Zašto mrzimo ljude koji deluju previše fino

„Zadušna baba“ je čudan izraz. Na radnom mestu, na primer, to je etiketa koju lepimo ljudima koji – pa, koji najbolje sarađuju sa svojim kolegama. Oni velikodušni i manje nego bezobzirno takmičarski nastrojeni često bivaju omalovažavani kao „zadušne babe“. Kao da kod toga kada si fin postoji nešto očigledno, uvredljivo pogrešno.

Zbog čega onda ljudi toliko žarko žele da mrze zadušne babe? Nova studija sugeriše da je u pitanju konkurentska taktika – koju ljudi mogu da primenjuju, a da toga nisu u potpunosti ni svesni. Mislite o tome na sledeći način: ako se nadmećete oko toga da postanete partner (kada je u pitanju dejting, ili posao, recimo), vaša sposobnost da sarađujete verovatno će biti važan kriterijum. Niko ne želi da bude partner s nekim sa kime ne može da se slaže. I da biste stekli najboljeg partnera, želite da delujete što je kooperativnije moguće. Ili – s druge strane – možete da posejete seme sumnje o konkurenciji, nagoveštavajući da kod njene očigledne finoće postoji nešto sumnjivo. Drugim rečima, možete da ih označite kao zadušne babe.

„U većini slučajeva, volimo kada dobri momci budu nagrađeni, a loši momci dobiju ono što im sleduje“, kaže Pat Barkli, profesor Univerziteta Guelfa i koautor studije. „Ali ponekad dobri momci takođe bivaju kažnjeni. Ili dobre momke kritikuju“.

Ovo deluje neintuitivno, ali to je fenomen koji se uočava u svim poljima – u ekonomiji i socijalnoj psihologiji – i u različitim društvima, kaže Barkli. To se zove „antisocijalna kazna“, ili „izuzeće zadušnih baba“ – kritika usmerena na nekoga zbog toga što je navodno isuviše kooperativan. To se izgleda najčešće dešava kada se ljudi nadmeću oko statusa partnera, i prema novoj studiji, to je način da se umanji njihova konkurentska prednost. Time se ne uzdiže osoba koja etiketira, ali može da uspe da unizi onoga ko deluje isuviše kooperativno – suviše je dobro da bi bilo istinito.

„To se može sumirati rečenicom, ’Hej, čoveče, ti činiš da ja izgledam loše’“, kaže Barkli. A umesto da se potrudi da bude bolji, konkurent koji gubi poseže za etiketom „zadušne babe“

Da bi ispitali svoju hipotezu o tome da konkurencija povećava antisocijalnu kaznu, Barkli i njegova koautorka Aleta Plezent su osmislili dva scenarija. U oba su učesnici igrali igru kojom je testirana njihova volja za saradnjom, i u kojoj im je bilo dozvoljeno da „kazne“ ostale igrače. U eksperimentalnom scenariju je dodat posmatrač koji je na kraju igre birao partnera i odgovarajuće ga nagradio.

Kao što su istraživači i očekivali, antisocijalna kazna je bila veća u konkurentskom scenariju. Ali to ne znači da su učesnici svesno odlučivali da kazne zadušne babe. „Veoma malo ljudi pažljivo izračunava posledice svojih dela“, kaže Barkli. Umesto toga, kaže on, emocije kao što su procenjivanje tuđe dobrobiti, i shodno tome, ljubomora kada neko deluje dobro, najverovatnije utiču na reakciju ljudi.

U nekim aspektima, to je dobro. Barkli sugeriše da te emocije postoje s razlogom – da na kraju može da bude koristi od njih. „Razlog zašto imamo emocije je to što mogu da nas nateraju da delujemo na način koji donosi dugoročnu dobrobit“, kaže on. Ali razumevanje toga kako funkcionišu takođe može da nam pomogne da bolje upravljamo njima.

Kako bi trebalo da pomognemo zaraćenoj zadušnoj babi, na primer? Barkli kaže da možemo da smislimo načine da otupimo antisocijalnu kaznu. Za one koji je dobijaju, kaže on, odgovor je možda da se okruže boljim ljudima. „Neka se dobri ljudi upare s dobrim ljudima“, kaže on, „I na kraju će proći mnogo bolje nego njihovi kritičari. Hajde da smislimo načine da se dobrota isplati, zato što će se onda širiti“.