Vratite nam NBA Ol-Star moje mladosti

U ona romantična vremena kada smo, što bi rekao Loša, „nedjelju mrzeli zbog ponedeljka“ i dolazili u školu crvenih očiju i krupnih podočnjaka zbog NBA spektakla, postojala je jedna izvesna svetinja. Pohodila bi nas uglavnom negde sredinom februara – tačan datum bismo izmuzli kroz proverene izvore, čitaj onog lika koji je preko starijeg brata ili ortaka iz kraja izvukao nalog na Afroditi pa se dial-up kačio na net pola sata po sešnu i sve vreme spičkavao ili na Persiankitty.com ili na NBA.com – i trajala bi neka tri dana. U petak rukiji, u subotu trojke i kucanja, a u nedelju glavno jelo – Ol-Star utakmica.

Eh, kakav je to samo praznik bio. Sa „leve“ strane Amerike Šek, Kobi, Hakim, Admiral, Barkli, Meloun, Dreksler, sa „desne“ Džordan, Pipen, Juing, opet Šek, kasnije Ajverson, Pirs i ko zna još ko. Na zakucavanju Ajzeja Rajder gura loptu kroz noge u letu, anonimusi tipa Tim Legler trpaju trojke kao navijeni. Ali sve to na stranu, jedna stvar je tu bila najbitnija – ol-star je bio kompetitivan.

Da, bio je kompetitivan! Nije se svodio samo na to da igrači dođu, dignu sve četiri i zableje po gradu domaćinu i onda u nedelju veče izađu na parket i foliraju se da rade nešto. Ne, zapravo je postojala nekakva trka za prestižom između „zapadnih“ i „istočnih“, i zapravo se igrala nekakva odbrana – okej, ne baš odbrana odbrana, ali nije se ni otvarala livada svakome ko malo konkretnije pogleda u obruč.

Ja ne znam kako vi, ali košarka je za mene prvo takmičenje, pa onda sport. Ne samo košarka, nego i fudbal, i rukomet, i vaterpolo, i odbojka, i sve. Ne volim da gubim ni kao igrač, ni kao navijač, i kad mi neko kaže ono čuveno „ma opusti se, igramo zbog ljubavi prema sportu“ poslao bih ga u rudnik. Samim time, i revijalno okupljanje za mene mora da ima nekog smisla, a i jako jako dugo vremena igrači su delili moje mišljenje.

Po meni, definicija ol-star meča je kada se najbolji skupe, podele u dva tabora, i reše da odmere patku da vide čija je duža samo toga radi – znači, ne za pare, ne za titulu, nego jer su tako u mogućnosti i baš im je stalo da to urade večeras, ovde i sada.

Pre neki dan mi je jedan prijatelj rekao „toliko sam mator da pamtim kad se na ol-staru igrala odbrana“, i ta rečenica je toliko dobra da sam morao da je iskoristim u ovom tekstu. Ali Ol-Star, moramo priznati, nije samo odbrana. Ol-Star je istorijski imao i emotivni, i kulturni značaj.

Sećam se, eto, onog čuvenog ol-stara iz 1992., koji je bio jako važan za ceo svet. Te večeri se Medžik Džonson vratio na parket po prvi put nakon što je 7. novembra 1991. objavio svetu da je HIV pozitivan. Legendarni plejmejker je iste noći objavio igračku penziju, ali je glasovima fanova ipak pozvan da učestvuje na ol-staru, i odazvao se.

Iako su neki smatrali da čovek koji je HIV pozitivan ne treba da igra (stara bitanga Karl Meloun među prvima), drugi se nisu složili. Već u prvim napadima Majkl Džordan i Ajzeja Tomas su namerno igrali jedan na jedan sa Džonsonom, želevši tako da pokažu da im neće biti ništa ako uđu u kontakt sa njime. Medžik je u poslednjem napadu pogodio trojku, a onda su svi uleteli na teren da mu čestitaju i da se izgrle. Bila je to jasna poruka svetu da oboleli od ove opake bolesti nisu sami.

Pa onda…pa onda onaj ol-star od 1993. koji je otišao u produžetak nakon totalno ludačke završnice. Istok stiže zapad zahvaljujući briljantnoj minijaturi Marka Prajsa, kome otvaraju trojku posle duplog bloka, a onda u odbrani čovek trči i pravi „sekiricu“ na Timu Hardavaju koji ide na ulaz. Pa blok Juinga nad Stoktonom…ma ne, nerealna priča. A pogledajte samo rostere – to su bre bile ekipe.

Šta još ima…ah da, Ol-Star iz 1997. koji sam gledao u direktnom prenosu na rahmetli BKTV, kada je Glen Rajs – kojeg smo svi gotivili jer je igrao za „tamo gde igra Divac“ – postavio rekord sa 20 poena u trećoj četvrtini i 24 poena za poluvreme.

Godinu dana kasnije, debi Kobija Brajanta – imao sam jutarnju smenu ponedeljak posle, sećam se kako na velikom odmoru mamuran pišam u školskom WC-u i lik prolazi pored mene, išao je u neko drugo odeljenje, i samo dobaci – brate, kad je Garnet bacio Kobiju onaj alley-oop zamalo razbudih pola kuće.

O takmičenjima u zakucavanjima da i ne pričam. Oni su bili posebna poslastica. Ko može da zaboravi ludaka Sedrika Sebalosa, koji je kucao sa povezom preko očiju?

Harolda Majnera, koji je iako su ga zvali „bejbi Džordan“ (gospode) izdržao svega četiri godine u ligi?

Već spomenutog Rajdera?

Vinsa Kartera i njegove vratolomije?

Za mene, poslednji stvarno veliki i kosmički bitan ol-star susret bio je onaj iz 2003., kada je Majkl Džordan – ovaj put u dresu Vizardsa – konačno otišao u legendu, uz ne malo drame u finišu i, eh, inspirativan nastup Maraje Keri na poluvremenu. Posle toga…stvari su otišle u boranijskom smeru.

Ne znam zapravo šta se desilo, ali kako se NBA vadila iz onog kanala u koji je zapala sredinom prve dekade ranog 21. veka, ol-star je postajao…sve gori i gori. Takmičenje u zakucavanju je jedno vreme bilo i ukinuto (blasfemija!), jer je navodno postalo monotono (!!?!) – posle su se urazumili i vratili ga, pa smo gledali kako Blejk Grifin emulira Marka Milića i đipa preko kola. Možda i jesu u pravu, možda i jeste postalo monotono.

Glavno razočaranje, međutim, postala je utakmica lično. NBA je prvo usrala motku sa onim internet glasanjem zahvaljujući kojem bi Jao Ming i na jednoj nozi bio ol-star starter, jer Kineza ima kao Kineza, a kad sednu na internet džaba vam svi uređaji zapadnog sveta. Jao Ming je doduše barem bio kvalitetan igrač pa ’ajd da mu i progledamo kroz prste – šta reći za Zazu Pačuliju koji je zahvaljujući web veseljacima zamalo zavrednio mesto među najboljima?

Upravo je slučaj kudravog Gruzina naterao NBA glavešine da promene sistem glasanja, pa se sada glasovi za startere dobijaju nekim miksom fenstva, medija i eksperata, ali to nije i jedina promena – u krajnje radikalnom potezu NBA je ukinula „zapad“ i „istok“ (donekle tj., glasanje je još uvek takvo ali timovi nisu), pa će ove godine ol-star timovi biti „team Lebron“ i „team Steph“. Dve NBA zvezde su se oprobali kao generalni menadžeri i imali fantasy draft, i svako je birao kako mu se svidelo.

I hoće li to doneti boljitak? Teško. Neko je davno modernu NBA prozvao „No Balls Association“ (prevod vam ne treba), pa ni Ol-Star nije neki izuzetak od tog pravila. Iako je košarka verovatno nikad bolja u skorijoj istoriji (tj. od 2000. naovamo), ligi fali malo tog grubijanskog šmeka koji je obeležio osamdesete i devedesete, po mnogima zlatnu eru ovog sporta.

Danas je glavna NBA svađa Kevin Durent protiv Rasela Vestbruka (BO-RING!), kao i Drejmond Grin koji razmenjuje ljute komentare po Instagramu (dok mu se to ne obije o glavu kad naleti na tvrđeg od sebe). A kad se samo setim da smo pre četvrt veka imali Nikse i Pistonse koji su se sa svima peglali do iznemoglosti, Rodmana i Melouna koji su se urnisali u svakom duelu, ludog Barklija koji je umeo i na Šeka da krene ako mu iskoči osigurač…

Ali ako nastavim, ulazim samo u onaj starački diatribe o tome kako je nekad sve bilo bolje. Da li je u NBA nekad zaista bilo bolje? To ostavljam vama da procenite, jer to je subjektivni dojam. Ali objektivno – ol-star utakmica je danas samo senka onoga što je nekad bila. I trebaće mnogo rada da se operu godine sumnjivih glasanja i još sumnjivije košarke u kojoj niko neće nikome da stane na crtu a kamoli da proba da ga odbrani.

Priznajte mi sada, kada ste vi posledni put sa nekim posebnim žarom iščekivali ol-star? Imate li neki omiljeni stari snimak iz poslednjih par godina? Mi smo nekad razmenjivali kasete sa ol-star utakmicama, štaviše bile su traženije od pornića koje bi snimali sa TV Palme. Danas ol-star dođe i prođe. Sigurno je da je to malo i zbog toga što sada zahvaljujući internetu našem nasušnom više ne morate da čekate godinu dana da bi gledali Kevina Garneta koji je igrao za tada bednu Minesotu. Ali hajdemo realno, nije samo do toga.

Napravite nešto, druže komesare. Možda da i vi probate onaj eksperiment koji su uveli u bejzbolu, da pobednik ol-star takmičenja dobije prednost domaćeg terena u NBA finalu. Ili možda uvedite neke jače premije. Vratite sjaj ovoj manifestaciji.

Dok se to ne desi, NBA ostaje zanimljiv samo u plej-ofu i u jutarnjim hajlajtsima, a mamurni februarski ponedeljak samo zaboravljena gimnazijska tradicija.

PS. neverovatno ali persiankitty.com još uvek radi. Ne klikćite ako ste na poslu.