politika

Punoletstvo Petog oktobra: Šta se zapravo desilo tog dana

"Dugoročno prokletstvo 5. oktobra leži u činjenici da posao nije bio do kraja završen, nije odbačena katastrofalna politika u celini i njen antievropski i antidemokratski karakter".
05 Oktobar 2018, 8:03am
Sve fotografije: Srđan Veljović

Da, danas je taj dan o kome slušamo toliko već 18 godina, famozni „Peti oktobar“. Svetli i uzvišeni ideal, pijedestal srpskog građanskog revolucionarnog duha, trenutak u kome smo (opet) „našli svoju dušu“.

Od dana u kome je Beograd proključao besom stotina hiljada ljudi prošlo je dovoljno da društvo koje generalno odlikuje kratkoročno i najviše mitološko sagledavanje prošlosti izgubi jasan odnos prema onome što se desilo početkom jeseni 2000. godine u prestonici SR Jugoslavije, koje danas više nema, i oko čijeg predsednika je, u stvari, tog dana formalno izbila frka.

Upravo zbog tog "mitološkog", odnosno, nerealnog i duboko ličnog tumačenja svega što se jednom desilo na ulicama Beograda, danas smo u poziciji da 5. oktobar 2000. godine posmatramo kao "dešavanje" isključivo kroz prizmu sopstvenih osećanja koja smo imali prema tadašnjim vlastima i vremenima, bez jasnog, nedvosmislenog i društvenim konsenzusom usvojenog objašnjenja o dometima i posledicama Petog oktobra oko koga neće biti nikakve dileme.

Jedni su ostali da žale što na masovnim i na trenutke nasilnim demonstracijama na kojima je bilo i mrtvih, i paljevine, i sporadičnih fizičkih okršaja, nije "iskorišćena prilika", i do danas neprežaljeno dozivaju "Šesti oktobar" kao neki dan koji je trebalo da donese kišu koja će sprati svo zlo nakupljeno u Beogradu tokom violentnih devedesetih. Drugi sa nostalgijom gledaju na vreme kada su "građani" mogli da okupljeni učine "nešto", dok među trećima ima onih koji pokušavaju da relativizuju, umanje i gotovo preokrenu poimanje "Petog oktobra" kao dana u kome se nešto desilo ali ništa dobro, odnosno, da prikažu kako je, eto, za vreme "Slobe" možda sve ipak bilo bolje, lakše, opuštenije dok su "ovi" iskoristili demonstracije da pale, pljačkaju i uništavaju sve.

Za neke tako 6. oktobar nikada nije svanuo, jer nije doveo do većih kazni ljudi koji su sačinjavali sistem protiv koga je ustalo "pola Srbije", dok ima i onih koji i danas veruju je ipak svanuo: crn i loš, ovaploćen lopovskom tranzicijom, destruktivnim privatizacijama, oligarhijom, ugroženim radničkim pravima.

ŠTA SE STVARNO DESILO TOGA DANA?

Na pitanje VICE Srbija šta se, u stvari, zaista desilo tog dana u Beogradu, posmatrano iz današnje perspektive, istoričar Nikola Samaržić kaže:

- Nezadovoljstvo karakterom i postupanjem Miloševićevog režima gomilalo se godinama. Opozicija je na izborima 1996. postigla izuzetan uspeh u većini gradova i opština, i nakon tromesečnih demonstracija, na koje je režim povremeno odgovarao i nasilno, uspela da realizuje volju građanstva. Milošević je odgovorio pritiscima na opoziciju, u nameri da ih posvađa i marginalizuje, i ponovo otvorio kosovsko pitanje kako bi šovinistička retorika ponovo potisnula javne prioritete: kolaps ekonomije, izolacija u odnosu na susede i evropsku civilizaciju, medijski pritisci, sprega države i organizovanog kriminala, politička i mafijaška ubistva. Milošević je izazivanjem NATO intervencije 1999. uspeo da Srbiju, kako vidimo danas, trajno distancira od zapadnog sveta, a sebe predstavi kao pobednika, obnovitelja, graditelja. Likvidirao je bivšeg predsednika Srbije i svog kuma Ivana Stambolića, novinara Slavka Ćuruviju, i pokušao dva atentata na Vuka Draškovića, uz saučestvovanje svoje porodice i najbližih saradnika.

Njegovo negiranje izbornih rezultata 24. septembra 2000, za predsednika tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, bilo je neposredan povod za Peti oktobar koji je bio izliv ogromnog nezadovoljstva, ali pre neuspehom jedne zločinačke politike, nego nezadovoljstva suštinom te politike, i nezadovoljstva siromaštvom, izolacijom i medijskim terorom“, objašnjava Samardžić.

Novinar i politikolog Milovan Jovanović kaže da je u današnjim sagledavanjima „Petog oktobra“ potpuno prenebegnuto ono što je suštinski dovelo do demonstracija – negiranje izborne volje građana iskazane na izborima za predsednika SR Jugoslavije, održanim 24. septembra 2000. godine.

- Mi smo imali situaciju da u nedelju uveče tog 24. septembra najpre izađe predstavnik tadašnje Demokratske opozicije Srbije koji proglašava pobedu na izborima sa 54 odsto osvojenih glasova. Nakon njega pobedu opozicionog kandidata, Vojislava Koštunice, priznaje i Srpski pokret obnove. Problem nastaje kada SPS, stranka čiji je kandidat Slobodan Milošević izgubio, zajedno sa zloglasnim JUL-om njegove supruge (Mire Marković), izlazi sa saopštenjem da je Milošević pobedio. U toj sada naglo zaoštrenoj situaciji čeka se još samo stav Srpske radikalne stranke. Njen predstavnik Dragan Todorović izlazi i saopštava da je prema rezultatima SRS ipak pobedio Koštunica. Tog momenta je jasno da je Milošević sam i da više nema saveznike, i odatle je samo bilo pitanje dana i načina na koji će biti primoran da poštuje izbornu volju većine građana. Njegovo grubo odbacivanje rezultata izbora samo je pokazalo imanentnu sklonost ka negiranju elementarnih demokratskih procesa i odbijanje da se suoči sa teškim posledicama svega što je radio u proteklih deset godina - kaže Jovanović.

Za način na koji će 54 odsto srpskih birača pokazati rešenost da odbrani svoju volju i osnovne demokratske principe nije se dugo čekalo, kao što je već tada bilo jasno da Milošević vlast neće predati razumno, u skladu sa normalnim procedurama: u jutro 5. oktobra iz čitave Srbije ka Beogradu su krenule kolone autobusa, kamiona, automobila u kojima su dolazile stotine hiljada ljudi rešenih da idu do kraja.

Kraj je došao već u ranoj večeri kada je Milošević suočen ne samo sa masovnim gnevom već mnogo više sa činjenicom da nijedna od vojnih, policijskih ili parapolicijskih jedinica i formacija tog dana više nije htela da stane na njegovu stranu. Dojučerašnje horde ubica iz redova tajne službe, redovna policija i oficiri koji su olako izvršavali njegove komande od Kosova 1998. do organizacije atentata na političke protivnike u leto 2000. godine, ignorisali su naredbe da se suprotstave demonstrantima koje je grčevito izdavao čitavog dana. Slušalicu su mu spuštali svi ili su ga uljuljkivali lažnim obećanjima. Suočen sa mogućnošću da mu se u nekontrolisanoj situaciji desi „rumunski scenario“ kada je 1989. tamošnji diktator Čaušesku završio pred streljačkim vodom ili da mu u dvorište vile na Dedinju u kojoj je živeo dođu stotine demonstranata rešenih da jednom zauvek okončaju njegovu vladavinu, Milošević je te večeri odustao od daljeg negiranja izbornih rezultata.

Dim suzavca koji su grupe policajaca bacale na demonstrante u toku dana mešao se sa dimom zapaljenih policijskih vozila i zgrada Skupštine i RTS u centru Beograda sve do kasnih sati noći u kojoj se završavao Peti oktobar. Brojni demonstranti kretali su se gradom pevajući i slaveći okončanje jedne ere. Milošević je posle deset godina konačno predao vlast i, poverovalo se, čitavo društvo je moglo da odjednom krene nekim boljim putem.

KAKVE PROMENE (NI)JE DONEO PETI OKTOBAR

Nikola Samardžić kaže da dugoročno prokletstvo Petog oktobra leži u činjenici da posao nije bio do kraja završen. Time ne misli na nasilje nego na potpuno odbacivanje jedne katastrofalne politike u celini i njenog antievropskog i antidemokratskog karaktera.

- Peti oktobar bio je pritisak da se promeni vlast, ali ta promena nikad nije bila potpuna: pobednik 24. septembra bio je Vojislav Koštunica, spavač i marioneta Miloševićeve ’duboke države’ koji je u narednim godinama ostao posvećen realizaciji ruskih putinovskih interesa i tajkunske pljačke ekonomskih resursa - kaže Nikola Samardžić.

Prema njegovim rečima, Zoran Đinđić, koji je ubrzo zatim postao premijer srpske vlade, na republičkim izborima održanim već u novembru 2000. godine, ubijen je 12. marta 2003. upravo u zamršenom spletu kompromisa, izdaja i kukavičkih, pogrešnih odluka. Jer, smatra Samardžić, Peti oktobar se dogodio jedanaest godina nakon pada Berlinskog zida, kada su čitavo tadašnje društvo i njegove elite bili nespremni i bezidejni, a takozvana „duboka država“ i nefunkcionalni društveni slojevi, „ta biološka potpora svakoj ovdašnjoj nasilničkoj i gubitničkoj politici“, ukorenjeni, okoreli i uporni. Ubistvo premijera Đinđića 2003. i povratak koalicije radikala i socijalista, koji su ponovo preuzeli svu vlast 2012, bile su dve najvažnije tačke političke regresije.

Sa njim se slaže i Milovan Jovanović. On smatra da se ključni problem petog oktobra nalazio u činjenici da se od brojnih aktera koji su tog dana doprineli da Milošević ode sa vlasti, najveći deo osećao loše ne zbog njegove politike nego zbog loših rezultata koje je ostvario.

- Vojislav Koštunica i krug oko njega su bili pobornici ideja na čijoj realizaciji je omanuo Milošević, i njihov napor se sastojao u tome da sklone čoveka koji je ugrozio ideje u koje su verovali, izloživši Srbiju ratu sa NATO-om, najpre, gubitku Kosova, kapitulaciji.

Dakle, mi tog dana, sa izuzetkom samog Đinđića i jednog manjeg dela ljudi oko njega, nemamo raskid sa Miloševićevom politikom i idejama, već samo sa njegovim ličnim neuspehom. Sve ono što su nadalje nastavili da rade Vojislav Koštunica kao novi predsednik SR Jugoslavije i njegovi saradnici služilo je čuvanju struktura, pojedinaca, organizacija koje su prethodno bile Miloševićev mehanizam zla, samo sada formalno i proklamovano nesuprotstavljene međunarodnoj zajednici i SAD, kao lideru te zajednice. Da je to tako videlo se već 2001. godine i vidi se i danas. Nakon Koštunice istu ulogu je preuzeo i Boris Tadić, kao predsednik Srbije - ističe Jovanović.

KAKVE PROMENE JE DONEO PETI OKTOBAR

Samardžić kaže da Srbija više nije siromašna i izolovana kao u vremenu od 1991. do 2001.

- Svaki vredan i sposoban pojedinac može osvojiti svoju šansu, u zemlji ili inostranstvu, a to je u Miloševićevo vreme bilo nemoguće. Tržište je dublje i bogatije. Sužen je, bitno je sužen prostor za nasilje prema susedima i unutrašnje političko nasilje. Naravno, mi i dalje nemamo društveni dogovor o evropskoj integraciji, pomirenju i integraciji sa susedima, o suočavanju sa zločinima, o ulasku u NATO, o realizaciji evropskih sloboda, o otvorenom i dubokom finansijskom tržištu, o vrednostima demokratije, kapitalizma, zapadne civilizacije, ali se živi slobodnije, duže i s jasnim perspektivama za budućnost, čak i kad je ta perspektiva napuštanje Srbije - kaže Samardžić.

Milenijalci koji i biološki ne mogu da se sećaju epohe koju je formalno okončao Peti oktobar bi sa čuđenjem gledali svakog ko bi im rekao da se u vreme oko njihovog rođenja ili nešto malo ranije benzin za automobile uglavnom nije kupovao na pumpama, već u flašama ili kanisterima kraj puteva, kod „nekih ljudi“; da nije bilo kreditnih kartica niti bankomata, da dinar nije vredeo gotovo ništa i da se celokupno plaćanje, čak i u prodavnicama najnormalnije odvijalo u stranom novcu (nemačkim markama) koji se menjao na ulici, uz rizik, jer menjačnice nisu postojale. Da novac (ko ga je imao) nije mogao da se drži nigde drugo nego u kući, uz nadu da provalnici ili razbojnici neće naići…

Takođe, teško bi poverovali i u mnoge druge stvari koje danas deluju normalne, a u vreme Miloševića su za Srbiju i Crnu Goru izmoždene skoro decenijskom izolacijom i sankcijama bile na nivou naučne fantastike iz daleke budućnosti. Prodavnice su bile poluprazne ili napunjene robom lošeg kvaliteta, preko granice se teško putovalo ili nije uopšte, vize za odlazak u neke susedne zemlje ili čak one dalje su bile dokument koji se jedva i uz dugo muke pribavljao. Policija je mogla da uhapsi i pretuče svakog koga je htela, bez ikakvog objašnjavanja. Marginalne grupe nisu smele da pomišljaju na neke javne istupe, čak ni da postoje. Takozvani „tržni centri“ su u to vreme maksimum dometa i forme postigli nizom sitnih dućana u kojima se prodavala švercovana preskupa roba. I tako dalje, i tako dalje…

I u tom nabrajanju ne pričamo o stvarima kojima je vreme donelo tehnološki napredak, poput interneta, telefona, kompjutera i informatičkog društva, pa ih zato nije bilo u tadašnjoj državi, već isključivo i samo o najjednostavnijim mehanizmima i simbolima normalnog građanskog života kakvi su u to vreme već naveliko vladali u susednim i drugim evropskim zemljama.

Na pitanje VICE Srbija na koji način se, na kraju, van samih političkih procesa, na živote "običnih" građana na kraju odrazilo sprovođenje izborne volje iskazane 24. septembra 2000. i rezultata tih izbora Petog oktobra u Beogradu, Samardžić kaže da je vlada dr Zorana Đinđića već od januara 2001. realizovala brz rast životnog standarda, oslobodila i deregulisala medije, i radila na izlasku iz međunarodne izolacije.

- Njen uspeh bio je dovoljno značajan da su i sve vlade nakon njegove likvidacije 2003. morale da se drže tog osnovnog kursa - objašnjava istoričar.

U sećanjima onih koji su u to vreme već imali dovoljno godina stoje uspomene na početak vraćanja stare devizne štednje kao jednog od prvih koraka novih vlasti i znakova vidljive promene. Ušteđevine građana čuvane najnormalnije u bankama pre Miloševićevog uspona na vlast, bile su bezobzirno opljačkane 1991. godine od strane njegovog sistema da nikad ne budu vraćene. Sanacija te pljačke bila je tako jedan od prioriteta promena. Drugi je bila – tranzicija.

TRANZICIJA

Novinar Milovan Jovanović kaže da tranzicija u Srbiji danas nije završena.

- To odgovorno tvrdim - kaže on.

Prema njegovim rečima, deo ekonomskih i društvenih promena koje su teškom mukom osvojene i uspostavljene jesu pokazatelj da je tranzicija ka boljem društvu po evropskim normama započeta, i to baš Petim oktobrom, ali je daleko od svog konačnog kraja na čijem cilju stoji uređena, pravna, građanska Srbija.

- Najveći domet započete tranzicije jeste uspostavljanje demokratskih principa i njihova neupitnost, to da se vlast menja na izborima. To smo imali prilike da vidimo i 2008. i 2012 godine prilikom primopredaje vlasti kada su gubitnici čestitali pobednicima i mirno se povlačili, bez ideja da opstruiraju rezultate. Svedoci smo takođe da je u Srbiji zavladalo bolje vreme u smislu građanskih sloboda, prava i ekonomije, kao i to da se danas slobodno putuje, kreće unutar Evrope i sveta, kao i da je globalni kapital došao u Srbiju što je pre Petog oktobra skoro sve bilo nezamislivo. Ipak, baš zbog prave prirode Petog oktobra koja je bila takva da je smenjen čovek, a ne njegova ideja, do prave tranzicije nije došlo, nikada. U Srbiji nije sprovedena lustracija, nisu rasformirane tajne službe, vojne i civilne, jedva je uspostavljena civilna kontrola vojske i to uglavnom formalno, nije se automatski apliciralo za članstvo u NATO, dok put pristupanja Evropskoj uniji deluje kao kompletno sabotiran. A to je sve ono što su odmah učinile sve zemlje Istočne Evrope kada je pao Berlinski zid - ističe Jovanović.

Ilustracija: Miladin Miletić

Gorak ukus promašenosti tranzicije i punih sabotaža kojima smo na tom putu bili izloženi, dodatno izaziva i puno problematičnih mesta u finansijskom mešetarenju, privatizacijama, i izgrađenoj oligarhijskoj piramidi na čijem čelu su do jednog ljudi koji su u nekom trenutku imali istaknute pozicije u Miloševićevom vremenu, a što je sve neizostavan deo u srpskoj svakodnevici od jeseni 2000. godine.

OKONČANJE

Usled svega, ostaje dilema da li je epoha koja je okončana 5. oktobra, u stvari, zaista okončana?

- To je odlična dilema. Jer o činjenici da se živi bolje i stabilnije svedoče svi egzaktni parametri. A, opet, da li smo završili sve poslove Petog oktobra - očigledno je da tada to nije bilo moguće. Da li je naše društvo posvećeno realizaciji tih poslova u bliskoj budućnosti? U ovom trenutku ne verujem da su društvu jasni naši politički i ekonomski prioriteti: brza integracija u EU i NATO, reintegracija i revitalizacija ex jugoslovenskog prostora, rad na vladavini prava, razvoju finansijskih institucija, obrazovanju i infrastrukturi. Ali nikad ne znate da li će ipak nastupiti trenutak, kakav je bio Peti oktobar, kad će prioritete zajednice većina početi da smatra individualnom potrebom i odgovornošću i za budućnost i za prošlost - zaključuje Samrdžić.

Reklame