Vodič za početak loženja na Džoni Mičel

Prvobitno objavljeno na Noisey.

“Dečak u krevetu do mene, znate, imao je običaj da se žali. I tako sam otkrila da sam dete koje očajnički traži pažnju”, rekla je Mičel Kameronu Krouu 1979. godine. “Tad sam prvi put počela da pevam za druge.”

Bio je to neobećavajući ali indikativan početak za jednog od najproduktivnijih muzičara dvadesetog veka. Sa 19 studijskih albuma objavljenih od njenog debitantskog iz 1968. godine Song to a Seagull, Mičel — koja ove nedelje navršava 75 godina — nikad nije prestajala da peva, a bol i teške okolnosti poslužili su kao katalizator za neke od njenih najvoljenijih izdanja. Publika bi sedela očarana dok je ona utirala neutabani put kroz folk scenu njene mladosti, preko statusa pop mega-zvezde u avangardni džez, te u rok inkarnaciju osamdesetih, za koju je prigrlila zvuk i tehnologiju toga vremena — sve to prema njenim prepoznatljivo džonimičelovskim pravilima.

Na taj način, Mičelin opus zapravo ilustruje progresiju američke muzike od kasnih šezdesetih naovamo. Ali njenu putanju isto tako nikad ne bi mogla da osmisli mašinerija za pravljenje zvezda o kojoj je Mičel često pisala žalopojke. Izuzetno samosvojno otelotvorenje žestoke, beskompromisne umetničke vizije, muzičko pripovedanje Džoni Mičel, eksperimentalne strukture njenih pesama i društvena kritika podjednako su razbijali kalupe kao i njeni muški ekvivalenti toga doba — među njima Bob Dilan, Džejms Tejlor, Nil Jang i Krozbi, Stils i Neš.

Ali Džon Mičel je isto tako neprikosnovena, s otvorenim gitarskim štimom — ”Ne znam kako se zove”, jednom je odgovorila kad su je pitali koji akord svira, “štimujem gitaru na ovaj način da bih se zaglupela”, što će reći, da ne bi upala u već postojeće obrasce—a njen nepogrešivi glas od tri oktave kao da dolazi istovremeno iz njenog stomaka i trećeg oka. Možda najviše od svega, Mičeline reči su te koje vas očaravaju, a njena lirska poezija stvara živopisne slike — zamrznuta reka na kojoj se kližete, veliki žuti taksi, kojot koji motri iz prikrajka —u kojoj su proživljene emocije i uspavane ideje bile slobodno oživljavanje. Bilo da isprobava ili se opire žanrovima, Mičelin muzički katalog povezan je s iskonskim duhom—kontemplativnim, sabranim, živopisnim, senzualnim, duhovitim, nezadovoljnim, iskrenim — koji je unela u svaki, očigledno i nepogrešivo.

Rođena kao Roberta Džoan Anderson u kanadskoj vojničkoj porodici, Mičel i njeni roditelji skrasili su se u ruralnom Saskačevanu tokom njene adolescencije. Njeno zanimanje za vizuelnu umetnost — Mičel je naslikala većinu omota za svoje albume — odvelo ju je umetničku školu u Kalgariju, gde je ostala godinu dana pre nego što se preselila u Toronto. Tu je 1964. godine neudata zatrudnela sa 20 godina. Budući da je abortus tada bio ilegalan u Kanadi, a vanbračno majčinstvo anatema u pristojnom društvu, Mičel je dala bebu, devojčicu, na usvajanje. To iskustvo poslužilo je kao pogonsko gorivo za narednih 30 godina njenog muzičkog stvaralaštva.

“Pisala sam pesme od vremena kad sam izgubila ćerku sve do vremena kada mi se vratila”, rekla je Mičel, koja se ponovo sastala sa svojim detetom 1997. godine, za NPR 2004. godine. “Otkako mi se moja porodica vratila, više ne pišem. Izgleda da sam rađala čitav jedan svet sve dok nisam dobila sopstvenu porodicu kojoj mogu da budem majka ili prijatelj.”

Nakon što se razvela od prvog muža Čaka Mičela 1967. godine, Mičel se preselila iz Detroita u Njujork, gde su njene pesme kao što su “Urge For Going”, “The Circle Game” i “Michael From the Mountains” postali hitovi za folk heroje kao što su Tom Raš, Bafi Sen-Mari i Džudi Kolins. (Njene pesme će obrađivati svi, od Bjork preko Džejsma Blejka do Prinsa, a ovaj potonji pisao je Mičel fanovska pisma još kao tinejdžer.) Onda je zamenila obale kako bi otišla u Kaliforniju, gde su Krozbi, Stils i Neš (i ponekad Jang), zajedno sa Mamas i Papas, Gremom Parsonsom, Lindom Ronštat i mnogim drugima, stvarali prepoznatljivi zvuk južne Kalifornije čiji će nastanak Mičel potpomoći kako njena muzika bude počela da ulazi u glavnotokovsku svest i na kraju zadominira njom.

Njena muzika istovremeno je delikatna i robusna, s ogoljenom, često svedenom gitarom i klavirom koji služe kao temelj za njen bogati, paperjasti glas, čija je bezbrižnost često skrivala ozbiljnost onoga o čemu peva. Mičel je kvintesencijalna kantautorka, stvorivši šablon za nebrojene buduće umetnike — Fajst, Fiona Epl, Neko Kejs i Eliot Smit, da navedemo samo neke — koji će biti inspirisani njenim radom.

Kad se sve sabere i oduzme, postoje milioni načina da se pristupi Mičelinom muzičkom katalogu i svi su ispravni. Iako su mnogi tekstovi njenih pesama veoma konkretni, slušanje Džoni Mičel je intenzivno lično iskustvo. Kad ona peva, peva samo vama, o vama. Slično kao što je Džoan Didion upoznala generacije uglavnom čitateljki sa samima sobom, sa dubokim emocijama prizvanim instrumentacijom i lirskom poezijom koji su iskazali nove i složene načine razmišljanja i bivstvovanja, Džoni Mičel nam je pokazala kako se osećamo, kako da osećamo i ko smo a ko bismo mogli da budemo. Loženje na nju zahteva samo spremnost da joj dozvolite da ostavi trag na vama. Slušajte je i otkrićete da često ni nemate drugog izbora.

Mičel, po sopstvenom priznanju, nije dugo bila folk muzičarka. “Bila sam folk pevačica svega oko dve godine”, rekla je ona za Roling Stoun 1979. godine, “a to je bilo nekoliko godina pre nego što sam snimila prvu ploču. Kad je došlo do toga, to više i nije bila folk muzika. Bio je to nekakav novi američki fenomen. Kasnije su to nazvali kantautorstvom. Ili umetničkim pesmama, što mi se više dopalo.”

Nevezano za semantiku, Mičel je nastupala na Njujoport Folk Festivalu od 1967. do 1969. godine. Njen učinak savršeno se uklopio među tada popularne folk pevačice kao što su Džoan Baez i Džudi Kolins, koja je 1967. imala hit sa Mičelinom “Both Sides Now”. Mičel je objavila sopstvenu verziju te pesme —koja istrajava kao jedna od njenih ključnih stvari — na albumu Clouds iz 1969. godine. Njen drugi album, Clouds, 1969. godine osvojio je Gremi za Najbolju folk izvedbu i odlično se nadovezao na debitantski album iz 1968. godine u produkciji Dejvida Krozbija.

Na drugoj polovini njenog albuma Ladies of the Canyon iz 1970. godine nalaze se “Big Yellow Taxi” i “Woodstock”, pesme koje će definisati kontra-kulturu poznih šezdesetih, uprkos tome što je Mičel njen tadašnji menadžer Dejvid Gefen savetovao da propusti Vudstok kako bi se pojavila u epizodi Dik Kavet šoa posvećenoj Vudstoku zajedno sa Jefferson Airplane i Krozbi, Stils i Neš.

Na tim ranima LP-jevima, Mičelin ptičiji glas lebdi iznad suvih gitarskih i klavirskih aranžmana, zvučeći kao sunce koje se u Lorel Kenjonu izjutra probija kroz lišće eukaliptusa. Iza ove često ljupke muzike krilo se izvesno osećanje usamljenosti i ozbiljnosti tema o kojima govori — gorko-slatko shvatanje da ste postali zreliji od svog ljubavnika (“I Had a King”), moć straha (“I Think I Understand”), pad čoveka (“Woodstock”) i uništavanje prirode (“Big Yellow Taxi.”) Ovu poslednju stvar obradili su svi, od Boba Dilana, preko Counting Crows do Dženet Džekson, koja ju je semplovala za “Got Til It’s Gone” iz 1997. godine, sa gostujućim Q-Tipom koji izgovara rečenicu: “Džoni Mičel ne laže.”

Dok su se drugi muzičari ovog perioda oslanjali na pastoralne zvuke, sa Nikom Drejkom koji je demonstrirao sličan stil preko u Londonu, Mičelin rad je poslužio kao saundtrek uzavrele Amerike trenutka. Opojna, spokojna obećanja kontrakulture i dalje su delovala realno, iako je i senovita strana te scene, zavisnost od droga, paranoja, ego, policijska odmazda, već počela da pokazuje svoje lice. Mičelina muzika efikasno je dočarala eru iz oba ugla, posluživši istovremeno kao himna i upozorenje za generaciju koja je sazrevala.

PLEJLISTA: "I Had a King" / "Michael From the Mountains" / "Song to a Seagull" / "I Think I Understand" / "Both Sides Now" / "Woodstock" / "Big Yellow Taxi" / "The Circle Game"

Mičelina najpoznatija i komercijalno najuspešnija muzika bila je i njena najispovednija, u kojoj je Mičel u službi umetnosti izvrnula sebe naopačke na Blue, For The Roses i Court & Spark. Njeni tekstovi u ovoj plodnoj fazi s početka sedamdesetih bili su izuzetno analitički, detaljno pronicljivi i krajnje ženstveni, otkrivši umetnicu koja je istovremeno nemirna ali i pribrana, senzualna ali i rezervisana, stidljiva ali i zahtevna, samouverena ali i promenljiva. Njen lirski učinak bio je 360 stepeni iz vizure ženstvenosti, opisi direktniji i kompletniji nego skoro bilo šta što su proizveli umetnici prethodnih perioda. Stih koji otvara Blue — “I am on a lonely road and I am traveling, traveling traveling, traveling. Looking for something, what can it be? / Oh I hate you some. I hate you some, I love you some. I love you when I forget about me.” — odaje utisak da sedite u dugom razgovoru sa dragom prijateljicom. Džoni Mičel je stekla poverenje slušalaca tako što se ogolila pred njima.

“Svi mi patimo zato što smo usamljeni, ali u vreme izlaska albuma Blue”, rekla je Mičel za Roling Stoun, “naše pop zvezde nisu otvoreno priznavale tako nešto.”

Naširoko smatran jednim od najboljih albuma svih vremena — i u izboru NPR najbolji albume jedne autorke svih vremena — Blue govori o ljubavi i svim njenim inkarnacijama. Na njemu, ona istražuje veze koje su bile slatke ali i gorke u pesmama “My Old Man”, “A Case of You” (često-obrađivana balada o njenoj romansi sa Leondardom Koenom), “The Last Time I Saw Richard”, njena ljubav prema Zlatnoj državi u lepoj i duhovitoj “California”, i dugo potiskivano slomljeno srce u “Little Green”.

Mičel je ovu potonju napisala o ćerki koju je dala na usvajanje kad je imala 20 godina, bez kinte i živeći u Kanadi, što je narativ koji je započela u “The Circle Game”. Rastanak sa detetom bila je velika prekretnica u Mičelinom ličnom i profesionalnom životu, kada je sva njena prikrivena tuga odjednom izašla na videlo i bila predstavljena svetu u zvučnoj poeziji—“Born with the moon in Cancer / Choose her a name she'll answer too / Call her green and the winters can not fade her.”

"Na albumu Blue ne postoji niti jedna neiskrena nota u vokalima”, rekla je Mičel Kameronu Krouu 1979. godine. “U tom periodu mog života, nisam imala lične odbrambene mehanizme. Osećala sam se kao celofanski omotač na pakli cigareta. Osećala sam se kao da nemam nikakvih tajni pred svetom i da u svom životu ne mogu da se pretvaram da sam jaka. Ili da sam srećna. Ali prednost toga u muzici je da ni tamo nije bilo odbrambenih mehanizama."

Ova nebranjenost prenela se i na For the Roses iz 1972. godine, na kom je ona, u svojoj večitoj genijalnosti, napisala pesmu iz vizure radija kao reakciju na zahtev njene izdavačke kuće da napiše pravi radijski hit. “Your Turn Me On, I’m a Radio” uspeo je u tome, postavši Mičelin prvi hit u Top 40 u Americi u njenoj ličnoj izvedbi.

Mičel je 1974. godine objavila najkomercijalniji album u karijeri sa Court And Spark. Na tom albumu, ona slika sebe u svetlu i senci uspeha — kao ženu istovremeno duboko ukorenjenu u muzičkoj industriji i onu koja nervozno posmatra žurku iz ugla sobe. Ona govori o svom mentalnom zdravlju u “Twisted” i požudi u “Car On a Hill”, a raskošni aranžmani albuma predstavljaju veliku promenu pravca i nagoveštavaju eksperimentalni džez stil kojem će pribeći u budućnosti. Kad se govori o Džoni Mičel, često se misli na radove upravo iz ovog plodnog perioda.

PLEJLISTA: "Little Green" / "California" / "A Case of You" / "You Turn Me On I’m a Radio" / "Blond In the Bleachers" / "People’s Parties" / "Car On A Hill" / "Trouble Child"

Osmišljen i komponovan na dva uglavnom solo putovanja širom Sjedinjenih Država upriličena posle turneje, Hejira iz 1976. predstavljao je Mičelin najeksperimentalniji album do danas i najavio korenitu promenu u odnosu na prijemčivije pop melodije sa Court And Spark i albuma koji je usledio posle njega The Hissing of Summer Lawns iz 1975. godine.

Iako su pesme kao što su “Coyote”, “Amelia” i “Furry Sings the Blues”, na kojima pripovedanje ima podjednak primat kao i dekonstruisana instrumentalizacija, dobile naširoko dobre kritike, Hejira nije uspela da izdejstvuje značajnije komercijalno emitovanje, najavivši usput krajnji eksperimentalizam albuma Don Juan’s Reckless Daughter iz 1977. i Mingus iz 1979. godine. Na ovom potonjem, naravno, Mičel je sarađivala sa džez ikonom Čarlsom Mingusom, koji se njoj prvi obratio s predlogom za saradnju. Proveli su poslednju godinu njegovog života radeći na tom projektu, a Mičel je pisala tekstove i naslikala Mingusov portret za omot albuma.

“Na kraju je napravila muziku za koju zaista ne postoji kategorija”, rekao je za PBS 2017. Dejvid Jafe, autor knjige Nepromišljena ćerka: Portret Džoni Mičel. “Nije bio džez, ali nije bio baš ni pop. Bilo je to nešto sasvim drugo — bila je to muzika Džoni Mičel.”

Iako je većina njenog stvaralaštva iz ovog perioda pružala manje uvida u njen unutrašnji svet, Mičel je i dalje otkrivala sebe kroz nova interesovanja. “The Tenth World”, sa Don Juan’s Reckless Daughter, skoro je sedam minuta afričkih perkusija, dok je šesnaestominutna “Paprika Plains” duga šetnja kroz filmsku orkestarsku muziku. Nju kao da nije bilo briga da li vam njeno raspoloženje odgovara, samo je želela da udovolji samoj sebi. Kritičari su album nazvali nepromišljenim, letargičnim i nezainteresovanim, ali njegovo dosledno eksperimentisanje, u kombinaciji sa Mičelinim glasom — koji je počeo da pokazuje prve znake hrapave transformacije izazvane njenom pušačkom navikom od četiri paklice cigareta dnevno — pretvorio je muziku, vremenom, u nešto podjednako značajno i indikativno kao i njeni prethodni radovi.

A džez zajednica uvek je ostala uz nju. Herbi Henkok je 2007. godine odao poštu Mičelinom uticaju na žanr objavivši River: The Joni Letters. Na albumu su učestvovali muzičari kao što su Nora Džons, Tina Tarner, Leonard Koen i Vejn Šorter koji su obrađivali Mičeline pesme. Osvojio je 2008. Gremija za Album godine.

PLEJLISTA: "Coyote" / "Amelia" / "Furry Sings the Blues" / "Hejira" / "God Must Be a Boogie Man" / "A Chair in the Sky" / "The Dry Cleaner From Des Moines" / "Goodbye Pork Pie Hat"

Tehnološki napredak osamdesetih doneo je gomilu novih načina za stvaranje muzike, a u ovoj eri Džoni Mičel je prigrlila mnoge elemente koje ranije nije koristila, ponajviše električnu gitaru i sintisajzer. I dok se Nil Jang igrao sa elektronskom muzikom na svom Kraftwerk-lajt LP-u iz 1982. godine Trans, Mičel je uletela u stil osamdesetih bez zadrške, sa albumima Wild Things Run Fast, Dog Eat Dog i Chalk Mark in A Rain Storm koji su zvučali punije, glasnije i često mnogo manje nežno od svega što je radila pre toga.

Ovi albumi činili su veći deo njenog ugovora sa Gefenom, mega etiketom iz osamdesetih koju je osnovao njen bivši menadžer Dejvid Gefen. Kao i u slučaju neprijatne transformacije Jefferson Airplane u predimenzioniranu budalaštinu znanu kao Jefferson Starship, zvuk osamdesetih bio je neobičan izbor za Mičel. Ali ona nije dozvolila da stil ove ere nadjača suštinu njene ličnosti, a njeni tekstovi i strukture njenih pesama ostali su suštinski u skladu sa njenim dugogodišnjim stilom poznatom po netradicionalnim strukturama i bavili su se istraživanjem konzumerizma, televanđelista, slave i Reganove ere uopšte.

“Wild Things Run Fast” mogla je lako da se uklopi u cvetajući pank žanr toga doba, dok “Chinese Café/Unchained Melody” luta pre nego što preraste u glatku džez obradu hita The Righteous Brothers. “The Three Great Stimulants”, u međuvremenu, lebdi na stilu bubnjanja Fila Kolinsa. Tu je čak i “Good Friends“ , predivno kičasti duet u fazonu osamdesetih sa Majklom Mekdonaldom.

Džoni Mičel ove ere — žena koja je ušla u četrdesete i bila u naizgled većem miru sa sobom nego ikad pre — nije bila umetnica koja je očajnički želela da bude relevantna, već je samo istraživala kako trendove ove ere mogu da joj posluže. Malo će fanova ove albume nabrojati kao omiljene od Džoni Mičel, ali ona ionako nikad nije imala ambicije da nekome bude omiljena. Kao i uvek, Mičelin primarni motiv bio je da stvara umetnost, impuls koji povezuje ovu eru sa čitavim spektrom njene karijere. Ta žestoka i beskompromisna posvećenost samo-iskopavanju njen je najveći talenat — kao umetnice, i za njenu publiku. I tada, kao i uvek, Džoni Mičel samo je želela da peva.

Džoni je danas žena u godinama. Njen poslednji album objavljen je 2007. godine, a njeni retki javni nastupi raspirili su glasine o njenom narušenom zdravlju. Ali ona i dalje ostaje pristupačna, njena dela nije nagrizlo vreme. Možete da je povedete sa sobom na svako putovanje, upitate je za savet kad vaš svet postane mračan ili samo uživate u njenom društvu tokom spokojnih noći kad ostanete kod kuće. Mičel, u svim svojim inkarnacijama, ostaje glavni kartograf američke muzike i iskustva žena. Ko god da ste, njena mapa pravljena je za vas.

PLEJLISTA: "Wild Things Run Fast" / "You’re So Square (Baby I Don’t Care)" / "Good Friends" / "The Three Great Stimulants" / "Dog Eat Dog" / "Lakota" / "The Tea Leaf Prophecy (Lay Down Your Arms)"

Kejti Bejn je na Tviteru.