Kako sam posle silovanja ponovo naučila da uživam u seksu

Feminističkoj aktivistkinji Sofi Lu bile su potrebne godine da shvati da je bila silovana — a još i više da razluči kako je to uticalo na njen naknadni seksualni život.

pisao Sophie Lu; Ispričano Sirin Kale
|
25 Januar 2018, 9:28am

Ilustracija: Niallycat

Tekst je prvobitno objavljen na Broadly

My First Time je serija kolumni i podkastova koja se bavi seksualnošću, rodom i nastranošću kroz fascinaciju i radoznalost jedne device. Svi znamo da je "vaš prvi put" mnogo više od običnog gubljenja nevinosti. Od eksperimentisanja sa kinki scenom do isprobavanja nečeg novog i razuzdanog, svi doživljavaju na hiljade prvih puta u spavaćoj sobi — na taj način seks stalno ostaje zabavan, zar ne?
Ove nedelje razgovarali smo sa feminističkom aktivistkinjom Sofi Lu o njenim seksualnom iskustvima nakon nasilne, zlostavljačke veze.

My First Time možete da slušate na Acast, Google Play, Apple Podcasts, Stitcher, ili gde god već slušate podkastove.

Odrasla sam u konzervativnom domaćinstvu. Moja majka je sa Tajvana i prilično je tradicionalnih shvatanja. Nisam imala nikakva seksualna iskustva sve do fakulteta, kad sam sa 20 godina ušla u prvu vezu.

On mi je bio prvi pravi dečko i to je bilo prvi put da sam imala seks. Posle nekih šest meseci, naša veza je najednom postala izrazito zlostavljačka — u fizičkom, seksualnom i emotivnom smislu. Bila sam silovana dva ili tri puta još prilično rano u vezi, a sa dečkom sam ostala još narednih pet godina.



Svima koji su nas posmatrali sa strane, on je delovao simpatično i brižno — prilično kemp čak. Ljudi nisu mogli ni da pretpostave da je zlostavljač, a ja nikad nikom nisam ispričala šta se dešava. Jedan od razloga zbog čega mi je bilo toliko teško da ga napustim bio je što je imao dve strane — praktično dvostruku ličnost. Kad me nije zlostavljao, sve je bilo u redu. Čak smo se prilično dobro slagali.

Prvi put kad me je silovao, pre toga smo se ozbiljno posvađali. Mislim da je tražio način kako da me kazni. U to vreme je radio u baru i zamolio me je da ga posetim na pauzi za ručak.

Mislila sam da želi da razgovaramo kako bismo se pomirili. Otišli smo u pošumljeni deo iza bara i on mi je rekao: “Osećam se loše. Želim seks.” Rekla sam mu da ja to ne želim, ali mi je on na to rekao da ga nije briga i naredio mi je da se spustim na kolena. Naterao me je da mu popušim, a onda da se okrenem i imao je seks sa mnom. Plakala sam sve vreme. Uradio je to da bi me kaznio — da bih se osetila poniženo a da bi se on osećao bolje.

Kad se danas osvrnem na čitav taj događaj, očigledno mi je da se nije desio uz uzajamni dobrovoljni pristanak. U ono vreme, zato što mi je govorio šta da radim, a ja sam to i radila, nisam povezala da se radilo o silovanju. Trebalo mi je oko četiri godine da to shvatim. Ali u to vreme — što mi sada zvuči suludo — mislila sam da je to bila samo ekstremnija svađa. Nikad pre nisam bila u vezi na duge staze, tako da nisam imala sa čim da uporedim to iskustvo. A nisam želela da ostanem sama. Sa naknadnom pameću mogu da kažem da bi bilo mnogo bolje da sam ostala sama.

U filmovima i TV serijama u kojima se prikazuju zlostavljanja, ona se prikazuju tako kao da se sve vreme dešavaju. Ali najveći deo vremena to prosto nije tako — sve je relativno normalno. A onda nastupe vremena kad izbiju svađe koje su daleko od bilo čega prihvatljivog. Krenuo bi da ruši čitave police sa knjigama; bacao bi stolice; gađao bi me predmetima. Jednom je mojom glavom polupao ogledalo i komšije su morale da zovu policiju.

Kad je već došlo do toga, želela sam da ga ostavim, ali sam se plašila da ću sama morati da plaćam skupu stanarinu našeg londonskog stana. Takođe je postavljao razne prepreke mom odlasku. Pretio je da će oduzeti sebi život, znajući da se toga istinski plašim, jer je jedna od mojih najboljih prijateljica počinila samoubistvo dok sam studirala. Zakoračio bi na most usred neke naše svađe.

Na kraju sam ga prevarila sa devetnaestogodišnjakom s mog posla. Iako smo živeli zajedno, u toj fazi skoro da više i nismo razgovarali, a zlostavljanje je bilo toliko loše da sam bila nesrećna kad god sam u njegovom društvu. Vođenje takvog dvostrukog života — spavanje sa tim likom koji je bio sladak, mlad i pomalo luckast — uspevalo je malo da me usreći. Ta mala afera uspela je da me osnaži. Doživljavala sam je kao nekakvu malu osvetu.

Počela sam sve više da se bavim aktivizmom i postala sam suosnivačica jedne feminističke grupe. Činjenica da sam uspela da stvorim za sebe odvojen život i identitet — i sastajanje sa ljudima kojima je stalo do moje bezbednosti — pomogla mi je da shvatim da moram sve da okončam. Rekla sam mu da želim da živimo odvojeno kad nam je istekao ugovor o iznajmljivanju stana.

Teško je to podneo, ali srećom po mene, nije reagovao nasilno. Pao je u tešku depresiju i prestao je da odlazi na posao, a na kraju je morao da bude proglašen beskućnikom i da se preseli u svratište za beskućnike.

Nakon što smo raskinuli, počela sam da budem zaista otvorena po pitanju zlostavljanja koje sam doživela. Neko koga sam znala na fakultetu i sa kim sam održavala kontakt preko Fejsbuka stupio je u kontakt sa mnom — mislim da sam govorila o raskidu na internetu — i nas dvoje smo ušli u vezu.

Osećala sam se sjajno što konačno mogu da imam seks s nekim ko razume moje probleme s osećanjem sigurnosti i dobrovoljnim pristankom, umesto da ih samo odbaci kao nešto nebitno. Bilo je to veliko olakšanje za mene.

Ostali smo zajedno oko godinu dana, ali na kraju veza ipak nije funkcionisala — ušli smo u nju svega nekoliko meseci posle okončanja moje zlostavljačke veze i bilo je to malo prerano.

Moj savet ljudima koji su doživeli seksualno zlostavljanje jeste da budu otvoreni o tome koliko god mogu. Ako ulazite u novu seksualnu vezu u kojoj je sve dobro, razgovarajte o tome. Ako postoje stvari koje vas trigeruju, u redu je reći: “Ne želim da mi se rade ove stvari” i da budete do kraja iskreni.

Dok bih imala seks, zaticala bih sebe kako mi se vraćaju slike silovanja. Razne stvari bi me podsećale na to, kao kad mi neko stavi ruku na potiljak ili mi gurne lice u jastuk. Ali to su i dalje bile stvari koje mi prijaju, tako da sam neko vreme bila zbunjena svim tim. Osećala sam grižu savesti, kao da fetišizujem sopstveno silovanje. Često bi me bilo sramota. Na kraju sam shvatila da sam uživala u tim stvarima i pre nego što sam bila silovana, i uživala bih u njima bez obzira na to da li sam bila napadnuta ili ne. To su bile potpuno odvojene stvari.

Nemojte biti prestrogi prema sebi ako otkrijete da su stvari koje vam prijaju u seksualnom smislu istovremeno i vaši trigeri. To ne znači da treba skroz da izbegavate seks. Ako budete otvoreni u vezi sa svojim potrebama i jasno stavite do znanja koje su, to će vam pomoći da vam bude bolje.

Još na VICE:

Seksizam i Beograd: Koliko je naš grad planiran i za žene?

"Prisustvujemo galopirajućem trendu mržnje prema ženama"

Žrtve porodičnog nasilja kriju ožiljke tetovažama