre, a kako posle, zaista me je šokirala“, lamentira ona. „Osećala sam da se prema meni ponašaju malo drugačije zbog moje kilaže, ali nisam bila sigurna, sve dok nisam smršala“.

„Bilo mi je teško da napredujem. Imala sam osećaj da moram da radim pet puta napornije nego drugi, zato što su pretpostavljali da sam lenja“, dodaje ona. „Preskakali su me zbog vitkijih, atraktivnijih kolega koje su bile manje sposobne od mene, i nisu me zvali na sastanke s klijentima“.


Pogledajte i VICE film: Najjači čovek na Balkanu


Sada se prema Popi bolje ophode na radnom mestu, zovu je na sastanke s klijentima, i uključena je na način na koji to ranije nije bila. Ne zbog toga što diskriminacije više nema, već zbog toga što je izgubila kilažu zbog koje su imali predrasude prema njoj.

Pristrasnost na osnovu težine se često ismeva, uz savet: „Pa zašto onda ne smršaš?“ – što je nadmeno koliko i uvredljivo. Pored mentalnih oboljenja, hroničnih bolesti i savršeno validnog nedostatka želje, postoji čitav spisak dodatnih razloga zašto je nekome nemoguće da smrša. Ali dalje od toga, gubitak težine ne bi trebalo gurati kao odgovor za narastajuću pristrasnost po osnovu težine. Krupniji ljudi ne bi trebalo da moraju da smršaju da bi ih smatrali prihvatljivim članovima društva.

Dvadesetčetvorogodišnja Melinda, koja radi u kreativnim industrijama kaže da „preovlađujuće fobije od debljine ima i na ’najliberalnijim’ radnim mestima“.

Govoreći iz sopstvenog iskustva, ona mi kaže: „Biti jedina krupnija osoba u kancelariji ekstremno je presudno za mentalno zdravlje – naročito kada radiš u okruženju u kome svakodnevno imaš posla sa politikom identiteta, kao što je slučaj kada radiš u medijima. Od toga da ti je neprijatno da pred kolegama jedeš isuviše „nezdravu“ hranu, do dobronamernih ali neobaveštenih razgovora o fitnesu i zdravlju generalno, dinamika na radnom mestu aktivno izopštava debele ljude čak i na najsitnije načine“.

A iako možemo da se zavalimo i sami sebi čestitamo na tome što smo uključili gojazne žene u editorijale i reklamne kampanje, ovaj imidž uspeha zapravo ne donosi nikakav prosperitet krupnijim ljudima. U svojoj srži, aktivizam za gojazne nastoji da dovede do promena prava gojaznih ljudi po zakonu i u društvu, da bi se stvorilo bezbednije okruženje i ravnopravniji uslovi. Telesna pozitivnost je bitna kao deo šire političke vizije, ali vidljivost nas može dovesti samo do određene tačke.

Tagged:
firma
plata
posao
Gojaznost