Nespretna Biljana i nesretni Muharem

Jedan intervju, jedna reakcija i jedan u njima pomenuti čovek pomogli su mi da uobličim ovaj sastav na temu „Okanite se Gorana Babića“. Okanite se, dakle, bavljenja njegovim životom, osim ako vam on to izričito ne zatraži. Mada, onoliko koliko ga ja poznajem, pre bi tražio da o njegovom životu komad napiše Biljana Srbljanović, nego da se njegovim životom bavi Muharem Bazdulj.

Prvopomenuta je, prvo, jedan mali segment Goranovog života iskoristila kao primer za sve bedastoće i mahnitluke koji su se dešavali (a i dalje se dešavaju) na ovim prostorima, a drugorečeni je zatim, ničim izazvan, rešio da objasni čitaocima jednog dnevnog lista da on, eto, poznaje te detalje iz Goranovog života. Ne znaju, da vam pravo kažem, ni prva ni drugi o njemu ništa, što se iz ova dva „izleta“ da i videti. Važno je reći i da Muharema u Biljaninom intervjuu nema ni u mislima, te ostaje nejasno kako i zašto se on javio ili našao prozvan. Osim ako, u međuvremenu, nije potpisao kakav ugovor sa Goranom o međusobnim odbranama likova i dela u javnosti.

Tačno je da je Biljana navela nešto što je netačno. Tačno je i da je Muharem to „ispravio“ prilično tačno. Tačno je i da ni od koga od njih (makar se ne navodi u njihovim uradcima) Goran nije tražio da se na njega referišu (u slučaju prve) ili da se bave tačnošću podataka iz njegovog života (u slučaju drugog), a najtačnije je da bi ih Goran oboje, nakon ovoga, poslao u vražiju mater. (Dok ovo pišem na sajtu na kome je intervju objavljen netačni podaci su korigovani, uz izvinjenje autora intervjua.)

Ima, međutim, jedno ali u celoj ovoj priči, koje je dosta važno i na koje bi, verujem, i Goran reagovao. Dok se Biljana detaljima iz Goranovog života, a prvenstveno njegovom sjajnom pesmom „Averzija prema alkoholu“, koristi kao nekom vrstom paradigme za ono o čemu priča, bilo ona ili likovi u njenoj novoj drami, Muharem je te detalje iskoristio za neku vrstu obračuna sa Biljanom, samo njemu znanog. Ili možda znanog i njegovim istomišljenicima, pa i uredništvu dnevnog lista koji je njegovu reakciju objavio.

U vreme dok je Goran uređivao list „Oko“ u Zagrebu, jedan od oslonaca uređivačke politike tog lista bila je polemika. U polemikama je veoma važno imati valjan argument za nešto o čemu se priča/piše. U nedostatku argumenata polemičar može da posegne i za drugim taktikama koje mogu da utiču na ugled suprotstavljenog autora, ali opšteprihvaćeno pravilo je da argumentom pobijaš argument. Šta je Muharem u ovom slučaju uradio? Za tvrdnje vezane uz teme o kojima je govorila Biljana u intervjuu („šezdesetosma“, protesti, društvene mreže, domaća politika, svetska politika, njena drama, itd.), nije naveo niti jedan argument. Pobijao je isključivo netačnosti iz Goranovog života i iskoristio to za napad na Biljanu.

„Najprije“ je Biljanino netačno interpretiranje Goranovih podataka ocenio „manirom tolstojevski“ (kombinaciju „tolstojevski“ upotrebila je jedna turbo folk pevačica, čime je Muharem, valjda, hteo da Biljanu uporedi sa njom? Zašto???), a onda dolazi do interesantnog, opet ničim izazvanog, poređenja sa slučajem „Gavrila Principa i Mlade Bosne“. Pri čemu Gavrilo i Mlada Bosna nisu ni pomenuti u intervjuu! Biljana se, doduše, bavila tom temom u svojoj drami „Mali mi je ovaj grob“, ali to je već neka druga priča. Dodatno je prozvan i autor intervjua Vuk Bošković kome je Muharem detalje iz biografije stavio pod navodnike, da bi pokazao kako je ovaj, valjda, „navodno“ junior editor portala Vice i „navodno“ stručni saradnik FDU na katedri za dramaturgiju, a Biljana mu je, kako kaže Muharem, šefica (odakle li u njegovom rečiku taj podanički naziv za odnos između kolega???). Ovakva “polemika” bi u Goranovom “Oku” verovatno završila u prvoj kanti za smeće.

Navodi Muharem dalje kako ne postoji ratni zločinac Goran Babić, nego postoje Milan Babić i Goran Hadžić, pa je, kao, Biljana netačno rekla da Goran ima problema sa prelaskom granice jer se zove isto kao „onaj ratni zločinac Goran Babić“. Ne znam da li Goran ima tih problema, ali znam da velike probleme ima onaj koji ne shvata da ljudi ne treba da pamte imena ratnih zločinaca (što vidim da je Muharem dobro zapamtio), već da gledaju da se uvek i svuda izbore da takvi zločinci dobiju zasluženu kaznu i nikada više ne dobiju priliku da se približe ničemu što ima veze sa civilizacijom. Zbog tih i takvih zločinaca sa svih strana, ali i onih koji odbijaju da ih označe zločincima, sudbina Gorana Babića, kao i mnogih ljudi na ovim prostrima, obeležena je bolom i krvlju koja se neće sprati generacijama. E o tome, Muhareme, govori Biljana, a ti gledaj da joj pomogneš ako možeš. Argumentovano, naravno.

Sporedni su, međutim, u mojoj priči likovi i Biljana i Muharem. Glavni lik ove priče je Goran Babić, jer ovo dvoje treba još da se narade, načitaju, narazmišljaju i nažive da bi mogli o njemu da pričaju ili pišu. Mogli bi makar, ako već nisu, da posete neko od njegovih fenomenalnih književnih večeri ako ih Goran bude opet pravio, a ja se dobrovoljno javljam da ih obavestim o tome. Okanite se, dakle, čoveka dok vam on ne kaže drugačije i, u međuvremenu, čitajte pažljivo njegov književni opus, pa i biografiju. U njima ćete naći odgovore na mnoga pitanja, a opus je veliki i dovoljno bogat da nas učini mnogo boljima nego što jesmo.

*Autor teksta je član šire familije i poštovalac Gorana Babića