Foto via Pixabay

U svetu muzike se danas radije živi čisto nego brzo

Muzičari se više ne plaše da će se saznati da leče svoje probleme – to je korak u pravom smeru.

|
aug 16 2018, 6:00am

Foto via Pixabay

Prethodno objavljeno na Noisey-ju.

„Seks, droga, i rok & rol, ništa mi više ne treba,” pevao je Ijan Djury ( The Blockheads) 1977. godine. Nešto u vezi sa tim dionizijskim triptihom pogodilo je u žicu rok zvezde i sve koji se tako osećaju. Hit Me With Your Rhythm Stick je možda Djurijev najveći hit, ali fraza „seks, droga, i R&R“ probila se u govorni jezik kao da joj je Šekspir bio autor.

Još jedan nihilistički aforizam – „Živi brzo, umri mlad, i ostavi lep leš za sobom“ – potekao je iz pesme Feona Janga iz 1955. „Nadam se da ću umreti pre starosti“ pevao je Rodžer Doltri ( The Who) sredinom šezdesetih, a početkom osamdesetih Leni ( Motörhead) je dodao „Neću da živim zauvek“. U deceniji na izmaku su, Zejn, Tejlor Svift, Lana Del Rej, Ke$ha i drugi izbacivali fatalističke tekstove o umiranju u mladosti, pa ova ideja i dalje zvuči gotovo primamljivo. Preko šedeset godina, za ultimativno autentično finale rok karijere smatra se ostavljanje za sobom lepog i mladog leša.

Bar je tako donedavno bilo. Krajem prošle godine, kada je preminuo Lil Pip, niko nije smatrao da se radi o rok & rol stilu življenja. Overiti se u 21. kombinacijom anestetika i benzodiazepina katastrofalno je protraćen život, još jedan zastrašujući statistički podatak na planu epidemije opijata kojoj su takođe podlegli i Princ i Tom Peti. Po podacima Nacionalnog instituta za zloupotrebu narkotika u Merilendu, svakog dana u SAD preko 115 ljudi umre od prekomerne doze opijata, bilo da su analgetici na recept, bilo da je heroin, bilo da su sintetički anestetici poput fentanila.

Nedavne pogibije doživeli smo kao šokantne, a bilo ih je lako izbeći. Pretpostavljam da su se ljudi slično osećali i kad su umrli Džimi Hendriks, Dženis Džoplin, ili Kurt Kobejn. Da li su sa protokom vremena ovi muzičari postali besmrtni? Da li je OK koristiti kićene fraze tipa „život žrtvovan na oltaru dekadencije“ tri decenije kasnije, ali nije OK samo dan kasnije? Da ne bude zabune, svakako postoje i danas pop muzičari koji se drogiraju i bore protiv zavisnosti: skoro je izašao intervju sa Metom Hilijem iz 1975’s, a još skorije tekstovi o overdoziranju Demi Lovato. Ipak, reklo bi se da se stavovi menjaju po pitanju droge odnosno alkohola – više se ni jedno ni drugo ne doživljavaju kao herojski, romantični gestovi kakvi su nekad bili.

Za Lovato se dugo znalo da je muče problemi zavisnosti, ali pošto je u martu na Tviteru objavila da slavi šestu godinu trezvenosti, mnogi od nas pretpostavili su da se izborila sa svojim demonima. A onda je izašao singl Sober i pokopao tu ideju. „Mama izvini, nisam više trezna“, lamentira ona. „Žao mi je što sam ponovo tu, obećavam da ću se srediti“. U sklopu promocije singla, na Instagramu je kriptično poručila „moja istina“. Veliki preokret u odnosu na prkosnu pesmu Rehab, kojom je Ejmi Vajnhaus pre samo dvanaest godina ismevala pokušaje da se kroz institucije reši problem alkoholizma.

U medijima je dugo postojao kliše po kom slavna ličnost skokne do klinike kad želi da se dovede u red, ali sa razvojem društvenih mreža ljudi kao da su iskreniji po pitanju stvari koje su proživeli (a i ja sam). Takvi pokušaji obično nailaze na prihvatanje i zahvalnost zbog iskrenosti, ali sigurno je teže priznati neuspeh kad se kasnije ipak poklekne. Upravo zbog toga se smatra da je u oporavku od zavisnosti od ključnog značaja anonimnost. Ne izleči se čovek magično čim spusti čašu na sto ili prestane da se drogira.

Vajnhaus je preminula 2011. od trovanja alkoholom, nedugo pošto se vratila piću. Baš kao i Hendriks, Džoplin, Kobejn, i Morison, umrla je sa samo 27 godina, ali nekako mi zvuči neopisivo neukusno svaka pomen čuvenog „Kluba 27“. Neki od najvećih genijalaca tokom prethodna dva i po veka umrli su u 37. – Artur Rembo, Robert Burns, Rajner Verner Fasbinder, Vinsent Van Gog, Džem Master Džej – pa nikom nije palo na pamet da im izmišlja klub. A više muzičara umire sa 56 godina nego sa 27, ali to je manje poetično. Biografski film Asifa Kapadije iz 2015. pod naslovom Amy nije dočarao koliko je Vajnhaus bila duhovita, iako je to jebiga stvarno umela da bude. Umesto toga, samo je dodao na patos i osećaj gubitka među fanovima.

„Bio sam ljut, želeo sam da se i gledaoci naljute”, kaže Kapadija za NME. „Sve je počelo kao film posvećen Ejmi, ali ispao je film o životu naše cele generacije. Bilo mi je važno da okrenem ogledalo ka čitavoj publici, ne samo ka ljudima oko Ejmi koji su donosili odluke u njeno ime, već i ljudima koji su o tome pisali, to čitali, delili na Tviteru i Fejsbuku. Svi smo mi dozvolili da se desi to što se desilo. Svi mi snosimo svoj deo krivice.”

Od smrti Ejmi Vajnhaus, dobrotvorne organizacije u sklopu muzičke industrije kao što su Help Musicians odnosno Music Support rade dan i noć kako bi pružili neophodnu podršku duševno bolesnim muzičarima, ali pošto je novca sve manje, jedini pravi pomak bilo je smanjenje besplatne ponude pića po barovima. Popularni pevači i muzičari ipak pomažu samima sebi, sve su otvorenije aktivni unutar velnes pokreta. Muzičari se više ne plaše da će se saznati da leče svoje probleme – to je korak u pravom smeru.

„Moram da posvetim bar 30 minuta dnevno samom sebi”, rekao je nedavno Kendrik Lamar za GQ po pitanju meditacije. “Moram da nađem način da shvatim prostor u kom se u datom trenutku nalazim i kako se osećam, jer ako to ne uradim, sve mi se zumira.”

Rik Rubin celog života praktikuje transcendentalnu meditaciju, kojom je pomogao Meku Mileru kada se reper treznio 2015. (Mada je Miler početkom ove godine priveden zbog vožnje u pijanom stanju.) Drejk i Diplo nedavno su uložili u zeleni čaj, projekat za koji Rolling Stone tvrdi da muzičare privlači velnes trendu; MatchaBar je startap kompanija za proizvodnju zelenog čaja iz Bruklina, „ovi primeri preseka između muzičke i velnes kulture.” Što se hrane tiče, RZA i GZA (Wu Tang Clan) već ugo zagovaraju vegansku odnosno vegetarijansku ishranu; YG i Vaka Floka Flejm takođe su vegani; Rik Ros j ishranom došao do zdravlja.

Ali ako se rep okreće velnesu i trezvenosti, kako stvari stoje sa rokom? Od starih se navika teško odustaje. R&R je oduvek zahtevao da muzičar deluje kao da je trajno na nečemu, pa valjda zato neki još veruju da se Kit Ričards i Tom Vejts nisu ni skidali iako su u stvari već dugo trezni. (Ipak, ni jedan ni drugi ne žure da isprave ovu pogrešnu predstavu javnosti.) Da li se još uvek teži brzom životu i ranoj smrti, da li se u to ikad iskreno verovalo? Autor Džasper Fulčer, nekada gitarista Džasper Fjučer za indi rok bend Art Brut, kaže da on jeste verovao.

„Apsolutno. Tako sam vaspitan, i sam sam rano prihvatio tu kulturu sa entuzijazmom, mada uvek mi j bilo stalo do života više nego što sam želeo da mi bude stalo. Ipak, računam da oni koji se nađu u ozbiljnom problemu sa zavisnošću nikada i nisu verovali u R&R mit. Demoni su im sigurno već bili prisutni. Ironično, upravo ljudi koji mrtvi hladni lažu da su rokeri najčešće umiru od takvih stvari.”

Džasper, koji je nedavno pisao za „Telegraf“ o problemu industrije sa alkoholizmom povodom smrti DJ Avicii, kaže da cilja na ljude koji „sakupljaju grafike Ejmi Vajnhaus, slušaju Absolute Radio, i ne propuštaju Glastonberi”.

Ako se stvari menjaju u hip hop i dens muzici, zašto ne bi i u roku? „Svugde se stvari menjaju”, priznaje Džasper. „Piće i droga uvek će imati mesto u roku, to mu je sastavni deo, ali nije više atmosfera kao što je neka bila. Rok je oduvek umeo da odrazi opšte stanje u društvu.”

Umesto da pevaju o seksu, drogi, i rok & rolu kao nekad Ijan Djuri, da li će sada početi da pevaju o meditaciji pažnje, kardio vežbama, i soku od šipka? „Čisto sumnjam“, kaže Sim Garijal (Disaster). „Negativna iskustva oduvek su inspirisala umetnička dela u kojima se ljudi prepoznaju, koja im nude utočište. Muzika spasava živote, samo što život prvo mora da dočeka taj spas.”

Znači danas je čisto življenje u trendu, a samouništenje više nije. Negde neka zabludela duša sigurno zamišlja da će ovako umetnost postati manje opasna, manje neprijatna, ali to ne mora da bude tačno. Vera u R&R, kao i sve druge religije, izvodi ljude na pravi put. Ali opsesivna vera u one tri osnovne Djurijeve zapovesti, to čoveka ograničava. Muzika može da inspiriše pozitivno delovanje – bilo da je u pitanju Don’t Give Up Pitera Gabrijela i Kejt Buš, ili I Will Survive Glorije Gejnor – ta pozitivna nota ne smanjuje ni pevljivost ni umetničku vrednost. Uostalom, ko kaže da umetnost zahteva opasnost? Valjda umetnost zahteva društvene pomake u pravom smeru. Uz pomoć mašte, nema od čega se ne može napraviti dobra pesma. Čitav nam je spektar ljudskih iskustava na raspolaganju – želja za samouništenjem samo je jedna od mogućih tema.

Džeremija možete pratiti na Tviteru.

Više na VICE
VICE Channels