Levo kadar iz filma Blow. Desno Džordž Jang/G2C Productions.
Za Džordža Janga sam prvi put čuo u Federalnom zatvorskom birou krajem devedesetih. Služio je svoju kaznu od 22 godine paralelno sa mojom, a svi smo čitali istu knjigu o njegovim kokainskim avanturama sa Pablom Eskobarom ( Blow: How a Small-Town Boy Made $100 Million With the Medellin Cocaine Cartel and Lost It All). Kada je istoimeni film sa Džonijem Depom u ulozi Janga izašao 2001. godine, Boston Džordž već je bio legenda iza rešetaka. Čovek poznat kao El Amerikano, ključni deo nagle popularizacije kokaina u ovoj zemlji, postao je pop-ikona.Uprkos nedavnim problemima sa zakonom i povratka u zatvor zbog tehničkog kršenja uslovne slobode – otišao je do San Dijega da održi govor bez putne dozvole nadzornika – Džordž je danas slobodan čovek; a6. avgusta slavi svoj 76. rođendan. Tog dana TCL Chinese Theater u Los Anđelesu održava specijalnu projekciju kultnog filma, u čast kako Džordža tako i pokojnog režisera Teda Dema. VICE je intervjuisao Janga na temu 76. rođendana, projekcije filma, sećanja na Eskobara, i nove dokumentarne TV serije na kojoj radi.VICE: Srećan 76. rođendan, Džordž. Da li si u mladosti očekivao da ćeš doživeti ovo doba?
Džordž Jang: Mislim da nijedan mlad čovek ne nada starosti, ali majku mu, ja sam ipak živeo prilično hazarderski, avanturistički. Ima tu fatalizma kad se živi van zakona. Nisam očekivao da ću doživeti 76. Ne volim što ovo moram da kažem, ali da nisam zaglavio zatvor na 20 godina, teško da bih doživeo 76. I danas se ponekad osetim kao tinejdžer dok sedim na plaži i gledam devojke. Ali u mojim godinama, to mu dođe kao da imaš Ferari bez motora. Starost nikog ne mazi, telo počne da ti se raspada. Ja sam se odlično osećao u sedamdeset i četvrtoj, ali sad je već krenulo polako da se raspada. Jedan sam od onih staraca koji mora da se pridrži za gelender bilo da ide uz ili niz stepenice.Blow je izašao pre 17 godina, dok si još robijao. Sad ćeš ga na rođendan pogledati u TCL bioskopu u Los Anđelesu. Šta taj film tebi danas znači?
Kad su mi predložili film, ja sam pristao da se snimi jer su mi u zatvoru trebale pare. Ali nisam imao pojma da će eksplodirati. Od kako sam izašao, ljudi mi govore koliko im se film svideo, neki kažu da su ga po sto puta pogledali. Ja tu pomislim „Bože svašta, pa ni ja ga još nisam celog odgledao.“ Režiser [Ted Dem] je umro par meseci posle snimanja. Ovo što sad prave nije samo meni za rođendan, nego Tedu u čast.Prema meni je on bio stvarno dobar. Divan čovek, stvarno je šteta što nije poživeo još malo pa da zna da mu film ima kultni status. Meni ljudi sa svih strana prilaze i obraćaju mi se kao da me znaju od malih nogu. To me je u početku nerviralo, ali na sve se čovek navikne. Ted mi je rekao, „Malo ko ima privatni vremeplov. Ja sam za tebe sagradio.“Po čemu pamtiš Teda, čega se prvo setiš kad pomisliš na njega?
On i ja smo postali bliski prijatelji. U zatvoru je čovek prilično usamljen. On je dolazio da me poseti i kad nije morao, a preko telefona smo stalo bili u vezi. Jedno vreme se starao o mojoj ćerki, tražio sam mu da je zaposli, a on je rekao, „Biće pomoćnica režisera." Nisam mogao ništa bolje da uradim za nju. Moj otac za mene nije mogao ni toliko. Tedov sin se zove Dekster Dem, sjajno ime, zar ne? Dekster danas ima valjda 19 godina, oca nije ni poznavao. Voleo bih da mu opišem odnos koji sam sa njim imao, to bi moglo da bude nešto posebno.Nedavno su te privodili zbog tehničkog kršenja uslovne slobode, jesi li im još na radaru? Da li si sad stvarno slobodan ili te još drže na uzici?
Još sam na uzici, ali negde u septembru-oktobru imam zakazano ročište, advokat kaže da će me sudija pustiti. Šta će im deda od 76 godina u zatvoru, pobogu, pa još sa pejsmejkerom? Zakon više ne kršim. Kršio sam ga dok sam krijumčario, ali osim toga me nikad niko nije hapsio.Imaju oni pametnija posla nego da brinu o tome šta jedan starac radi iz dana u dan. Prvi nadzornik za uslovno bila mi je neka žena, nismo se slagali. Meni je lično bilo najbolje kad su me poslali prvo u okružni zatvor, pa onda u prihvatilište u San Dijegu. Tako sam uspeo da se preselim u taj kraj. Ivan je San Dijego, ali mnogo skup. Voleo bih da mogu da odem preko do Meksika.Kad se prisetiš svega što si proživeo, šta si najbitnije naučio o sebi?
Sudija me je pred izricanje kazne pozvao u svoje odaje, i rekao „Eto danas ti izričem kaznu, ali moram da te nešto pitam, muči me od kako sam dobio ovaj slučaj.“ Pa kaže, „Ti si sa 32 godine već imao sto miliona dolara“ – to mu danas dođe kao milijardu – „i niko živi te nije znao. Zašto nisi prosto otišao negde sa tim novcem? Zašto se nisi povukao?“Kad sam počeo da krijumčarim, san mi je bio da zaradim milion dolara, kupim jedrilicu, i otplovim za Tahiti. A onda sam zaradio milion dolara. U novčanicama od po sto, milion je težak samo desetak kila. Možeš u ranac da ga spakuješ. Sa vremenom sam shvatio da nije poenta u novcu. Navukao sam se na to uzbuđenje, nisam mogao bez uzbuđenja.Kad si upoznao Karlosa Ledera u Denburiju 1974., da li si imao neku predstavu šta će sve uslediti? Ne mislim samo novac, nego ceo pop-kult fenomen?
Nisam imao pojma, samo sam valjao marihuanu. Prodavali smo je u Masačusetsu mojim ortacima iz srednje koji su u tom kraju studirali. Nije bilo lako da se sva ta trava nosi avionom preko granice, pa preko cele države. A kad sam ušao u ćeliju u Denburiju i ispričao Karlosu svoju priču o avionima, on me je pitao „Znaš li ti za kokain?“ Ja reko‘ ne znam, a on će, „U Kolumbiji, kilo košta 3,000 dolara.“ Ja ga pitam, „A koliko košta u SAD?“ Kaže, 60,000. Meni su se tu odmah upalile lampice u glavi.Kako ti se svidelo Depovo tumačenje tvog lika?
Fenomenalno. Kad je Ted Dem došao po prvi put, rekao je da će da me glumi Džoni Dep. Kao, imali su problema sa kastingom. Prvo je trebalo da bude Šon Pen, onda valjda Tom Kruz, pa Val Kilmer. Svi su bili zauzeti pa nisu mogli, nije se znao da li će išta biti od filma. Onda mi Ted kaže, „Uzeli smo Džonija Depa, iz 21 Jump Street?“ Ja se pitam šta mu je sad pa to. On kaže, „Znaš, Edward Scissorhands?“ Reko‘, „Ne znam ti ja to.“ Ko zna šta će da bude od svega.Onda je Džoni došao da me upozna, i vidim, sav je nekako razbarušen. Kaže, „Oka nisam sklopio u Grinič Viližu, razmišljao sam šta da ti donesem.“ Ja ga pitam šta mi je doneo, a on izvuče iz džepa Keruakovu knjigu „Na putu“. Kaže to mu je Biblija, nosi je sa sobom gde god da krene. Ja sam je pročitao još u srednjoj, ona me je i motivisala da krenem za Kaliforniju. Ali tada nisam imao pojma da ću da postanem krijumčar.Čega se sećaš o Pablu Eskobaru?
Kad sam otišao dole kod njega, nisam imao pojma ko je. Ja sam već krijumčario, bio sam u meksičkim planinama sa urođenicima i banditima i sve to. Ime mi je bilo nepoznato. Ali sa vremenom sam počeo da prepoznajem da ima tu neku tamnu stranu. Sa taj terorizam i to, ja nisam zbog toga ušao u posao. Ja sam hteo samo pare i uzbuđenje. Kad je krenulo ono pavo nasilje i zlo, ja više nisam hteo da se igram. Pitao sam ga, „Imaš toliko para, zašto lepo ne odvedeš porodicu gde vas niko ne zna, i živiš kao car?“ A on me pogleda u oči i kaže „Ostajem ovde do smrti.“ Ja sam se tu okrenuo i otišao. Mislim, šta više da mu kaže čovek?Spremaš novo dokumentarnu seriju, reci nam nešto o tome.
To radim sa jednom mladom damom, divno dete po imenu Džordžet Angelos, i njen partner Kris. Zove se „Boston Džordž“, snimamo je skoro godinu i po dana. Povela me je na putovanje unazad kroz vreme, video sam i dobre i loše stvari. Recimo, izvela je moje stare drugare iz srednje škole na fudbalski teren. Ja ih godinama nisam video. Dok smo se vozili tamo, mislio sam „Nema šanse da će da dođu da mene vide.“ Ali kad smo stigli, video sam da su svi tu, svi koji su poživeli ovako dugo. Čak sam potrčao da uhvatim jedno dodavanje, samo sam milio „Ne daj bože da ispustim ovu loptu“. Ali najbolje od svega bilo je to što za njih nisam bio Boston Džordž. Znali su me samo kao Džordža.Da li je sve ono vredelo vremena provedenog u zatvoru, sav taj novaci slava?
Ne može to tako da se poredi. Prošlost je nepromenjiva. Ja sam se nadao da ću moći da živim u sadašnjem trenutku i gledam u budućnost. Najbolja stvar u vezi sa slobodom je to što mogu da ustanem svakog jutra, skuvam sebi kafu, otvorim vrata i izađem u šetnju. Meni je to prekrasno. Uzaludno je žaliti za protraćenom enegijom. Stalno me pitaju da li žalim zbog nečega, ali žalost je glupa razbibriga. Ja živim u sadašnjem trenutku i gledam u bolje sutra.Pratite Seta Ferantija na Tviteru.
Reklame
Džordž Jang: Mislim da nijedan mlad čovek ne nada starosti, ali majku mu, ja sam ipak živeo prilično hazarderski, avanturistički. Ima tu fatalizma kad se živi van zakona. Nisam očekivao da ću doživeti 76. Ne volim što ovo moram da kažem, ali da nisam zaglavio zatvor na 20 godina, teško da bih doživeo 76. I danas se ponekad osetim kao tinejdžer dok sedim na plaži i gledam devojke. Ali u mojim godinama, to mu dođe kao da imaš Ferari bez motora. Starost nikog ne mazi, telo počne da ti se raspada. Ja sam se odlično osećao u sedamdeset i četvrtoj, ali sad je već krenulo polako da se raspada. Jedan sam od onih staraca koji mora da se pridrži za gelender bilo da ide uz ili niz stepenice.Blow je izašao pre 17 godina, dok si još robijao. Sad ćeš ga na rođendan pogledati u TCL bioskopu u Los Anđelesu. Šta taj film tebi danas znači?
Kad su mi predložili film, ja sam pristao da se snimi jer su mi u zatvoru trebale pare. Ali nisam imao pojma da će eksplodirati. Od kako sam izašao, ljudi mi govore koliko im se film svideo, neki kažu da su ga po sto puta pogledali. Ja tu pomislim „Bože svašta, pa ni ja ga još nisam celog odgledao.“ Režiser [Ted Dem] je umro par meseci posle snimanja. Ovo što sad prave nije samo meni za rođendan, nego Tedu u čast.
Reklame
On i ja smo postali bliski prijatelji. U zatvoru je čovek prilično usamljen. On je dolazio da me poseti i kad nije morao, a preko telefona smo stalo bili u vezi. Jedno vreme se starao o mojoj ćerki, tražio sam mu da je zaposli, a on je rekao, „Biće pomoćnica režisera." Nisam mogao ništa bolje da uradim za nju. Moj otac za mene nije mogao ni toliko. Tedov sin se zove Dekster Dem, sjajno ime, zar ne? Dekster danas ima valjda 19 godina, oca nije ni poznavao. Voleo bih da mu opišem odnos koji sam sa njim imao, to bi moglo da bude nešto posebno.Nedavno su te privodili zbog tehničkog kršenja uslovne slobode, jesi li im još na radaru? Da li si sad stvarno slobodan ili te još drže na uzici?
Još sam na uzici, ali negde u septembru-oktobru imam zakazano ročište, advokat kaže da će me sudija pustiti. Šta će im deda od 76 godina u zatvoru, pobogu, pa još sa pejsmejkerom? Zakon više ne kršim. Kršio sam ga dok sam krijumčario, ali osim toga me nikad niko nije hapsio.Imaju oni pametnija posla nego da brinu o tome šta jedan starac radi iz dana u dan. Prvi nadzornik za uslovno bila mi je neka žena, nismo se slagali. Meni je lično bilo najbolje kad su me poslali prvo u okružni zatvor, pa onda u prihvatilište u San Dijegu. Tako sam uspeo da se preselim u taj kraj. Ivan je San Dijego, ali mnogo skup. Voleo bih da mogu da odem preko do Meksika.
Reklame
Sudija me je pred izricanje kazne pozvao u svoje odaje, i rekao „Eto danas ti izričem kaznu, ali moram da te nešto pitam, muči me od kako sam dobio ovaj slučaj.“ Pa kaže, „Ti si sa 32 godine već imao sto miliona dolara“ – to mu danas dođe kao milijardu – „i niko živi te nije znao. Zašto nisi prosto otišao negde sa tim novcem? Zašto se nisi povukao?“Kad sam počeo da krijumčarim, san mi je bio da zaradim milion dolara, kupim jedrilicu, i otplovim za Tahiti. A onda sam zaradio milion dolara. U novčanicama od po sto, milion je težak samo desetak kila. Možeš u ranac da ga spakuješ. Sa vremenom sam shvatio da nije poenta u novcu. Navukao sam se na to uzbuđenje, nisam mogao bez uzbuđenja.Kad si upoznao Karlosa Ledera u Denburiju 1974., da li si imao neku predstavu šta će sve uslediti? Ne mislim samo novac, nego ceo pop-kult fenomen?
Nisam imao pojma, samo sam valjao marihuanu. Prodavali smo je u Masačusetsu mojim ortacima iz srednje koji su u tom kraju studirali. Nije bilo lako da se sva ta trava nosi avionom preko granice, pa preko cele države. A kad sam ušao u ćeliju u Denburiju i ispričao Karlosu svoju priču o avionima, on me je pitao „Znaš li ti za kokain?“ Ja reko‘ ne znam, a on će, „U Kolumbiji, kilo košta 3,000 dolara.“ Ja ga pitam, „A koliko košta u SAD?“ Kaže, 60,000. Meni su se tu odmah upalile lampice u glavi.
Reklame
Fenomenalno. Kad je Ted Dem došao po prvi put, rekao je da će da me glumi Džoni Dep. Kao, imali su problema sa kastingom. Prvo je trebalo da bude Šon Pen, onda valjda Tom Kruz, pa Val Kilmer. Svi su bili zauzeti pa nisu mogli, nije se znao da li će išta biti od filma. Onda mi Ted kaže, „Uzeli smo Džonija Depa, iz 21 Jump Street?“ Ja se pitam šta mu je sad pa to. On kaže, „Znaš, Edward Scissorhands?“ Reko‘, „Ne znam ti ja to.“ Ko zna šta će da bude od svega.Onda je Džoni došao da me upozna, i vidim, sav je nekako razbarušen. Kaže, „Oka nisam sklopio u Grinič Viližu, razmišljao sam šta da ti donesem.“ Ja ga pitam šta mi je doneo, a on izvuče iz džepa Keruakovu knjigu „Na putu“. Kaže to mu je Biblija, nosi je sa sobom gde god da krene. Ja sam je pročitao još u srednjoj, ona me je i motivisala da krenem za Kaliforniju. Ali tada nisam imao pojma da ću da postanem krijumčar.Čega se sećaš o Pablu Eskobaru?
Kad sam otišao dole kod njega, nisam imao pojma ko je. Ja sam već krijumčario, bio sam u meksičkim planinama sa urođenicima i banditima i sve to. Ime mi je bilo nepoznato. Ali sa vremenom sam počeo da prepoznajem da ima tu neku tamnu stranu. Sa taj terorizam i to, ja nisam zbog toga ušao u posao. Ja sam hteo samo pare i uzbuđenje. Kad je krenulo ono pavo nasilje i zlo, ja više nisam hteo da se igram. Pitao sam ga, „Imaš toliko para, zašto lepo ne odvedeš porodicu gde vas niko ne zna, i živiš kao car?“ A on me pogleda u oči i kaže „Ostajem ovde do smrti.“ Ja sam se tu okrenuo i otišao. Mislim, šta više da mu kaže čovek?Spremaš novo dokumentarnu seriju, reci nam nešto o tome.
To radim sa jednom mladom damom, divno dete po imenu Džordžet Angelos, i njen partner Kris. Zove se „Boston Džordž“, snimamo je skoro godinu i po dana. Povela me je na putovanje unazad kroz vreme, video sam i dobre i loše stvari. Recimo, izvela je moje stare drugare iz srednje škole na fudbalski teren. Ja ih godinama nisam video. Dok smo se vozili tamo, mislio sam „Nema šanse da će da dođu da mene vide.“ Ali kad smo stigli, video sam da su svi tu, svi koji su poživeli ovako dugo. Čak sam potrčao da uhvatim jedno dodavanje, samo sam milio „Ne daj bože da ispustim ovu loptu“. Ali najbolje od svega bilo je to što za njih nisam bio Boston Džordž. Znali su me samo kao Džordža.Da li je sve ono vredelo vremena provedenog u zatvoru, sav taj novaci slava?
Ne može to tako da se poredi. Prošlost je nepromenjiva. Ja sam se nadao da ću moći da živim u sadašnjem trenutku i gledam u budućnost. Najbolja stvar u vezi sa slobodom je to što mogu da ustanem svakog jutra, skuvam sebi kafu, otvorim vrata i izađem u šetnju. Meni je to prekrasno. Uzaludno je žaliti za protraćenom enegijom. Stalno me pitaju da li žalim zbog nečega, ali žalost je glupa razbibriga. Ja živim u sadašnjem trenutku i gledam u bolje sutra.Pratite Seta Ferantija na Tviteru.