Veštičarenje

Viktorijanska vračara optužena da je ubijala mislima

Ana Kingsford, rana feministkinja i borac za prava životinja, bila je jedna od izuzetnih žena 19. veka. Naknadno su je optužili da je ubila dvojicu vivisekcionista putem crne magije.

pisao Dee Cunning
08 Januar 2018, 8:02am

Prvobitno objavljeno na Broadly

„Klod Bernar mrtav! Klod Bernar mrtav!“ vrištala je histerično Ana Kingsford jednog februarskog popodneva pošto je na kapiji pariskog Medicinskog fakulteta pročitala obaveštenje o vremenu održavanja sahrane velikog fiziologa. Preplavile su je emocije pa je zamolila prisutne da joj pomognu da sedne i zatim ispričala šta se desilo decembra prethodne godine, 1877. Koristeći svoje okultne moći, tvrdila je Kingsford, prizvala je „spiritualne gromove“ i usmerila ih ka Bernaru.

U tom trenutku Kingsford je već par godina studirala medicinu na prestižnom univerzitetu, uprkos činjenici da je viktorijansko društvo bilo neprijateljski nastrojeno ka ženama u ovom polju. Bila je na dobrom putu da postane jedna od prvih ženskih doktora u Britaniji, ali ova zakleta vegetarijanka nije želela samo da se bavi medicinom: želela je kredibilitet koji bi joj omogućio da se bori protiv vivisekcije, okrutne prakse seciranja na živo kojom su bespomoćne životinje bile mučene u ime napretka nauke.

Kingsford je hrabro zakoračila u arenu. Na École de Médecine vivisekcija se uveliko praktikovala, a profesor Klod Bernar bio je najistaknutiji zagovornik ove prakse u Evropi. (Supruga ga je zatekla kako vrši vivisekciju nad psom, njenim kućnim ljubimcem, pa se razvela od njega.) Kingsford je u tekstu za Heretic izrazila gnev koji ju je obuzeo kad je saznala da užasni vrisci koji dopiru iz Bernarove laboratorije potiču od seciranih pasa. „Bolno plačući“, pisala je, „molila sam se za snagu i hrabrost potrebne da bi se zabranila ova gnusna praksa; molila sam se da uradim sve što jedno srce i jedan glas mogu da bi se ovo mučenje zauvek ukinulo.“

Krajem decembra te godine, Kingsford je u „maniji pravedničkog prezira“ upotrebila svoje psihičke moći da izvrši okultni napad na Kloda Bernara. Kasnije, u novembru 1886., isto je uradila fiziologu po imenu Pol Bert – bar je tako tvrdio Edvard Metland, njen dugogodišnji saradnik, takođe okultista i antivivisekcionista.

Sve ovo opisano je u knjizi „Ana Kingsford: život, pisma, dnevnik, i dela“, biografiji koju je Metland izdao 1896. Opisavši je kao vračaru opsednutu osvetom, on je doprineo da se zanemare bezbrojni uspesi ove žene koja je dugo držala predavanja o vegetarijanizmu i vivisekcionizmu, pisala knjige o ezoteriji, romane i kolumne, uređivala svoj feministički časopis, i vodila kampanju za prava žena. Nažalost, danas se Kingsford često svodi na fusnotu u tekstu o crnoj magiji.

Ali bila je toliko uticajna da je Mahatma Gandi prodavao njene knjige po Južnoj Africi i „sa zadovoljstvom i zahvalnošću“ čitao njen The Perfect Way in Diet. Alister Krouli, ozloglašeni okultista, smatrao je da je Kingsford „više doprinela religiji nego bilo ko u prethodnih nekoliko generacija“. Istaknuta tarot autorka Meri Grir rekla je da je Kingford bila majka hermetičkog reda Zlatne zore, čuvene ezoterične organizacije iz viktorijanskog vremena. Ipak, da li je Kingford zaista ubila dvojicu francuskih vivisekcionista?

Alan Pert, koji je i sam izdao biografiju Ane Kingsford 2007., kaže da je Metlendova verzija „puna grešaka“ i da izostavlja ključne lične detalje. Anina bliska prijateljica Florens Miler kaže da je ta knjiga „o samom Metlandu, ne o njoj. Stranu za stranom on piskara o spiritualizmu i medijima, o svojoj duši, o svom značaju za univerzum!“ 1896., Theosophy in Australia Metlandovu biografiju naziva „neobičnom i neshvatljivom“, dodavši da je „ta osvetoljubiva anđeoska figura koja voljom ubija vivisekcioniste novina za većinu čitalaca.“

Sumnjiv je i detalj po kom je Metland po pisanju biografije odlučio da spali svu dokumentaciju koju mu je Kingsford zaveštala, pa je tako nemoguće potvrditi ili opovrgnuti citate i opise koje u knjizi navodi.

Između ostalog, Metland tvrdi da mu je Kingsford rekla kako rado ide u lov na lisice jer oseća „divlju radost” kad vidi čopor pasa kako kida plen na komade. To je u suprotnosti sa tvrdnjama same Kingsford koja u svom delu Health, Beauty and the Toilet kaže sledeće: „Ne podržavam žene u lovu (...) Spektakl ubijanja lisice ne bi trebalo da inspiriše engleske devojke; kad se pritom i ’jadna mala maca’ doživljava kao žrtva, po meni cela stvar postaje vredna prezira.“

Zašto bi Metland izdao Kingsford i posthumno joj kvario reputaciju? Zbog uticaja, naravno. Alan Pert kaže: „Ana je za Metlanda bila idealno žensko biće sa samo jednom manom – nije mu dozvoljavala da je kontroliše kako je želeo.“ Povodom prvog susreta sa njom, Metland nadugačko opisuje lepotu ove Marije Magdalene: „Visoka, vitka, graciozna, izuzetnog lica, kose duge i zlatne…“ Igrom slučaja, glavni ženski likovi u njegovim romanima obično su opisani na isti način; jedina razlika je u tome što su one pokorne i obično sadistički tretirane od strane muškaraca. U England and Islam, Metland piše: „Savršena žena se muškarcu podaje poput praznog lista papira koji autor može ukrasiti kako mu je volja.“

Kingsford je takođe bila daleko uspešnija od Metlanda. Ne samo što je bila predvodnica novog teozofskog pokreta, već je izborila počasno mesto u pokretima za prava životinja i vegetarijansku ishranu svojim znanjem i neumornim zalaganjem. Kao autor njene biografije, on je iskoristio priliku da posthumno nadoknadi propušteno. Ne samo što je najzad mogao da joj pokvari reputaciju, već je pokušao da obezvredi njena dela i ostavi utisak da Kingsford ne bi znala šta da radi bez njegovih saveta, „poput broda na pučini lišenog krme, kormilara, i kompasa.“ Čak je otišao tako daleko da navede kako ga je posle smrti pohodio pokojnice – želela je da mu prizna da je bio u pravu po pitanju oko kog su se ranije sporili.

Krvožedni opisi potpuno su suprotni od lika Ane Kingsford kakvim je drugi pamte. Iz principa nikad nije ni želela zlo drugima, a kamoli ubila nekoga. U svom predavanju pod naslovom Violationism Or Sorcery In Science, ona kaže: „biti vičan magiji znači biti čistog srca, mirne savesti, pravednog delanja.“

A šta bi o svom navodnom ubici rekli Klod Bernar i Pol Bert kad bi navratili na seansu? Sigurno ne bi potvrdili da su okultno pogubljeni. Bert je umro od dizenterije u Hanoju, dok je Bernar 17 godina pre smrti patio od oboljenja pankreasa i jetre – upravo onih organa je tokom karijere izučavao secirajući žive organizme. Eto šta je karma.

JOŠ NA VICE.COM:

Jesam, veštica sam – a možeš i ti da budeš

Seks magija: kako da orgazmima bacate čini

Tragičan lov na veštice u ruralnoj Kambodži

Tagged:
medicina
Veštice
Britanija
istorija
kraljica viktorija